Toma Rakijaš - IN MEMORIAM, Beograd, SRBIJA

*Ubili su me sa leđa, nisam mogao to da gledam.

***

*I narod se navukao na iglu, krpi kraj sa krajem.

***

*Mi nikada nismo izvezli pamet, a da je prethodno nismo propisno žigosali.

***

*Narod traži hleb pred Skupštinom, pogrešno – tu nije maloprodajni objekat.

***

*Neprijatelj je u ratu pokazao svoju nemoć, uopšte nije uspeo da nas stigne.

***

*U Skupštini se prodaju i kupuju poslanici – neka vrsta kupovine iz fotelje.

***

*Biračko telo se dobija kad narodu otšrafe glavu.

***

*Mi pregovore o statusu Kosova nikada nećemo napustiti, tu evociramo najdraže uspomene.

***

*Prvo smo bili radnici, pa narod, pa građani – samo se seljaci ne menjaju.

***

*Dobro je što su naše pare odneli u inostranstvo, u onoj krizi narod bi sve potrošio.

***

*Srbina možeš namazati na hleb, samo ga treba malo jače pritisnuti nožem.

***

*Srbi se toliko vole, da se višestranački ljube.

***

tomaemail

***

PISAC

Ivan Vasić je avangardni pisac, pisac molbi za zaposlenje. Po njegovom shvatanju kratka autobiografija je novi književni rod, jedan vid demokratizacije umetnosti. Celokopnu filozofiju novog književnog pravca zaokružio je rečenicom: „Dobra molba je umetnost, umetnost života.“
Ivana su najviše uzbuđivali javni nastupi. Recitovao je svoje molbe pred konkursnim komisijama. Kritike su bile hladne i odbijajuće. On je sve to pedantno beležio i unosio u nove verzije autobiografije.
Istina, Ivan nije bio bez veza, i to na takvom mestu kakvo je Biro za zapošljavanje. Plavooki referent Vesna Marić je odbila sve njegove molbe, osim jedne i od tada su zajedno. Inspirisan Vesnom i noćnim životomu Beogradu, Ivan je napisao svoje najpotresnije delo: molbu za socijalnu pomoć. Ali, Vesnin tata je na njihovu vezu gledao sa visine svoje dvospratne vile. Jednog dana, Ivan je umesto Vesne poljubio vrata.
Ivan je i dan danas pisac molbi za zaposlenje, ali sada piše za druge. I ne ide više u SIZ zapošljavanje iako Vesnu nije zaboravio. Od nedavno redovno posećuje opštinsku upravu prihoda. Ivan je ostvario svoje pravo na rad.

***

KAMEN – TEMELJAC

Ne može danas da se preživi u bilo kom mestu u Srbiji, ako tamo narod nema kefalo ili bar nekog Vasu Milića. Eto, naš kraj nije ni zapadno, ni istočno, a bome ni severno od Beograda, već mnogo dalje. Ali, mi imamo Vasu – I živimo dobro.
Vasa je pravi političar – preletač. Mora on da bude na vlasti, ne samo zbog sebe, već i zbog opšteg interesa. Samo odatle on vidi šta je za naš kraj od koristi. Zato čim padne vlast, Vasa preleti, kao roda na drugi odžak. Znao je da kaže: “Nisu džabe Srbi nebeski narod, letenje nam je u genima.” I kao da se ništa nije desilo, ni promenilo, samo se Vasa menja. Na primer – oni gore puste brkove, on pusti brkove, oni se voze u mercedesima, on isto… oni zidaju vile, on juri da pre njih završi… Kad ga vidimo, mi ovako obični, nama milo, ko’ da smo u prestonici, a ne u kraju u kome rastu samo bukve.
Vasa nije zaborvio kraj i narod koji ga je izrodio.Nikada nam on nije došao u posetu, a da nije doneo neki kamen- temeljac.I ne maša se on lopate da meša malter kao neki, pa da od toga pravi paradu. Jednostavno, otvori gepek i izvadi gotov kamen, kreiran pameću naših inžinjera, a ne, ne daj bože, onaj uvozni lošeg kvaliteta. Zahvajljući njemu, statistički gledano, naša opšima zauzima vodeće mesto u Srbiji prema broju kamen- temeljaca po glavi stanovnika. Srećni i oduševljeni domaćini, ali i zabrinuti za Vasinu bezbednost – da se službeni auto ne zanosi po blatnjavim putevima ,odmah napune gepek, kao protivteža kamenu, sirom, kajmakom, jarićima i prasićima. Znajući da je to lako kvarljiva roba, Vasa ne drži duge govore, samo kaže, na primer :
- Ovo je fabrika – I samo jednim bacanjem kamena promeni i opštinski i republićki urbanistički plan. To je moć.
Jedino su neki članovi opozicije iz ljubomore pokušeli da šutnu Vasino kamenje i tom prilikom su teško povređeni. Zbog ozbiljnih povreda glave, transportovani su u Beograd. Osećajan i brižan, Vasa im je odmah poslao telegram iskrenog saučešća.
Vest koja je ubrzo stigla iz prestonice, sve nas je teško pogodila kao kamen- temeljac – Vasa je zbog ogromnih zasluga za razvitak zemlje, hitno prebačen u diplomatsku službu.

P.S. Naš etnolog, svetskog glasa, dr. Milan Perić, šetajući našim krajem u posttraumatskom oporavku zbog stresa koji je doživeo primajući minimalac već godinu dana, pronašao je Vasine temeljce. Tu se rodila njegova revolucionarna hipoteza koju parafraziramo u kratkim crtama:
- Još u osmom veku naše ere, došlo je do propasti prvog urbanističkog plana u Starih Slovena. Onako crveni, ljuti i jaki, počeli su da bacaju kamen-temeljce i tako je nastala narodna igra – bacanje kamena s ramena, koja je duboko ukorenjena u srpsku tradiciju -.

Već naredne godine, u našoj opštini su održane sveopšte radničke igre – zbog resursa kojima raspolažemo. U najatraktivnijoj igri – bacanju kamena ramena, obično kamenje je zamenjeno Vasinim kamen-temeljcima. Postignuti rezultati su za pamćenje.

***

FABRIKA

Na tenderu za privatizaciju lokalne fabrike nameštaja pobedio je gospodin MileVasic, vlasnik klanice i nekoliko mesara. U prigodnom govoru, spontano okupljenim radnicima, on je izmedu ostalog rekao: Dame i gospodo, Nema više fabrike nameštaja za široke potrošace! Živela fabrika ekskluzivnog nameštaja za politicare!

Zakoni tranzicije zahtevaju prestrukturiranje proizvodnje. Moj moto je - ako ne ide govedina, ide svinjetina... pa ako ormani ne prolaze na tržištu, onda imaju produ govornice i kožne funkcionerske fotelje. Sva ispitivanja našeg jedinstvenog tržišta govore nam da potražnja za foteljama i govornicama raste. Nigde u našoj zemlji ne postoji govornica koja je promašena investicija. Sve rade sa 100% kapaciteta. Zlobne su glasine koje kolaju po caršiji da ce naše govornice biti od bukovog drveta i pravljene satarama i testerama, pa ce nam zbog toga produktivnost biti mala.U kapitalizmu rucni rad ima visoku vrednost, što ce nam omoguciti povecanje plata. A za produktivnost ne brinite... jer šta je govornica - pet dasaka i mikrofon - ormaric bez vrata... Znam,znam...imacemo problema oko uvoza delova za sklapanje mikrofona.To cemo da rešimo. Najvažnije sirovine, a to je bukva,imamo u neogranicenim kolicinama. Što se tice fotelja i tu nema problema, kože u mojoj klanici ima na tone. Živeli!

Posledja vest: Fabrika ekskluzivnog nameštaja za politicare trenutno ne radi. Prodaja govornica je pala na nulu. Razlog - bukovo drvo se nije najbolje pokazalou finalnom proizvodu - neke reci su cudno, životinjski jako odjekivale. Radnici su stupili štrajk,traže povećanje plata za 100%.

