smiley
  

 

  

СПЖ / SPŽ Сатирична Позорница Жикишон / Satirična Pozornica Žikišon

Параћин, Србија / Paraćin, Srbija

home

 

 
 

 

Mića M.Tumarić – Novi Sad, SRBIJA

 
   
   
 

IV ŽIKIŠON 2008, III mesto za satiričnu priču:

 

SLUŽBE

Strogo je zabranjeno otvarati tajne dosijee! Oni su, zaboga, tajna. Poverljiva državna stvar.  A i opasni su  po čovekovu okolinu. Zbog smrada. Nesnosnog. Svako otvaranje moglo bi da zagadi ogroman prostor. Uz to bi, sigurno je,  ostali bez mnogo uzornih gradjana.
Na spisku tajnih službi je vidjeniji svet. To su novinari, bankari, profesori, lekari, činovnici, bogataši raznih fela, inženjeri, akademici, analfabete... Tresle bi se gaće bivšoj, sadašnjoj i budućnoj vlasti. Zato djubre ne treba dirati. Neka istrune u mraku.
Službe su bile i ostale veoma moćne. Mnogoljudne. U njima su brojni profesionalci. Ljudi od tajnog zanata.  Mada ima i gomila natruščika. Mnogi su zdušno nudili usluge. Polupošteni i totalno nepošteni. Pred vratima službi u Šakajadi uvek je bila gužva. Dugi redovi secikesa, protuva, cinkaroša, doušnika, lenjobuba i domoljuba.
Službe su danonoćno radile. Morale su, zbog  navale dobrovoljaca, da otvaraju nova odeljenja: Prijavi komšiju, Ocinkaj ženu i decu, Oklevetaj kolege s posla, Otkucaj širu rodbinu...Potom su, u skladu sa potrebama, nastale specijalne grupe: za premlaćivanje, umlaćivanje, ubistva, laži i prevare, podmetanja, praćenje, privodjenje, trgovinu duvanom, za prostituciju, šverc alkohola i droga...Sve sami specijalci.
Delale su službe po tržišnim principima. Nabavljale su i prodavale raznu robu. Imale javne i tajne račune. Kupovale vile i helikoptere. Zarad bolje budućnosti sludjenih gradjana.
Današnje tajne službe više nisu tajne. Zna se za koju stranku rade. Dok je na vlasti. Kad ispadne iz igre, tajne službe postanu vlasništvo vladajuće partije. Sve je  transparentno.
Službe revnosno uhode gradjane. Prisluškuju. Šikaniraju.  Prebijaju. Po pravilu službe. A narod sve to uredno plaća. Dvostruko: novcem i glavom. Dogadjaju se i ubistva. Naročito prilikom smene direktora tajnih službi. To mu dodje kao pokazna vežba.

***

SPZ

Competitions

Živojin Pavlović Žikišon

(Paraćin 1885 - 1950)

Žikišon je živeo od 1885.-1950. Satiričar, karikaturista, urednik, izdavač i štampar. Pokretač je saradnik i urednik više listova za humor i satiru između dva rata u Srbiji. Stradao je i bio zatvoren od komunističkog režima 1949. posle te torture i zaplenjene imovine, ubrzo je 1950. preminuo.
 
SPŽ SPZ-natpisZikison©2009.

IV KONKURS - SATIRIČNA POZORNICA "ŽIKIŠON" 2008. & www.zikison.net

clip_image002

MIĆA M. TUMARIĆ

IV ŽIKIŠON 2008,

III mesto za

satiričnu priču

Mića M. Tumarić rođen je 1949. godine u Novom Sadu. Po zanimanju je novinar. Karijeru je počeo kao  dopisnik »Politike« iz Šida, potom je radio u redakciji lista »Dnevnik« u Novom Sadu. Sarađivao   sa mnogim listovima i časopisima u bivšoj Jugoslaviji za koje je pisao reportaže i crtice.
Književnim radom se počeo baviti 1973. godine. Pisao  i piše  priče, aforizme, epigrame,  pesme, eseje...
Radovi i knjige prevođeni su mu na engleski, ruski, mađarski, rusinski, slovački, makedonski,  rumunski, bugarski...