***

PITKA TAJNA

             Na kursu za obaveštajce novog kova, predavač Milan Manić je, stisnutih usana lažnim brkovima i bradom, profesionalno deformisano tihim glasom pročitao svoj uvodni referat :
- Dame i gospodo kursisti. Sastali smo se da vas upoznam sa savremenim tendencijama razvoja obaveštajnog delovanja. U eri globalnog kapitalizma naše zanimanje zauzima visoko mesto na lestvici društveno-korisnog rada i svojom ekspanzijom postaje potencijalna privredna grana. Pregalačkim delovanjem generacija obaveštajaca, stvoren je izvozni brend sa autentičnim pečatom – strogo poverljivo. U našem narodu, istina, postoji duga tradicija prodaje državnih tajni, ali na taj način ostvarena sredstva su koristila bogaćenju pojedinaca. To je luksuz, koji sebi jedna ozbiljna država u tranziciji ne sme više dopustiti. Poveravanjem ovog odgovornog posla vama, i strogom kontrolom ulaza i izlaza poverljivih informacija, njihova prodaja više nije čin izdaje, već čin visokog patriotizma sa komercijalnim efektom, pod uslovom apsolutne konspiracije. Sve je to za dobrobit naroda, jer samo pun budžet puni gladna usta. Nije državna tajna sveta krava, pa da je muzu odabrani – mora biti mleka za sve. Gorko stečeno iskustvo da na ovim prostorima državna tajna često ima duži životni vek nego država, tera nas da delujemo promptno, jer za čas ode mast u propast. Ne smemo dopustiti da se to neprocenjivo blago kiseli 50 godina u poverljivim arhivama. Samo je CIA kupila od Poljaka, još u doba hladnog rata, dokumenta izmišljenog sadržaja u vrednosti, koja se može izraziti milionima dolara.
Naši izgubljeni ratovi i strah da spremamo osvetu, dovela je u našu zemlju brojne strane agente. To je prilika koju ne smemo propustiti, da kroz realizaciju tajne akcije pod nazivom – Zabavni park za špijune - , ostvarimo uslove za njihov bezbedan, ugodan i dugotrajan boravak i tako uvećamo devizne rezerve. Zahvaljujući anticipaciji državnih organa, prvi koraci akcije su preduzeti još pre nekoliko decenija – nijedan strani državljanin nije proglašen za personu non gratta, ili ne daj bože, osuđen za špijunažu. Osnovna ideja je da kroz fingiranu špijunsku igru obaveštajnih službi , navedemo strane agente na povećanu vanpansionsku potrošnju. Početnu infrastrukturu za to imamo, milje mračne balkanske krčme im odmah možemo ponuditi. Međutim, za špijune sa dubljim džepom moramo izgraditi luksuzne hotele, noćne i tenis klubove, kockarnice, i znajući njihovu sklonost ka prerušavanju otvoriti lanac specijalizovanih prodavnica pod maskom seksi šopova. Zahvaljujući intervenciji NATO-a, ostvarićemo enormnu uštedu pri uređivanju terena za golf. Veliki broj golih površina sa rupama već imamo. Sve to će pokrenuti našu zamrlu industriju i dovesti do masovnog otvaranja novih radnih mesta. Po prirodi   stvari, prednost pri zapošljavanju trebalo bi da imaju svedoci iz naših sudskih postupaka za najteža krivična dela, koji ništa nisu videli ni čuli. Ipak, uspeh akcije direktno zavisi od vaše kreativnosti i sposobnosti da se,( naoružani samo pečatima sa oznakom strogo poverljivo – službenim ovlašćenjem da, kao mađioničar, jednim potezom ruke višestruko uvećate vrednost nekog dokumenta ) – suočite u borbi mozgova sa stranom agenturom. Možete upotrebiti i neke oblike psiholoških pritisaka kao što su : zakidanje pri vraćanju kusura, prežderavanje u kafani na tuđinov račun, seksualno uznemiravanje, kašnjenje na sastanke, nepoštovanje ugoverenih rokova isporuke dokumenata, bušenje automobilskih guma, predaja dokumenata umotanih u papir umašćen burekom... Jednom rečju - srpska posla, koja će dodatno uveriti strance u realnost cene koju moraju da plate za pruženu informaciju. To one sa već istanjenim nervima, može dovesti do ludila i u naše banje za živčane. Tako će i zdravstvo dobiti deo deviznog kolača.
Svima nam je poznato da se strani špijuni ponekad odlučuju na samoubistvo trovanjem.
To bi bio veliki gubitak za nas. Iako su naši neprijatelji, kao humano društvo ne smemo dopustiti da tim činom obraduju đavola. U bilo kom našem industrijskom centru, trovanje mogu izvršiti na prirodan način i tako spasiti svoju dušu.
Skriveni cilj ove operacije otklanja svaku moralnu dilemu oko prodaje državnih tajni. Zbog globalnog zagrevanja planete, naš prevashodni nacionalni interes je očuvanje vode za piće. Samo mnogobrojni špijunski sateliti nad našim nebom mogu omogućiti da naš narod živi u debeloj hladovini i tako sprečiti prekomerno isparavanje vode.
P.S. Milan Manić je uhapšen prilikom pasoške kontrole, kada je prerušen u ženu pokušao da napusti zemlju.Policajci su u njegovoj podsuknji pronašli pet miliona dolara u sitnim apoenima.To je do sada jedini zabeleženi slučaj da tako veliki novac spreči nekog da pobegne u inostranstvo.

***

U REDU ZA SREĆU

Novinar lokalne TV-stanice Petar Ilić snimio je specijalnu reportažu o pretendentima na premiju LOTO-a u iznosu od neverovanih 1 800 000 evra. Evo nekoliko najvažnijih inserata iz još nemontiranog materijala:
- Srbija u malom se nalazi na ulicama našeg grada, od domaćica, preko profesora do političara na putu u srećnu budućnost – euforično je uzviknuo Ilić.
- Ovde nema političara – začu se glas, na radost gomile. – Ovo je red za uplatu, a ne za isplatu.
- Da li znate da je red dug 4 km? – nije se dao zbuniti reporter i okrete mikrofon prema potencijalnim sagovornicima.
- O, red bi bio još duži, ali ovde ima dosta radnika koji štrajkuju glađu, i tako zauzimaju manje prostora. Istina, oni mogu najduže da izdrže u koloni, samo piju vodu, a ja moram svaki čas u pekaru – reče debeljko sa izgledom frustriranog intelektualca .
- Za njih bi trebalo organizovati uplatu tiketa preko sindikata, njima je mesto u fabrikama, a ne da se na ulicama izlažu tako velikim naporima – nadoveže se gospodin, koji se umorno naslanjao na štap. – Na taj način igre na sreću bi postale realna alternativa vladinom socijalnom programu, pogotovo ako se usvoji princip podele premija po glavi radnika... A ovako, niko se ne pita šta će biti ako neko od njih padne... Treba ljudi da ih preskaču, a ovde ima starih i bolesnih. -
Na to se debeljko ljutnu:
- Najveću gužvu prave penzioneri...istrenirali se u redovima kod Dafine i gazda Jezde, pa im sada ovo dođe kao redčić. Oni vole da se druže i pošto od reda ne mogu da naprave kružok, jednostavno kruže od reda do reda za uplatu. Ali, to je površna slika za naivne... Njihovo ponašanje ima dublje sociološko značenje. Igra na sreću je vid političke igre koja se odvija između penzionera i države, t.j. partija na vlasti. Svi znamo da višak sredstava, koji se ostvari igrama na sreću odlazi u budžet i tako se obezbeđuje nesmetan rad državnih organa i stabilnost vlade. Računica je prosta, što veća uplata, veći i budžet. Znajući to, pezioneri masovno izlaze na uplatna mesta igara na sreću i uplaćuju najmanje iznose, igrajući tzv. nabadaču i tako bitno smanjuju budžetski priliv. Istovremeno, oni svojim telima, stvarajući nepregledne kolone, sprečavaju ozbiljne igrače, koji igraju tzv. sisteme i spremne da uplate enormno velike sume, da dođu na red... Ta specifična vrsta pritiska na državu vremenom daje rezultate i vlasti, suočene sa nemogućnostima racionalnog funkcionisanja, raspisuju vanredne izbore. Time je ostvaren skriveni cilj igre penzionera – materijalna korist. Naime, vlada, svesna svoje nezamenljive uloge u razvitku društva i opasnosti da se penzioneri kao savršena glasačka mašina sa 100 % datih glasova mogu lako okrenuti protiv nje, odmah isplaćuje zaostale penzije, razlike i povišice. Kao što ne vole da menjaju partnere u šahu, penzioneri opet daju glas poziciji...i kolo sreće se okreće. –
- A šta ako neko od njih osvoji glavnu premiju – upita novinar.
- Ne daj bože, za njih je samo penzija životni dobitak, a od premije bi mogli da se šlogiraju. Zato oni prespavaju javno izvlačenje nagrade na TV-u, da slučajno ne čuju, za njih, rđavu vest – odgovori debeljko.