Knjige: DESNO OD PAMETI, A JOZAN ESZTOL JOBBRA (1982), AŠ (1983), VRTEŠKA, KORHINTA (1987), OTVORENE KARTE (1989, 1992, 2000), MOZAIK (1995), JA, ON, ONI (1996), DAN SA OSMEHOM (1996, 1997, 1998, 2000.), CRNO NA BELO (1997), PET GRAMA EPIGRAMA (1998), KRIV JE UGAO (1998), UKRŠTENE REČI (1999), PAZITOR DE ADEVAR, ČUVAR ISTINE, ĐAVO U MALOM BOGU (2000), VREME ZATVORA (2001),  KNJIGA UTISAKA (dva izdanja),  ZEVZEZANCIJA, LUDESNO, PARANORMALNO (2003), VIZA (2004), HRONIKA ŠAKAJADE (2006), EGZORCIZAM, MINIGRAMI (2007), MRAK (2008).

Za  književni rad dobio je više nagrada  i priznanja, među kojima su: nagrada za satiru  novosadskog “Glasa omladine”; nagrada za poeziju  “Omladinskih novina”, Beograd;  prva nagrada za satiru časopisa “Brodolom”,  Slavonski Brod;  nagrada za satiričnu priču na godišnjem konkursu Radio Beograda;  više nagrada Radio Beograda za aforizme; nagrada za aforizme  beogradskog  lista“Jež”; treća nagrada  na susretu humorista  jugoslovenskih redakcija dnevnih novina i časopisa  u Tivtu; treća nagrada  na susretu humorista jugoslovenskih redakcija dnevnih  listova i časopisa u Lepenskom viru; nagrada za aforizme na konkursu časopisa “Berekin”,  Split; prva nagrada za satiričnu priču na konkursu šabačke  “Čivijade” (2002) ; treća nagrada za aforizme na međunarodom konkursu u Strumici  /Makedonija/ 2003. godine  ; prva nagrada (grand prix) za aforizme na međunarodnom konkursu u Strumici (2004.); književna nagrada “Car Uroš” za zbirku aforizama “Knjiga utisaka” (2003.); nagrada  za aforizme “Belo pero”  biblioteke u Žitištu (2004.);  nagrada beogradskog lista  “Danas” za satiričnu priču (2005.) ;  treća i prva nagrada za satirične priče na konkursu “Žikišon” u Paraćinu (2005.);  druga nagrada za aforizme na međunarodnom konkursu u Strumici (2006.);    prva nagrada “Čivijade” u Šapcu za najbolju satiričnu priču (2006.);   nagrada  “Jaša Tomić” za vojvođanski humor (prvi dobitnik) (2007.) koju dodeljuju Udruženje novinara Srbije i Društvo novinara Vojvodine .
Dobitnik  više društvenih nagrada i priznanja.
Zastupljen  u tridesetak antologija u zemlji i inostranstvu.  Urednik   i koautor antologije “Deset na deset” u kojoj su predstavljeni  satiričari iz Vojvodine i Republike Srpske.                                   
Pisac  brojnih rezenzija o knjigama  humora i satire. Autor serije članaka o jugoslovenskim humoristima i karikaturistima i serije eseja o likovnim umetnicima. Autor nekoliko izložbi aforizama i više vrsta aforističkih razglednica. Član nekoliko  domaćih i stranih književnih žirija.  Član  književnog kruga CERCUL HONORIS CAUSA  u okviru časopisa na rumunskom jeziku “Lumina”.
Urednik i član redakcije časopisa za književnost i kulturu “Šidina” u Šidu,  član redakcija časopisa za humor i satiru “Nosorog” u Banja Luci. Bio je urednik više desetine knjiga proze , poezije i monografija. 
Objavljivao u listovima:  Dnevnik, Politika, Večernje novosti, Glas omladine, Banjalučki glas,  Jež, Humor, Feferon, Brodolom, Čvorak, Sremske novine, Subotičke novine,  Veseli svet, Komunist, Jedinstvo, Omladinske novine, Mladost, Naši dani, Kerempuh, Lumina,Selo, Rusko slovo, MAK, Politika ekspres, Bockalo, Glas komuna, Svijet, Osmeh,  Radio Beograd, Radio Novi Sad, Radio Šid, Radio Temerin, Radio Zagreb, Radio Sarajevo, Radio Srpski,  Balkan, Nosorog, Etna, Glas srpski,  Čivija, Glas Podrinja, Rad, Student, Veseli svet, Jedinstvo, Saobraćajna revija, Planinar, Šidske novine, Radio 5, Pan radio…i  još tridestak radio stanica i listova u zemlji i inostranstvu.
Član  je Društva književnika Vojvodine i Društva novinara Vojvodine.
Živi u Novom Sadu, gde radi kao slobodni umetnik.

***

Mića M. Tumarić
21000 Novi Sad
Kisačka br.16
Tel: (021) 451-335, 6-618-027
Mobilni: 061/228-65-94
E-mail: mica.tumaric@gmail.com

***

vesti 

***

ŠLJIVIK 

          Leto, početak veka.
Jul  tek ustuknuo pred avgustom. Vreme toplo. Priroda razdragana. Mila.  Zavodljiva. Mirisna. Baš kao obližnji šljivik. Prostran. Primerno uređen. Rosom umiven. Suncem okupan.
A šljive rodile. Kao nikad. Krupne. Načičkane jedna pored druge. Poput grozdova. Grane  im savijene pod teretom plavičastih plodova. Gotovo do zemlje. S mukom čuvaju bogat rod.Topao vetrić ih miluje   i  nežno ljulja. Kao da ih uspavljuje. Dok lišće pleše uz muziku razvigorca čineći šum sličan nežnom šapatu.
          Očekivao se  berićet. Za pamćenje. Mnogo nadaleko čuvenog pekmeza. Deci za zdravlje i radost. Puno dobre rakije. Iz dudovog bureta. Zlatno-žućkaste boje. Za grlo i dušu. Domaćina i gostiju.  Šljivovice kao lek. Za masažu otoka i kostobolje. Protiv groznice i visoke temperature.
          Umesto berača, tog miomirisnog pitomog leta, pod  šljive došao -  rat. Osion. Alav. Krvav. Doveo vojnike opasane rednicima. Ljude bez osmeha. Puške  im bile ruke a topovi noge.
          Zaječao  zarudeli steoni voćnjak. Zbog kanonade granata i salve metaka. Kidali  mu hiljade grana!  Sa nedozrelim plodovima. Sakatili  stabla šljiva. Lepota  je u pustoš pretvorena. Od strane bezdušnih tuđinaca.
          Proleće, polovinom veka.
          Šljivik procvetao.  Prijatan miris  širi se sa blage padine, gde su postrojena, poput vojnika, stabla obojena krečom. Kao da imaju bele haljine. Natkrile ih hiljade vrednih pčela. Lete od cveta do cveta. Mešaju se sa laticama, koje trepereći polako sleću na tlo. Podno stabala. Ukrašavajući zeleni travnati tepih.
          Obećava voćnjak bogat rod. Vredni domaćini već trljaju ruke. Biće, nadaju se, bolje nego lane.  Trud će, očekuju, biti nagrađen.
          Tenkovi su bili brži! Iste one tuđinske vojske. Pregazili su šljivik!  Onaj kojem su nekada komadali  od roda savijene grane. Zemlja se zabelila od cvetova. Pčele  letele sluđeno, bez cilja. Iz izvaljenih i unakaženih stabala šljiva izlazila je čudna tečnost. Kap po kap. Činilo se da nemoćne voćke plaču. 
          Jesen, krajem veka.
          U negdašnjem šljiviku, ponosu vrednih ljudi ovog kraja - poljska bolnica. Šatori i grobovi. Na plodnom zemljištu. Nema više desetine redova voćki.  Tu i tamo poneko stablo šljive. Staro. Iskrzano. Umorno od godina. Sa malo plodnih grana.Tek po dve-tri šljive za ranjenike. One koji prežive.
          Leto na praskozorju novog veka.
          Na mestu starog šljivika, poprištu bitaka,  nema ni traga od velikog i nekada bogatog voćnjaka. Prekrila ga orgromna betonska ploča.  Na njoj spomenik. 
          Nigde ni jedne šljive. Za putnika namernika.  Za hlad. Samo beton. Čvrst i siv.