P.S. Posle prikazane reportaže, novinar Ilić je suspendovan. Protiv njega je pokrenut disciplinski postupak zbog nanošenja uvrede našim najstarijim sugrađanima. Da bi dokazao da nije kriv, Ilić je dokupio staž i otišao u penziju. Možete ga videti ispred kućica državne lutrije i čuti, kako svima priča da je najveća premija igre na sreću dočekati penziju.

***

UDAR CIVILIZACIJE

Vest da će vanzemaljci, kao demonstraciju svoje civilazacijske nadmoći, baciti svemirsku kamenčugu direktno na državu Bijaser i tako je razbiti na sastavne delove, prenele su sve medijske agencije. Zabrinutost građana te nesrećne zemlje rasla je iz sata u sat. Jedino su separatisti iz južne bijaserske pokrajine nestrpljivo očekivali sudnji dan.
U Bijaseru je hitno održana, zatvorena, vanredna sednica Senata i najužeg rukovodstva države, sa neograničenim rokom trajanja. Da ne bi radili pod dvostrukim opterećenjem, pre otvaranja debate, senatori su doneli kolosalnu odluku o povećanju dnevnica i tako obezbedili svoju egzistenciju. Tek tada, mogli su se, neokrnjene energije, posvetiti pitanjima egzistencije zemlje.
Senior senator je pročitao ultimatum vanzemaljaca, koji su uhvatili radioamateri.
Posle razumljive pauze, on je nastavio:
- U ovom teškom času po našu otadžbinu, kada su se napadu velikih svetskih sila na suverenitet jedne male, demokratske, zemlje, pridružili i neljudi iz kosmosa, svi Bijaserci se moraju ujediniti... –
- Jeste, pa da nas sve zdrobe na gomili – dobaci junior senator, uz aplauz opozicije. – Imamo i mi konja za trku... Eto, vojska bi mogla da održi paradu. Nek se i vanzemaljcima tresu gaće. –
- Vama je poznato da je naša vojska najbolje kamuflirana na svetu – reče prozvani ministar vojnih dela. - Regruti odlaze na civilno služenje vojnog roka. Niko ne zna gde se oni nalaze u jedinici vremena, pa ni neki mali zeleni. Ali, dovoljan je samo jedan poziv na njihove mobilne telefone, efikasan kao bojna truba, da se svi, kao virtuelni vojnici, istog trena, nađu na zbornom mestu. Istina, zadržali smo nekolicinu u uniformama, iz čisto taktičkih razloga, da neprijatelj krene grlom u jagode. Zbog toga, vojna parada, kao čin odbijanja stranog zavojevača, je u suprotnosti s osnovnom koncepcijom odbrane zemlje. S druge strane, sprečavanje ataka na državne granice je zadatak i nekih drugih organa, ako su uopšte sposobni da ikoga uhapse. –
- Kolega, ako aludirate na to, što nismo uhapsili nekoliko ratnih zločinaca, jednostrano gledate – replicira mu ministar unutrašnjih dela. – Uloga policije nije samo u hvatanju kriminalaca, već i u sprečavanju istih da ponavljaju dela, manje ili veće društvene opasnosti. Od kada sam ja na ovoj funkciji, nijedan ratni zločinac nije učinio delo u povratu. Ma, i nigde ih nema. .A taj ultimatum – il se rasturajte, il ćemo vas rasturiti – pisan je, po našim obaveštajnim saznanjima, u sadejstvu separatista i stranih tajnih službi. Otuda i taj rečnik – bacanje kamena, proturićemo vam ga kroz ozonsku rupu, tražićemo vas lopatama, otcepljenje..
- Situacija nije tako jednostavna – umeša se ministar pravnih dela. – Evidentan je spor dve strane o pravu prečeg razbijanja naše zemlje, spor između svetskih i vanzemaljskih sila. To je naša šansa. Prema, opšteprihvaćenom, pravnom principu mesne nadležnosti, takav spor potpada pod jurisdikciju bijaserskog suda. Znajući, kroz praksu proveren, moto naših sudija – svaka žurba je kontraproduktivna – proces pred našim sudom, sigurno bi trajao decenijama. Ne računam tu ni drugoostepeni, ni postupak po vanrednim pravnim lekovima... To vreme treba pametno iskoristiti za ubeđivanje separatista da nisu pravu, i to u direktnim pregovorima. Realna je i druga solucija. Sudski postupak bi mogao dovesti do ekonomskog iznurivanja obe strane – svi znamo da je plaćanje sudskih troškova veliki izdatak – i samim tim, njihovog odustajanja od spora, na veliku žalost separatista. –

P.S. Patka o vanzemaljcima i kamenu, koju je svetu lansirala bijaserska tajna služba, u cilju kupovine vremena, imala je efekta. Velike sile su proširile ozonsku rupu, očito u nameri da imaju bolju kontrolu malih zelenih. O tome govore i brojni turisti, koji su, zasićeni raznim oblicima pomračenja Sunca i Meseca, nagrnuli sa svih strana da posmatraju pomračenje jedne zemlje.

***

NAIVNA INTELIGENCIJA

U jednoj demokratskoj zemlji, u kojoj su i vlade padale ukoliko stanovništvo u okviru njihovog mandata ne preživi u dovoljnoj meri, zavladala je panika. Greškom administracije, očito je u pitanju bio ljudski faktor, u inostranstvo je otišao i poslednji mladi intelektualac.
Okrugli sto, od šaljivdžija kršten – Kojim putem dalje bez pameti -, okupio je stručnjake različitih profila. Zbog isključenja javnosti iz sasvim opravdanih razloga, reč se vodila o strateškim interesima države, navodimo samo inicijale učesnika rasprave. Čast da prvi podesi mikrofon pripala je doktoru sociologije Đ.J:
- Dame... Gospodo... U ovim teškim trenucima, kada postoji realna opasnost da izgubimo laskavi svetski primat u izvozu mozgova, nad našom zemljom se nadvila mnogo veća opasnost – opasnost da izgubi atribut demokratije zapadnog tipa. Zar očekujete da penzioneri budu predvodnici različitih oblika vanparlamenih pritisaka na vladu, kao što su: demonstracije, prevrtanje automobila, bez naočara gađanje kamenicama i jajima pokretnih i nepokretnih meta, gutanje suzavca na prazan stomak, kupanje vodenim topovima, batinjanje s policijom... Istina, kao izuzetak od pravila, bilo je i pojedinih penzionera u prvim redovima... Ali, oni su samo želeli da vozilima hitne pomoći što pre stignu u bolnicu, i tako izbegnu duge redove u našim zdravstvenim ustanovama. Ni radnici, zadobivši trgovačku svest radeći na buvljacima i iznureni štrajkovima glađu, nemaju tu društvenu snagu. Samo je univerzitetska mladost sačuvala
musketarska shvatanja. Srećom, imamo veliki broj večitih studenata koji, uz povoljniji režim studiranja, mogu donekle u očima sveta ulepšati našu demokratsku sliku, dok ne stasaju nove generacije diplomaca. Ovde je i njihov predstavnik… -
- Ja imam jedno konkretno pitanje – upade mu reč V.B. Bolonjska konvencija propisuje studiranje u trajanju od tri godine. Inače, student sam, već deset godina, četvrte godine Saobraćajnog fakulteta…Ubih se od učenja… Da li to znači da automatski imam pravo na diplomu… -
- Kolega, dobićete i vizu… - podsmešljivo reče viši policijski savetnik za metodiku i taktiku borbe protiv svih oblika ugrožavanja državnog uređenja. – Problem masovne emigracije mladih i pametnih ima svoju drugu stranu – nastavi on. – Ozbiljno je doveden u pitanje razvoj naše policije i svakog policajca ponaosob, a samim tim i bezbrižan život građana. Jureći za tim mladim ljudima, sticana je profesionalna kondicija. Savršeni rad pendrekom je postao rutinski nivo. Nijedan slučaj prekomerne upotrebe sile nije zabeležen, policajci su podsvesno znali da na pravi put vraćaju buduće profesore, doktore, advokate… Nisu to bili obični delikventi. Da biste ih uhvatili, morali ste dobro da promućkate glavu…Za čas vas strefi kamenica…A tek informativni razgovori. To je bio nivo. Što su ti umeli da ti odgovore. Noćima smo proširivali svoja saznanja... Svaka razbijena demonstracija, svaka zaustavljena protestna šetnja, bila je svojevrsna parada moći, usmerena na odvraćanje od napada snaga zla međunarodnog terorizma. A sada, sve to pada u vodu, nepromišljenim odlaskom mladih u inostranstvo. Darvin je lepo rekao da jedan organ svojom neupotrebom zakržljava i otpada. To važi i za organe reda. Zato molim te mlade ljude da se vrate. Zar im nije žao, što je narod odvajao od usta da bismo kupili najsavremeniju opremu, od samohodki do poslednjeg gumenog metka, koja sada hvata rđu…-