***

BITKA ZA BRVNO

Dogodilo se to u planinskom delu Nedođije.U godini izbora. Pred najezdu glasačkih listića. Kada su vođene bespoštedne borbe za naklonost gradjana.
U jednom takvom pohodu susrela se dva političara. Slučajno.  Sa sve  svitom. Povelikom. S leve strane kanjona bio je predsednik Skoro skroz demokratske stranke. Dok se na desnoj  nalazio lider Zamalo skroz demokratske partije. Delilo ih je usko deblo, koje  premošćuje provaliju.
Obe grupe su htele da pređu na drugu stranu. Samo  nisu mogle da se dogovore koja će prva krenuti. Niko nije hteo da popusti.  Da ustupi prolaz. U pregovorima je prošao ceo dan. Zatim noć.  Pa još jedan dan. Potom je nastala svađa. Trodnevna.
Ljudi su bili gladni i žedni. Promrzli. Oba tabora, vidno iznervirana, primorala su šefove da donesu odluku. Konačnu.
I bi odlučeno. Vođe su na brvno slale po jednog čoveka. Istovremeno.  Članovi partija išli su disciplinovano. Bez pogovora. Dolazili  do sredine debla, do predstavnika suparničke partije. Nisu mogli da se mimoiđu. Ni da se vrate. I... padali su u ponor! Satima.
Vođe su  neumorno slale čoveka za čovekom.  Potrošili su  šofere. Telohranitelje. Ulizice. Savetnike i lične sekretare...
Šestog dana političari su ostali  sami. Besno su razmenili  kanonadu psovki.  Izvadili mobilne telefone, umesto pištolja, i pozvali rezervne ekipe.
Bitka političkih partija za brvno još traje.   Mada  u  neposrednoj  blizini postoji  most.

***

CRNI OVAN

          Bio je to snažan ovan.  Ponosan. Lep. Beo. Kao planinski sneg. Ovce su ga volele. Poštovale. Kad bi on zablejao, svi su ćutali. A kad završi, planinom bi se razlegao zvuk zvona. Ovce su mu klimanjem glave odobravale. Svaka mu je životinjska bila na mestu.
Znao je, djavo  rogati, da zauzme stav. Da se isprsi. Pred ovčicama. Da ih pogleda prodorno. Umeo je da omađija stado. Jednostavo, bio je to ovan sa stavom.
Onda je jednog dana podigao glavu. Previsoko. Iznad ovaca. Prema magarcu. Nešto mu je  odblejao. Odsečno. Povišenim tonom. Bila je to, zapravo, psovka. Pune srdžbe. Zbog magarećeg ponašanja. Gadna psovka, baš gadna. Čobanska. Planina je ječala od nje.
Magarac se uvredio. Tri  dana je besno njakao. Kopitama  udarao sve oko sebe. Četvrtog dana počele su ovnove nevolje. Prvo je preko noći pocrneo.  Zatim ga je magarac   konjski ritnuo. Nekoliko puta. Potom ga je prebacio u drugi tor.  Manji. Lošije opremljen. Medju crne ovce. U najzabitiji kraj Šakajade.
Tu su jedva nekako obitavale crne ovčice. Ispaša je bila siromašna. Vode nije bilo dovoljno. Za svako  glasnije blejanje išle su pod nož. Užas.
Kasnije se  se ovan pokajao. Avaj!  Ništa nije mogao da promeni. Mada je uvredjeni magrac uginuo. Od zlobe i starosti.
Znao je kažnjeni ovan,  kako je vreme prolazilo, ponekad da se zaleti. Zablejao bi besno. I glasno  To je bilo opasno.  U zemlji crnih ovaca. Krvoločni psi-čuvari  bi ga odmah izujedali. Onda je hramao. Danima.  Lizao rane. Do sledećeg susreta sa psima.
Godine su prolazile.   Pune opasnosti. Nije se znalo da li su gori dani ili noći. Ovan je neprestano bio izložen nevremenu i psima. A njih je bilo sve više. Činilo se da ih je više nego ovaca.  
Crni ovan je onda pobeleo. Od godina. Muke. Poniženja. Osedeo je, u stvari. Ni to mu nije pomoglo. Ostao je u istom stadu. Po kazni.  Sve dok ga jednog dana mladi psi, netom pristigli, nisu raskomadali. Iz obesti.
Tek tada su došli čobani. Runo su bacili. Zbog boje. Meso su dali gavranima. Od rogova su napravili drške za noževe. Tim noževima danas kolju crne ovce.