P.S. Apel za povratak nije urodio plodom. Mladi i pametni očito nisu uspeli da preskoče psihološku barijeru – strah da ne ispadnu glupi.
Pokušaj policije da trenira sa večitim studentima, bio je pun promašaj. Oni su i dan-danas sagnuti nad knjigom.

***

DRUGA SILA

Brate, Srbi se ovako nisu radovali još od kad je naša zemlja dobila nametnutu nezavisnost - Srbija je postala druga sila u Evropi, odmah iza EZ. Gde ste sada Neverne Tome, što tvrdite da nas nikada neće primiti u EU. Gde ste sada, kada je Srbija legalni suvlasnik sa EZ – pola hidrocentrale „Đerdap“ pripada nama, a pola njoj. Ej bre, ista struja kola našim dalekovodima. Besramne su vaše insinuacije da političari idu od bandere do bandere u nameri da taj veliki uspeh našeg energetskog sistema prikažu kao svoju isključivu zaslugu u trasiranju srpskog puta u EU. To im je hvala što su genijalno, ne štedeći ni budžetska sredstva ni glasne žice, prilagodili našu tranziciju prosečnom građaninu, vođeni isključivo svojim visoko razvijenim osećajem za humanost i tako pre- uzeli njen teret na svoja pleća. Na vašu žalost, realizacija, od elite opšteprihvaćene, teorije društvenog odmaranja – teorije, koja polazi od činjenice da napore kapitalističkog načina proizvodnje mogu savladati samo totalno fizički relaksirani ljudski resursi, predstavlja pun pogodak. Podatak da trenutno imamo već milion nezaposlenih i samim tim milion odmornih radno sposobnih lica, spremnih za evropske integracije, može da raduje.

Niko se ne pita šta bi bilo da su radnici, kada su pali sa vlasti još u prošlom veku, odmah bubnuli u Evropu. Kakva bi to blamaža bila. Brate, oni nisu znali ni šta je to štrajk, ni otkaz, ni prinudni odmor, ni stečaj, ni tender, ni socijalni program.... Njihovo neznanje je išlo tako daleko da su tvrdoglavo, po svaku cenu, hteli da rade, da se bespotrebno umaraju, k’o da u EZ neće moći da se do mile volje narade. Iako su političari za njih napravili poseban program učenja kroz praksu, sporo su napredovali. Lekcijama kao što su – otkaz, štrajk i prinudni odmor, dat je primat, zbog prirodne veze sa teorijom društvenog odmaranja. Štrajk glađu kao ekstreman oblik štrajka zahtevao je posebne pripreme iz humano-zdravstvenih razloga u vidu postepenog ukidanja toplih obroka i plata. Na taj način, radnici su mogli, naviknuti na glad, kao u stanju hibernacije, bez straha za svoje zdravlje, ležeći da ostvaruju svoja prava. Nije sporno – dok leži, čovek se odmara. Međutim, oni nikako nisu mogli da shvate zašto – kad god odu na praktičnu vežbu protesnog obustavljanja saobraćaja, neko proda njihovu fabriku. Nisu mogli da shvate taj humani metod privatizacije, zasnovan na onoj narodnoj – daleko od očiju, daleko od srca, koji čuva njihovo duhovno biće od prekomernih potresa i usmerava im misli, ne na pasivnu prošlost, već na aktivnu budućnost, u smislu šta će dalje i kako će.
Mnogo časova je bilo potrebno da bi radnici razumeli ritual postavljanja lanca i katanca na kapiju preduzeća, pre tenderske prodaje. Taj fenomen sluzi psihološkom skoku cena prodavanih objekata, jer koji bi ludak stavljao katanac na vrata a da unutra nema ništa vredno - to je racionalizacija potencijalnih kupaca. Radnicima je trebalo deset godina da shvate šta je to stečaj, protivno svim rokovima određenim zakonom o stečaju. Sinulo im je tek kada je policija pohapsila članove stečajne mafije. Postojala je i realna opasnost da socijalni programi prodube opšte neznanje, radnici nisu znali da li da plaču ili da se smeju. Političari su taj problem efikasno rešili skraćivanjem rokova mesečnih socijalnih davanja.
A sad da ih vidiš... Poslednji kontrolni testovi, obavljeni na buvljacima u cilju utvrdjivanja stepena konkurentnosti naše radne snage na evropskom tržištu rada, pokazali su nadmoć našeg radnika nad internacionalnim kolegama. Spoj teorije i prakse očito je dao dobitnu kombinaciju, a samo dobit otvara vrata EU.
Tekst ovakvog sadržaja stigao je u brojne novinske redakcije, adresiran na rubriku „Pisma čitalaca“.U potpisu je stajalo – Dragoje Kuburović, frizer u penziji. Međutim, činjenica da ni jedan jedini put nije platio poštarinu ukazuje da je autor pisma pre neki političar, a ne penzioner. I upotreba reči kao što su – brate, bre, bubnuti, koje potpuno odudaraju od stila ostalog dela pisanija, rađa sumnju da je neko nevešto pokušao da sakrije svoj društveni status. Ipak, da ne prejudiciramo, ovo je posao za istraživačko novinarstvo.

***

INVESTICIJA

Dijalog direktora za investicije multinacionalne kompanije „Tron“ i savetnika Ministarstva tranzicije počeo je na tipično zapadnjački način – s neba pa u rebra:
– Naša kompanija je zainteresovana za ulaganje u vašu nerazvijenu zemlju, samo pod uslovom, da je vaš društveno-politički sistem kompatibilan sa liberalnim kapitalizmom – reče direktor.
Savetnik uzdahnu duboko:
– Gospodine, ne sumnjam da su naši sistemi kompatibilni. Ali, morate shvatiti da mi imamo sve uslove za uvođenje kapitalizma, samo nemamo radnike. Oni su više od pola veka bili na vlasti i njihova adaptacija na nove društvene odnose mora ići postepeno.
Savetnik ugasi svetlo:
– Vidite ovaj slajd... Vidite kako su nekada naši radnici bili debeli i nezdravo se hranili... Ovo su svinjske polutke. A ovo je drugi slajd... Zahvaljujući izgradnji novog sistema, prešli su na dijetalnu ishranu... Sasvim drugi ljudi. To je baza zdravog društva i dokaz da mi ne brinemo samo o ljudskim pravima, već i o pravima životinja... U ovom slučaju svinja. To je ulaznica za liberalni kapitalizam koju moramo platiti.
Direktor je zadovoljno klimao glavom, pa savetnik, ohrabren, nastavi:
– Ali, do tog trenutka država mora od nečeg da živi. Zato, mi humano, smanjenim obrocima, pripremamo radnike da što duže izdrže štrajk glađu.
– Štrajk glađu! – užasnuto uzviknu direktor. – Pa vaš sistem nije uopšte stabilan! Na investicije možete zaboraviti.
– Smirite se, gospodine. To je strogo kontrolisana nestabilnost, usmerena na postizanje dugoročne stabilnosti – reče savetnik – Mi svesno radnike dovodimo u stanje nezadovoljstva dajući im sve manje i manje plate i tako ih navodimo na štrajk glađu. Na taj način imamo hrane za izvoz. Od ostvarenog deviznog priliva isplaćujemo zaostale radničke plate i oni se, zadovoljni svojom pobedom, mirno vraćaju u fabrike. Ostatak ostvarene dobiti odlazi u druge državne fondove. Samim tim, otvara se prostor za investiranje stranih kompanija u proizvodnji naše hrane. Drugo, stalno snižavanje nadnica i plata služi nam kao antiinflaciona mera – mera očuvanja platnih fondova, što je conditio sinae qua non stabilnosti jedne države. Tako su radnici uvek preduhitreni u nameri da traže povećanje primanja i svi njihovi štrajkački zahtevi su usmereni na vraćanje plata na prethodni nivo. Nema inflacije, nema štampanja para, nema nestabilnosti!
– Bravo! – uzviknu direktor. – Da li imate još neku privrednu oblast koja bi bila interesantna za našu kompaniju?