***

KOŽNI KAPUTI

          Bilo je to u ona opaka vremena. U bivšoj državi. Tokom strahovlade bivših. Odmah posle drugog rata. Kada su carovali strah i glad.
Petar,  zemljoradnik po zanimanju, a paor u duši, nakon oslobođenja, kako je i red,  okačio  puško o klin. Razdužio uniformu, bombe i municiju.   Vratio se   kući. Nije ušao u tuđu - iako su mu je nudili – za razliku od drugih. Vratio se svom  osnovnom zanimanju, poljoprivredi. Tako su seljaci vekovima činili. Ratovali, a potom sejali i žnjeli. Politiku su uvek neki drugi vodili.
Imao je tek komad  posne zemlje. Najveći deo kvalitetnih njiva,  brazda  crnih kao gar,  oduzeli  mu oni sa kojima je do juče  vojevao. U ime nekog boljeg sutra. Ostavili  mu obećanja,  dvobrazdi plug i zaprežna kola. Sve drugo je konfiskovano. Nije se ljutio, jer  mu nisu oduzeli porodični ponos,   dva gizdava konja: Putka i Cvetku. Snažne i poslušne radne životinje, koje je njegov otac  uspeo da sačuva i u ratnom vihoru. Sa njima je rastao. Voleo ih kao najrođenije.  Više je njih pazio i hranio nego sebe samog.
Jednog jesenjeg dana, dok je za potrebe zadruge prevozio drva iz šume, za grejanje onih u gradu, Putko, snažan i stasit žerav, oklizne se i nezgodno padne. I slomi  prednju levu nogu.
U selu nije bilo  ni lekara, a kamoli veterinara. Petar je pozvao  Savu, mesnog kovača i potkivača, ljudinu od dva metra. Ni većeg čoveka ni osećajnijeg. Decenijama je lečio životinje. Bez naknade. Sve zbog beskrajne ljubavi prema životinjama.
Kovač je namestio   Putku nogu, namazao nekakvim melemom, stavio letvice  skinute sa vajata,  obložio starim krpama i  vezao vojničkim opasačima. Uzalud.   Jadna životinja  se danima mučila,  a njegov vlasnik i svi ukućani uplakani provodili besane noći. Na kraju, kad je shvatio da nema izlaza,  Petar je teška srca uzeo staru dedinu pušku i jednim metkom Putku prekratio muke. Sahranio ga, napravio humku i drveni krst sa imenom stavio. 
Sutradan je opet krenuo po drva za one iz grada, ali sada  sa jednim konjem. To su odmah svi primetili. Istog dana, u večernjim časovima,  u kuću mu banili ljudi u kožnim kaputima. Đavolja trojka: drug Crni, drug Plavi i drug Žuti. S vrata, bez pozdrava,  pitali   gde  je Putko.  Petar im  rekao istinu. Nisu poverovali. Nebedili  ga da je konja prodao. Narodnim neprijateljima. Optužili ga da minira ostvarenje državnih planova. Uzalud im je, plačući za Putkom, objašnjavao šta se zapravo dogodilo.
Za vreme ispitivanja dobio je nekoliko  šamara. Potom  je uhapšen. Umesto lisica, državni ljudi  mu  ruke vezali bodljikavom žicom strgnutom sa ograde. Poveli  ga tobož u komadnu. Na jednom proplanku, onaj krezubi kožni kaput  repetirao pušku, uperio je u Petra i povukao obarač.  Ništa! Čuo se samo  „klik“ i gadna psovka krezubog.  Puška je zatajila. Na to je drugi kožni kaput prosiktao:
-Majku ti paorsku, baš imaš sreće! Ni puška te neće. Zato ćeš sada u zatvor. Polazi, bando!
Petar je, ni kriv ni dužan, osuđen na tri godine zatvora. Robijao je  na nekakvom ostrvu.  O tome  i danas nerado priča. Jedino povremeno ode na Putkov grob, sada obeležen kamenim krstom.
Kožni kaputi, i oni što su se ispod njih izrodili, mada je u dubokoj starosti,  i dalje ga proganjaju.
Lane  bila sušna godina. Desetkovala prinose. Gotovo ništa nije rodilo. Seljaci nisu imali novca ni za lek. A državu i one njene paorska muka ne dotiče.   Stoga su pre neki dan  Petru, koji i dalje živi od poljoprivrede,  poslali  rešenje o plenidbi. Zbog neblagovremenog plaćanja poreza.  Potpisao ga sudija, sin kožnog kaputa. Onog  od kojeg je svojevremeno puška bila pametnija. Ovaj pravnik je, inače,  nezvanični vlasnik bivšeg državnog preduzeća.  Tužitelj je referent poreske uprave, unuk  drugog kožnog kaputa, suvlasnik bivšeg poljoprivrednog kombinata. Sudski izvršitelj, unuk trećeg kožnog kaputa, sin  je vlasnika lanca prodavnica.