Multinacionalna kompanija „Tron“ je pobedila na velikom tenderu koji je raspisan radi privatizacije javnog komunalnog preduzeća „Gradsko groblje“. Vođena statističkim izveštajima o povećanju smrtnosti stanovništva u tranziciji, kompanija je tu našla najveći interes.

***

KAMPANJA

U jeku priprema za predstojeće izbore, stranka „Demokratska centralna partija“ (DCP) je pretrpela težak udarac. Direktor agencije za politički marketing „Tron“, raskinuo je ugovor o dugogodišnjoj saradnji. Predsedništvo stranke je održalo hitan sastanak. Usvojen je zaključak da vođenje predizborne kampanje preuzme generalni sekretar.
- Kada sam, kao direktor, uspešno privatizovao nekoliko propalih preduzeća, ubeđen sam da ću našoj stabilnoj stranci omogućiti da pređe izborni cenzus – počeo je sekretar. – Raskidom sa „Tron“-om osvojili smo prve poene u pažljivo pripremanoj političkoj igri sa našim rivalima. Samo je otaljavao posao. Tada je našem predsedniku sinula genijalna ideja. Naložio mi je da mu ne isplatim honorar. Doveo je direktora agencije u stanje krajnjeg nezadovoljstva. Revoltiran, on je po prestonici raširio glasine da mi nemamo dovoljno novčanih sredstava za kampanju. Crkavica koju smo dobili od države i nedostatak tajkuna u našim redovima, samo su podgrejali tu priču. Izveštaji sa terena nam govore da su se naši politički protivnici upecali. Više nas niko ne shvata ozbiljno. A ko podceni protivnika, taj gubi utakmicu.
Još je genijalnija ideja našeg predsednika da u osnivački akt stranke unese tarife za povredu časti i ugleda naših članova – za članove Predsedništva dvadeset hiljada evra, a za one iz Glavnog odbora deset hiljada. Sume su izražene u evrima zbog straha od inflacije. Raspuštanjem Parlamenta, sada već bivši narodni poslanici, izgubili su pravo na imunitet od krivičnog gonjenja. To je prilika koja se ne propušta. Pred sudovima se već nalaze odštetni zahtevi naših predstavnika, žrtava rečnika mržnje. Imamo sto zahteva od po dvadeset hiljada evra i dvadeset zahteva od deset hiljada. To dođe, sto puta dvadeset hiljada plus dvadeset puta deset hiljada... To je cirka dva miliona i dvesta hiljada evra. Polemiku da li ova sredstva treba da idu u džepove funkcionera ili u budžet stranke obesmišljava činjenica da oni i ne bi bili vređani da nisu naši članovi.
Naš predsednik je predložio da se otvori hipoteka nad ovom zgradom. Da bi demostrirali privrženost evropskim integracijama, kredit treba podići u ekspozituri neke banke iz EU. Kad može narod, možemo i mi. Iznos glavnice treba odrediti u realnim okvirima – osamsto hiljada evra bi nam popunilo sve rupe... Uzimam najgoru varijantu – ako osvojimo dvanaest poslaničkih mesta u Skupštini, rok otplate ne može biti manji od četiri godine. Plata narodnog poslanika je hiljadupetsto evra. Za godinu dana, on zaradi osamnaest hiljada evra. A za četiri – sedamdesetdve hiljade. Pa sve to lepo pomnožimo sa dvanaest poslanika, daj bože da ih imamo i više... To je osamstošezdesetčetiri hiljade evra. Tim pokrivamo glavnicu duga. I red je da kredit otplaćuju narodni poslanici. Kampanja se i sprovodi da bi oni bili izabrani. A da nisu članovi naše partije, mogli bi samo da gledaju TV prenose zasedanja Skupštine. Što se tiče kamate, nju ćemo najbrže da platimo ako ugrabimo neko javno preduzeće. Tamo direktori imaju od šest do osam hiljada evra. Da je sreće da nam se zalomi ovaj od osam... To je za četiri godine tristaosamdesetčetiri hiljade. Taman.
Naš predsednik je došao do ideja koje će ući u sve udžbenike teorije političke borbe. –
DCP je na izborima ostvarila solidan rezultat. Osvojila je trinaest poslaničkih mesta. Međutim, već posle prve sednice Parlamenta, dvanaest narodnih poslanika je prešlo u poslanički klub PPDB-a. Iz samo njima znanim razlozima, nisu hteli da otplaćuju kredit. Jedino je ostao lider DCP-a, da sa omčom hipoteke oko vrata zastupa program stranke. Ipak, u svakoj nesreći ima i sreće... Ispostavilo se da je u zemljišnjim knjigama kao vlasnik partijske zgrade upisan predsednik lično. On je na postojeći objekat nadzidao hiljadušesto kvadratnih metara stambenog prostora, namenjenog tržištu. Zbog atraktivne lokacije i pristupačne cene od hiljadupetsto evra po kvadratu, stanovi su razgrabljeni. Suma od dva miliona i četristo hiljada evra mu je omogućila da raskine jedan bankarski posao, a da ugovori drugi. Sada je umesto hipoteke imao sef.
Dokoni kuloarski analitičari i dan-danas rešavaju matematički problem koji glasi: Ako izgradnja jednog kvadratnog metra stana košta petsto evra, koliko je potrebno izdvojiti novčanih sredstava za hiljadušesto kvadrata? Predsednik DCP-a je ovaj problem odavno rešio. Tu partiju više ne muči nedostatak tajkuna.

***

ENGLESKI HUMOR

Došao ovčarski pas u Hajd park. Skoči na klupu i poče krupno da laje. Naiđe odnekud miš, sluša, pa mu reče:
- Laješ, laješ, al sve u prazno! –
Na to pas skoči i uhvati miša u zube, pa zareže:
- A šta sad kažeš crni mišu! –
Zacvile miš kao što to samo on zna:
- Ispao sam ovca! Ali, neka, neka, videćeš ti ... kad dođe prava demokratija!“
Široko se nasmeja ovčarski pas. Miš to iskoristi i pobeže u poslednju rupu na svirali.
Naravoučenije: Za životinje – demokratija je humor apsurda.

***

ETO ZAŠTO

Na bogatom pašnjaku, u rano jutro, baš i kako im priliči, srele se dve krave, Buša i Simentalka. Prva nosi pušku, a druga ama baš ništa.
- Šta će ti ta puščetina, crna kravo? – zamuče Simentalka – pa nismo mi ljudi, već životinje!
- Ćut civil! – obode se Buša. – Noge uvis!
I šta će, Simentalka leže i diže sve četiri u visinu.
- Jel ti sad jasno šta će mi puška? – poučno je upita Buša i s kravljim mirom popasa svu travu na pašnjaku.

Naravoučenije: Jednonacionalna goveda najduže preživaju.

***

HARTIJA SE LAKO CEPA

– Gospodo, kako to ulazite – zavapio je Vasa dok je lepio tapete nazad na zid – zar ne umete da udjete na vrata kao ostali svet.
– Drugovi, a ne gospodo! – obrecnu se oficir. – Mi smo sa Crvene planete.
– A! – zinu Vasa. – Samo izvolite, raskomotite se.
Marsovci to i uradiše. Oficir s’neba, tj. iz kosmosa pa u rebra:
– Mi izvozimo revoluciju sa Marsa. Vas, Vaso, smo odabrali kao prvog koji će biti prevaspitan. Čestitam!
– Ali, čekajte – pobuni se Vasa – mi smo našu revoluciju već prevazišli.
Nastala je kosmička tišina.
– Vi ste revizionista! Naša revolucija je jedino originalna – presudi Marsovac i zagleda se negde u daljinu.
– Ako je vaša revolucija originalna – reče Vasa – šta će vam onda kopija na Zemlji?
Kad je čuo reč: kopija, Marsovac se maši za džep. Bled kao akt, mrmljao je:
– Nema… Nema ga nigde!
– Čega nema?! – povikaše svi u glas.
– Nema rešenja o izvozu revolucije na Zemlju u četiri kopije. Moramo nazad.
Na znak oficira Marsovci nestadoše kroz zid.
Vasa se ironično smeškao dok je cepao neke papire.
– Oni meni tapete, a ja njima rešenje. Sad smo kvit.

***

IGRA

U našem penzionerskom šah klubu O.M. je najbolji igrač i analitičar. On svaki trenutak, u ratu nerava, koristi za psihološke pritiske na rivale. Udara gde su najslabiji. Ni ne čeka da poređamo figure, odmah počinje sa pričom:
- Imam dva lovca, kao i naše vazduhoplovstvo. Ali, protiv pacera mi nisu potrebni. Neka se izremontuju dobro. – On ovom nonšalantnom povredom vojne tajne provocira podoficira u penziji V.N. – A da ti postrojim pešake – nastavlja u istom tonu O.M. – Reforma vojske je dobro krenula, čim su tebe penzionisali. Samo, kada svi regruti pređu na civilno služenje vojnog roka, sa njom treba stati. Više nijedan rat nećemo izgubiti. Daj bože da nas neko napadne. Taj garant završava u Hagu... E budale, gde udari na civile... Ima da živimo od reparacije kao bubrezi u loju. –
Čim V.N. primeti da mu je pala zastavica na šah-satu, O.M. prelazi na sledeću žrtvu. To sam ja.
- Koja si ti kategorija? Primaš socijalnu pomoć, a guraš se u penzionere. Kažeš, nezaposlen si već dvadeset godina. Vreme je da radiš nešto. Ajde, namesti figure. Po primanjima još možeš da nam pariraš, ali u šahu... Evo ti top fore. -
Međutim, O.M. je najopasniji kada dospe u podređeni položaj. Tada na šahovski sto baca svoj dobitni adut – patriotizam. Milina ga je slušati. Mnogi, potreseni, i zaplaču. Ima fond reči kao da je narodni poslanik, a ne bivši šalterski poštanski službenik. O.M. nije patriota kratkog daha pa da pušta samo parole. Na primer, uzvik: „Živeo Bijaser!“, efektno budi patriotska osećanja slušalaca, ali budi i njegove šahovske protivnike. Zato, vešto koristeći verbalnu tehniku gradacije, on dovodi saigrača u stanje nacionalne uzvišenosti. U trenutku ponosnog dizanja glave, rival obično previdi pešaka, a nije retkost i da izgubi neku laku figuru.
- Kakvo ti je ovo otvaranje?! Evropa bez granica... – polako se zagreva O.M. – Jaka sila, ta EU... Čim se ona širi, ima da pukne. Kao kosmos... Džaba njemu što raste, kad će da eksplodira. Onda opet Jovo nanovo. Bijaser primenjuje sasvim drugu koncepciju. Stalno gubi teritorije. Smanjuje se. Postaje kompaktan. Čvrst kao nabijena zemlja. Na tom ograničenom prostoru sabili smo dvadesetdva ministarstva., sedamnaest državnih agencija... I sve to na budžetu. Narod ni da trepne. I on ojačao. Ko od šale diže hipoteke. Diže kredite. Ganja samo banke iz EU. Neka i na Zapadu znaju da je Bijaserac čovek domaćin. –
A kada izgubi neku tešku figuru, on pojačava patriotski patos starim nacionalnim epovima i mitovima. To protivnika dovodi u specifično psihološko stanje koje obavezno rezultira iracionalnim postupcima kao što su: ponuda remija ili predaja partije.
Ako tako O.M. ne ostvari zadovoljavajući rezultat, on brzinom vremeplova zaslepljuje rivala svetlom budućnošću:
- Bijaser ni po koju cenu ne treba da ide u EU. Njegov geostrateški položaj je takav da omogućava najlepši pogled na EZ. To će dovesti ogroman broj turista iz Evrope koji žele da vide svoju postojbinu iz sasvim druge dimenzije. Enorman priliv deviza stvoriće nova radna mesta i državu blagostanja. Sada je jasno da NATO bombardovanje nije bilo promašaj naše politike – ništa više ne ometa vidik. –
On se ne libi da zazviždi državnu himnu kada njegov suparnik zapadne u cajtnot. Ako mu tada ne padne zastavica, O.M. poruši figure uz sasvim razumljivo objašnjenje:
- Neću više da igram sa domaćim izdajnikom. –
Na vanrednoj skupštini kluba, O.M. je izabran za predsednika. Opravdano jednoglasno...

***

KOALICIJA

Na vest da su raspisani vanredni lokalni i parlamentarni izbori, predsednik stranke „Progresivna demokratija“ (PD) je odmah sazvao Glavni odbor.
- Dame i gospodo – već prvim rečima on je pobrao aplauze prisutnih. – Novi izbori su istorijska šansa da narod ispravi grešku učinjenu prema nama... Pre tačno godinu dana, naša stranka je izgubila status parlamentarne i našla se na ulici. To je živa šteta. Nema stranke koja je više bdela nad sudbinom naroda. Svaki dan smo mu merili puls. Nema održanog govora, a da ga nismo pomenuli. Citirali, od izreka do poskočica i doskočica. I tako nam se vraća... Kad je nama ovako teško, možemo samo zamisliti kako je bilo teško našim običnim članovima. Danima su išli pognute glave. Navikli da u vrhu vlasti imaju bar nekoliko ministara, sada su na svakom koraku morali da slušaju zlurada dobacivanja političkih neistomišljenika kako je semafor statusni simbol njihove partije. A i narod je skupo platio svoj izborni promašaj. Za tu godinu pukao je četiri i po miliona evra samo na plate, dnevnice i troškove prevoza narodnih poslanika. Ta suma bi bila mnogo manja da su u radu Parlamenta učestvovali naši članovi. Oni nigde ne bi putovali.
Interno formirana komisija za analizu uzroka koji su doveli do ovakve grube omaške birača tek nedavno je dala svoju ekspertizu. Istragu je otežavala činjenica da smo u predizbornoj kampanji preduzeli sve mere kao i naši konkurenti. Jesmo li angažovali agenciju za politički marketing? Jesmo. Jesmo li organizovali mitinge? Jesmo. Jesmo li davali građanima veća obećanja nego druge stranke? Jesmo. Jesmo li se reklamirali na sve moguće načine? Jesmo. Nalaz komisije je veoma poučan. Pod jedan, utvrđeno je da je narod iz nehata napravio grešku. Zbog monotonih, gotovo jednoobraznih kampanja, koje su ličile jedna na drugu kao jaje jajetu, veliki broj glasača je pobrkao našu stranku sa nekom drugom... Pod dva, presudan uzrok našeg debakla je vaša odluka da na izbore idemo sami, a ne u nekoj koaliciji. –
- Šefe, mi smo samo podržali tvoj predlog – reagovao je sekretar.
- Jel važniji predlog ili demokratska odluka? Po tebi ispade, kada ste me birali za doživotnog predsednika, da je važnije što si ti to predložio nego što sam izabran – replicirao mu je predsednik.
- Ali, ti dobro znaš da je naša odluka bila formalne prirode – nije se dao sekretar. – Nijedna partija nije htela ni da čuje za bilo kakvu političku simbiozu sa nama. A kako bi, kad nema predsednika kojem nisi rekao ono što ni pas s maslom ne bi pojeo. –
- Nije tačno! Neka sam im pokazao zube. Neka. Dobro su osetili našu snagu. Već sada ne mogu da živim od njihovih ponuda za predizborne koalicije... Zvao me je lider PMDB-a. On nam nudi dva mesta u budućoj vladi, četiri direktorska položaja u državnim agencijama i pet ambasadorskih funkcija. Međutim, za slučaj da država krene u samoizolaciju, on dopušta mogućnost da ambasadore menjamo za tri direktora javnih preduzeća. Po meni to je malo. VB daje širu ponudu, sa preciznom specifikacijom za svako funkcionersko mesto namenjeno nama.
- Ali, VB ima totalno suprotan program od nas – ubacio se sekretar.
- Ama, dosta mi je te političke teorije – da u koaliciju mogu samo stupiti stranke srodnog programa i biračkog tela. Važna je praksa. Ako je interes naroda u pitanju, nema te cene koju nisam spreman da platim. –
Glavni odbor PD odlučio je da raspiše tender u cilju pronalaženja najpovoljnije ponude za koaliciono partnerstvo. Formirana je tenderska komisija sa snagom donošenja izvršne odluke. U njen sastav ušli su predsednik, sekretar i blagajnik stranke. Svi zainteresovani mogu se detaljnije upoznati sa uslovima tendera na zvaničnom internet sajtu PD-a.
Adresa je www.progresivan.co.bijaser. Istovremeno, u skladu sa načelom ekonomičnosti, PD je raspisao tender za prikupljanje najopovoljnijih ponuda radi sklapanja postizborne koalicije.