***

PRSTOHVAT PRAVDE

          Nepravda vlada. Oduvek. Čini se i zauvek. Svedoči o tome i ova pričica. 
Krenuo čovek sa sela u grad. Da uzme malo pravde. Prstohvat, tek.  Za sebe i ukućane.  Gušila ih nepravda. Predugo.
Uz put, u planini, sreo hajduke. I oni su išli u grad.  Kod bogatih trgovaca.  Po pare.  Dukate. Džebanu. Ženskinje. Tačno tim redom. 
Razmenili su nekoliko reči. Tog jutra. Pored izvora hladne vode.
Posle podne, na izlasku iz grada, ponovo se sreli. On. Kršni seljak dugih brkova. I oni. Hajduci.
Potonji sa plenom.  Prepunih bisaga. Zveckalo je i u džepovima.
Brka se vratio u selo  neobavljena posla. Bez zrnca pravde.   Zbog zakona ponude i potražnje. 
Hajduci su opljačkali i sudije. A ovi  digli cenu. Pravdi.
Tako je bilo nekada davno. A danas?

***

TREŠNJIN CVET

Blagi povetarac njihao je grane voćnjaka.  Mirisao  na trešnjin cvet. Dok su bele latice,  poput snežnih pahulja, treperile padajući na tlo. Na travnati tepih  protkan cvetovima raznih boja.
Sunce se mazno protezalo iza oblaka. Njegovi zraci  milovali  su zemlju opojnih mirisa. Obučenu u najlepšu,  prolećnu odoru.
Deca  se razdragano igrala. Ispod razgranatog stoletnog stabla. Njihova graja, muzika za uvo, zbog ogromnog prostora,  stapala se sa širokom okolinom.
Iz najvećeg dimnjaka na dvorcu izvijao se dim. Nekako razigrano.  Penjao se  ka najbližem nasmejanom oblačku.
Jezero je upotpunjavalo doživljaj. Sa svojom modro-plavom vodom. Služilo je kao ogledalo damama koje su se sunčale na obali.
Ovako idiličnu sliku bog je video odozgo. Kad je teleskop usmerio na jedan privatni dvorac i njegovo imanje.
A van tog vidokruga?
Dole, u podnožju planine, smrdljiva reka, nalik na kanalizaciju, lenjo je tekla neznano kud. Malo dalje nalazio se grad. Sav siv. Čadjav. Jadan. Zapušten. Bez parkova. Nije bilo nijednog stabla.

Trava i cveće pravljeni su od plastike.
Iznad grada zastrašujućeg izgleda lebdeo je gust  oblak smoga. Godinama  je zaklanjao sunce.
Carovala je prljavština. Jedva da je bilo dovoljno vode za piće. Stanovnici su smrdeli. Samo  jednom mesečno mogli su da se kupaju.
Izvan grada bilo je još gore. Kućice sklepane od otpadaka industrije. Bez struje i vode. U njima  bolesni i invalidi. Takve je grad izbacivao na periferiju. Ljudi bez ruku i nogu. U ranama. Ritama. Gladni i žedni. Očajnici koje je samo smrt pohodila.
Jedino gore, na obroncima planina, bilo je normalno. Tamo gde su posedi direkcija multinacionalnih kompanija.
Bliži su bogu. Zbog nadmorske visine.

***

KOKTEL

Sastanak je bio radni. Obrađivali su nas.

***

Kod dubokih razmišljanja plitki su džepovi.

***

Ideal mnogih država: građanin prazne glave i punog stomaka.

***

Domovina vas moli da je više ne zadužujete.

***

Ne kunite se u narod. Izumreće.

***

Do Ahilove pete najlakše dolaze poltroni.

***

Čovek je pametan koliko mu je jezik težak.

***

Menjam svoje pravo za njegovu dužnost.

***

Koliko on to ruku ima kad su mu prsti svuda umešani?

***

Na rastanku su svi plakali. Obećao im je da će se vratiti.

***

Za samo tri meseca blagajnik je zaradio deset godina.

***

Koliko karata imaju zlatousti?

***

Svi me biju od kada su čuli da u meni čuči genije.

***

Čim  zagusti, oni se razrede.

***

Šta mi vrede sve moje devize kad nisu valuta.

***

Istina je kao sendvič. Nalazi se između dve laži.

***

Više ne laje u horu. Postao je solista.

***

Uhvaćen je između redova.

***

Kafane su pune rođaka. Sve sama mokra braća.

***

On je naše gore...cepanica.

***

Bave se stočarstvom. Muzu državu.

***

Promukao je dok nije sačuvao dobar glas.

***

Nismo ostali praznih šaka. Dobili smo packe.

***

Na njegovom razvojnom putu pešaci su crna strana.

***

Znam tu fotelju još dok je stolica bila.

***

Ne servirajte mi šefa! Sit sam ga.

***

I ovce s menjaju. Nose bunde od lisice.

***

Od toliko otvoreni vrata ostala je jedino promaja.

***

Opasan je po okolinu. Svega se seća.

***

Prvi je poneo zastavu. Na hemijsko čišćenje.

***

Menjao je privredne grane, ali ga nijedna nije izdržala.

***

Ne odvajajte od usta, zamrziće vas stomak.

***

Danas papir i narod najviše trpe.

***

Bio sam pred strašnim sudom. Caruju mito i korupcija.

***

Generali odlično procenjuju razdaljinu. Uvek su izvan puškometa.

***

Klonirali su ga. Rođena je još jedna budala.

***

Preselio se. Umesto na zidu, sad visi na banderi.

***

Pobeda je rezultat nameštenih igara.

***

Država je intimna sa narodom. Skida ga do gole kože.

***

Krug je zatvoren. Ćale bije kevu, keva bije mene, ja bijem sestru!

***

Politički teren je klizav. Zbog podmazivanja.

***

Ne mogu da ih svarim – jada se kanibalista.

***

Predsedniku su potrebne duge cevi. Kako bi inače narod onoliko aplaudirao.

***

Pobedićemo! Dogovoreno je.

***

Birokratu nije lako ubiti. Moraš stati u red.

***

Pošteno je platio dug. Glavom.

***

Nečista savest je majka svih laži.

***

Ugušili su pobunu! Sopstvenim rukama.

***

Da su mu štampali greške, već bi imao sabrana dela.

***

U ovoj zemlji pošteno možeš zaraditi jedino pravo glasa.

***

Trač je najbrže usmeno predanje.

***

Nestalo je svetla! Ko je prdnuo u fenjer?

***

Pasji sinovi su velike džukele.

***

Oko za oko, zub za zub, glava za – pare.

***

Smrt nema smisla za humor. Uvek se poslednja smeje.

***

Čim je progovorio, zapucali su sa raznih strana.

***

Narod se plaši i prazne puške. Tukli su ga i kundacima.

***

Poštuje tradiciju. Ubio je komšiju zbog brazde.

***

Nije hladnokrvni profesionalac. Ubija sa srcem.

***

Za pevanje u policiji morate imati bogat repertoar.

***

Pedantan je. Obesio se da ne bi iskrvario.

***

Tužilaštvo je nemoćno. Odbrana je pobila sve svedoke.

***

Policija pažljivo radi. Ne ostavalja tragove.

***

Pendrek je školovana batina. Ima zvanje vaspitne palice.

***

Ubijen je tračak nade! Sitan je, brate, bio.

***

Stručno su slomili otpor. Kost po kost.

***

Osudili smo ga bez dokaza. Da ne gubimo vreme.

***

Nisu nam progledali kroz prste. Propustili su nas kroz šake.

***

Plaćeni ubica se živo seća prvog ubistva. Prva ljubav zaborava nema.

***

Naš narod je pitom. Policija je ubila zver u njemu.

***

U početku su ubijali dosadu. Onda im je nešto prdnulo u glavu.

***

Policija je proglasila dan žalosti. Žao im što nisu stigli sve demonstrante.

***

Ništa nisam video, dok sam gledao svoja posla.

***

Sve što mu je ušlo u glavu, izašlo je na dupe.

***

Teško će standard među Srbe. Nebeski je to  narod.

***

Komadali zemlju da bi sagradili vile.

***

Završio  privatizaciju: dušu  prodao đavolu, a organe bolnici.

***

Knjigu u šake! Ili će lopata da radi.

***

zikison

 

SATIRIČNA POZORNICA "ŽIKIŠON" > 2009. > "ZIKISON"

vrh stranice
 

"ZIKISON",zikison.mazos@gmail.com, zikison@zikison.net, spz_srz@hotmail.com
banner_zikison
Copyright © Zikison, 2005/2009. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.
Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.