***

POLITMETRO

Ideja da se u prestonom gradu države Bijaser prokopa mreža tunela, kojom bi se povezale sve institucije sistema, podelila je političke krugove.
Senior senator je bio za:
- Jedva čekam tunel. Dosadilo mi je da slušam ogovaranja dokonih, kako, čim negde neki senator pređe ulicu, tu odmah izraste zebra. Briga njih za bezbednost saobraćaja. Narod nije birao najbolje, da nas krševi bez kočnica gaze. Muka mi je i da slušam kako prelazimo gde nam se ćefne, jer nas policija ne juri. Ma, pojma nemaju. Svako kažnjavanje bi bilo kontraproduktivno. Senatori dobijaju plate iz budžeta, a novac od kazni ide u budžet. Presipanje iz šupljeg u prazno...-
Ministar zdravstvenih dela nije bio isključiv:
- Faktori rizika – dug boravak u podzemlju i udisanje ustajalog vazduha, stres izazvan brigom zbog izgradnje boljeg društvenog sistema i strahom da im za to neće biti dovoljan samo jedan mandat, mogu ozbiljno ugroziti zdravlje političara... Drugo su rudari... Oni imaju male plate, pa žure da što pre izađu iz okna. Honorarno rade isključivo na svežem vazduhu... A političari kad se zarade... Oni ne rade za dvojicu, već za ceo narod. Srećom, tokom decenija, senatski restoran, smešten u podzemnim prostorijama, postao je svojevrstan simulator tunelske atmosfere. Nema tog predstavnika vlasti ili opozicije koji se na tom mestu nije čeličio. Ni smešno niske cene hrane i pića nisu slučajno određene. Smeh je najbolje antistresno sredstvo. Jedno je sigurno – ima vremena za vežbanje na simulatoru. Izgradnja tunela još nije počela. –
Ministar građevinskih dela je bio protiv:
- Naš narod je galantan. Voli da se gradi... Al’ voli i da ima vizuelnu kontrolu nad napretkom radova. On nijedanput nije tražio račun za građevinski materijal. A o završnom ni da ne govorimo... Međutim, u narodu je ukorenjeno verovanje – ko kopa rupu, taj je sumnjiv. Il’ hoće da sakrije pare, il’ da nekog zakopa. A, tunel je rupčaga bez dna. Poješće nam sva raspoloživa sredstva iz državne kase. I šta onda da radimo sa kilometrima trake za svečano presecanje, koju smo kupili na tenderu, sa najpovoljnijem rokom otplate od deset godina... Idu izbori. Idu državni praznici... Neko će morati politički da odgovara ako propadnu prigodni govori vođa vladajuće koalicije. Jeste da su fleksibilno pisani. Prilagodljivi su svakom svečanom otvaranju objekata za široke narodne mase – od mostova do javnih kuhinja. A mi sami sebi kopamo rupu.
Ministar unutrašnjih dela je bio za:
- Mreža tunela je odlično sredstvo za odvraćanje stranih obaveštajnih službi od upotrebe prekomerne sile. Uskoro, let iznad Bijasera, špijunski sateliti će moći da koriste za snimanje kosmosa. To će primorati stranu agenturu da se vrati na klasičan način delovanja. A u borbi umova mi smo u velikoj prednosti. Pre više od pola veka, naša kontraobaveštajna služba je pustila psihološko – sugestivne „patke“, koje su navodile špijune da pesimistički gledaju na svoje tajne misije. Prva „patka“ glasi: „Čim se političari popnu na vlast, preko noći se obogate.“ Ovo rađa u glavi agenta pitanje – kako da potkupim nekog, ko može da me kupi, sve sa gaćama. Druga „patka“: „Političari na vlasti ništa ne rade.“ Špijun se opravdano pita – kada neće da rade za svoju zemlju, kako će onda za stranu... Treća – „Političari su se udaljili od naroda.“ Agent odmah racionalizuje – kad njih ne može da prati deset miliona ljudi, šta onda da očekuje šačica špijuna... I da ne nabrajam više... Žao mi je jedino predstavnika opozicije. Postali su kolateralna šteta u ovom ratu. Stalno ponavljajući navedene „patke“, poverovali su u njihovu verodostojnost.
U Bijaseru još nisu završene polemike o tunelima, a već su počele nove. Pokrenulo ih je logično pitanje kuda sa nezamislivom količinom ilovače, ako pobedi opcija za kopanje... U potrazi za kompromisom, grupa iskusnih političara je iznela predlog–koncept – jedna zemlja, a dva nivoa, koncept države na sprat: „Prema proračunima stručnjaka, pretvaranjem mere u meru, kubici iskopane zemlje mogu nadoknaditi kvadrate izgubljene teritorije u ratovima sa separatistima. Dovoljno je razgrnuti ilovaču po betonskoj ploči, koja se oslanja na visoke potporne stubove. Ubuduće, građani Bijasera živeće kao Japanci – plašiće se samo zemljotresa.“

***

SEOSKI TURIZAM

Pera Jović je dojurio u belom „Merdži“ u naše selo. Gume samo ciče, Pera proturio glavu kroz prozor da se bolje vidi.
- Vidi budale! – reče kao za sebe Živko, a mislio je na Peru. Ali, Peru nisu brinuli komentari. Odmah je zasukao rukave na kariranom sakou. Podigao je kuću višu od crkve. Svi se krste kad je vide, a uvek se vidi. Pored nje čovek dođe mali kao crv, a ode isto tako. Bilo je tu još i trista čuda, ali najčudniji je bio traktor sa sedištima na obaranje. Ne sme ni jedna snaša da se sa Perom izveze na njivu.
Uveče je Pera odlazio u kafanu. Hladi se sa „evrićima“ k’o sa lepezom i misli na napredak sela. Tu se viđao i sa viđenim ljudima u selu. Neke je video i više puta, posle pola gajbe piva. Rezultat tih sastanaka je parola: „Ako znamo da muzemo krave, znaćemo i strancima da izmuzemo devize!“ Sve je to bilo mutno, dok se Pera nije lupio po čelu:
- Seoski turizam nije samo ležanje i krkanje. Moramo privući stranca. Predlažem koridu na naš način-bez ubijanja! –
Svi su klimali glavama, a najviše oni koji su klimali na nogama.
- Sve je to u redu, ali to treba i reći biku! – dobacio je Živko.
Bika i odelo za „toreadora“ je obezbedio Pera. Odelo je svima lepo stajalo, ali su se problemi javljali kod donjeg rublja. Zato je bio kriv bik Rudonja i njegova strašna pojava teška jednu tonu. Ulogu toreadora je na kraju preuzeo Živko. On je jedini imao gaće na učkur.
U nedelju je sve bilo spremno. Kod fudbalskog igrališta se skupila masa sveta. Stigli su i Perini poslovni prijatelji iz Nemačke.
- Mnogo dobro Pero! Gut... gut... – gutaju pečenje i pivo.
Tačno u podne „korida“ je počela. Rudonja stoji na centru i riče, a Živko uz’o neku ponjavu i maše li, maše. Rudonja ni makac. Na kraju leže i poče da preživa. U publici je nastalo komešanje. Neki se smeju, a neki traže nazad pare...
Za nedelju dana se sve zaboravilo. Pera se vratio u Nemačku, a mi starom načinu života. Za seoski turizam više niko ne brine. Kao svi drugi primenili smo najbolju meru za njegov razvoj: digli smo cene.

***

SLATKO

Kao i mnogi drugi radni kolektivi, fabrika bombona „Slatko“ u ovim teškim vremenima našla se na rubu propasti. Međutim, veštim manevrom upravnog odbora, uz maksimalno korišćenje svih proizvodnih resursa, izvršeno je prestruktuisanje proizvo-
dnje: fabrika bombona postala je rentabilna fabrika bombi. Navodimo samo nekoliko izvoda iz obrazloženja uspešne transformacije:
Danas je samo bomba bum na tržištu.
Bombone uglavnom konzumiraju deca, dok je bomba zabava miliona: od 7 do
77 godina, cele armije potrošača.
U ovoj eri skupog šećera teškoće u proizvodnji bombona su nesavladive. Naprotiv, bomba je čist dijetetski proizvod.
Za proizvodnju nekih vrsta bombona neophodne su strane licence. Za bombe dovoljna je samo domaća pamet.
Bombone imaju dugačak rok upotrebe. A bombe – izbrojiš do tri i već moraš da je baciš.
Nije tačno da bombe imaju veze sa prehranom: čim kupiš bombu, pojedeš strah. A, poznato je da strah ne goji. Odatle i potiče veće interesovanje ženske publike za bombama, nego za bombonama, jer naučno je dokazano da bombone goje.
Pored već poznate školske bombe, patentirana je i osvojena proizvodnja predškolske, srednjoškolske i univerzitetske bombe, da bi se odgovorilo na povećanu potražnju mlade generacije za ovim deficitarnim proizvodom.
I medicinski razlozi preferiraju bombu: bombone izazivaju zatvor, dok bomba normalizuje probavu, čak je i ubrzava...
To što se pravilno izgovara bonbona umesto bombona, nema veze. Važna je reklama.

***

STRANI GOSTI

Oficijelna spikerka je gvozdenim glasom saopštila termin našeg polaska. Pogledao sam na sat i nisam imao šta da vidim. Osećao sam kao da su mi i vreme ukrali. Potrčao sam da ne zakasnim. Sreta me je u stopu pratio. U autobus smo teško ušli. Smetali su nam pojasevi za spasavanje. Zvuk ugrožene plastike je iznervirao vozača. Dreknuo je:
- Ako vas ja naduvam nećete moći ni u bolnicu da uđete! –
Nisam mogao da se spustim na njegov nivo jer je na mom sedištu sedeo neki tip i gledao me belo. Ja sam sve video crno. Znači, stajaću do hidrocentrale.
- Dobro je što Srbija nema more. ,,Okozili’’ bismo se donde – poče Sreta, majstor da pričom skrati svako putovanje. – I koja budala bi išla na more u vreme globalnog otopljavanja?! Baš će da mi bude žao naše bivše jugoslovenske braće kad im nagrne vodurina. Brate, čit’o sam da će nivo mora da poraste za sedam metara. Ko im je kriv što su bili alavi... Uzeše celo more. Neko ih napalio da je bolja slana voda. Nama ostavili slatku... –
- Oni su lepe pare uzeli od stranih turista – rekoh samo da raspalim Sretu.
- Kada ožedne, sve će to da nam daju. Nije mutav naš narod što baca plastičnu ambalažu u reke. Pola posla je gotovo... Čim se promeni klima, ostaje samo da je izvadimo punu vode. Pravac izvoz. Biće love do krova. A tek kada nagrnu stranci... Neće oni samo da piju vodu. Mi možemo za devize da im pružimo i druge usluge. Onako upaljeni ima masovno da skaču u hladnu vodu, bez straha da će neko da se udavi. Ovo je jedina zemlja koja ima motorizovane spasioce. Nema reke na kojoj bespravno ne vade šljunak bagerima i buldožerima. Kada mogu toliko kamenčina da izvade, šta je za njih poneki davljenik. Zato im državni organi sve tolerišu. Daju im fore da vežbaju na domaćim gostima. Ne smemo se obrukati pred svetom. –
Belo veštačko jezero nas je dočekalo prebukirano turistima. Dominirali su gosti iz inostranstva.
. – Sve je to go špijun – presudi Sreta. – Vidiš onog čiču... Kobajagi baca kamenje u jezero. To su lokatori. Isti onakvi kao kada nas je bombardovao NATO. Pa naiđe špijunska letelica i lako izmeri dubinu vode. Onda njihovi analitičari izračunaju kolike su naše zalihe. Brate, vodiće se teški ratovi zbog te dragocene tečnosti. Ako se dobro ne naoružamo, jedino nam preostaje da je preradimo u pivo i rakiju. Bolje da ode jetra nego glava. Evo, ja godinama pijem samo pivo. Preventivno, pripremama organizam. Brate, mogli bi po jedno... -
Usluga u kafani je bila na visini. Gde strani gost okom, osoblje skokom. Skokovi su bili veoma visoki. Redovno su nas preskakali sa pićem. Sreta je od besa grizao stolnjake. Smirivao sam ga, objašnjavao:
- Znaš i sam... Devize... Urođena gostoljubivost... –
- Ti budi urođenik, ja neću! Neću ni devize! – urlao je Sreta – Hoću samo ‘ladno pivo! A, znam ja šta ću. Idem u strance... –
- Šta ćeš? Da postaneš špijun?! – zaprepastio sam se – Zbog piva?! –
Sreta me je sažaljivo pogledao:
- Ma jok. Sad ćeš da vidiš. Od večeras smo i mi strani gosti. –
Seli smo u najekskluzivniji restoran. Pokušao sam još jednom da ga odvratim:
- Sreto, još nije kasno... Sreto, ne znaš ni jedan strani jezik... –
Nije me čuo, ali sam ja zato čuo njega kad je zagrmeo:
- Renlek! Isenod avd avip! –
Drugu turu sam ja naručio.
Na jezeru nisam naučio da plivam, ali sam naučio da naopako govorim. Samo se ponekad uplašim da nisam zastranio od Sretinog „stranog“ jezika. Sedimo, tako, Sreta i ja na Terazijama i čekamo klimatske promene. Priđe nam kelner, a ja ko iz puške:
- Isenod avd avip! -

***

ZAMISAO

Luka Vilotić je radnik – žrtva tranzicije. Od kada je dobio otkaz samo jedna ideja ga vodi kroz život: kako da se obogati preko noći. Sav novac od socijalne pomoći mu je odlazio na igre na sreću. Otišla je i Lukina žena.
- Ovo mora da je dobar predznak! – pomislio je Luka i uplatio loto sistem od trinaest brojeva. Ali i ovaj put se sreća Luki nasmešila – krezubo. I tako je tonuo sve dublje i dublje, dok jednog dana nije čuo da je pronađen bunar želja.
Put do bunara je bio naporan kao preko socijalnog u banju. Luka se živ iskrivio dok nije stigao, a kamoli dok jeste. Nepregledna masa ljudi se tiskala oko bunara.
- Au, koliko ih je! A, neće biti želja za sve. – uplašio se Luka. Svaki novi korak ka bunaru budio je u njemu sve veće dileme – šta da zamisli.
- Moram da zamislim ono čega se niko neće setiti. –
Nagnuvši se preko ograde bunara, učinilo mu se da je ugledao sreću. Ubacio je novčić od dvadeset dinara i zamislio:
- Želim da bunar bude samo moj! –
Luka Vilotić se trenutno nalazi u istražnom zatvoru. U rešenju o pokretanju istražnog postupka se navodi da postoji osnovana sumnja da je izvršio više krivičnih dela. Pod jedan, krivično delo neosnovanog bogaćenja, izigravanjem propisa o privatizaciji putem tenderske prodaje. Pod dva, pranje novca. Pod tri, sticanje protivpravne dobiti i rad na crno. Pod četiri, izbegavanje plaćanja poreza. Pod pet, krivično delo prevare (reklamiranjem bunara želja, doveo je u zabludu nepoznat broj lica da će rešiti svoju ekonomsku situaciju). Pod šest, zagađivanje životne sredine i ugrožavanje života i zdravlja ljudi bacanjem prljavog novca u pijaću vodu.
- Trebalo je da poželim imunitet narodnog poslanika – žalio se Luka kada ga je sudija upitao da li razume optužnicu.

***

Copyright © Zikison, 2005/2009. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.

Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.