VREMEPLOV

Deset godina napornog rada bilo je iza njega. Slaba proljetna, prohladna kišica sipila je po njegovom najnovijem pronalasku, vječitom snu svih ozbiljnijih pronalazača - vremeplovu. Ta 1902. godina je u Srbiji bila relativno mirna pa je Prokopije Daljinić, koji je pola svog životnog nijeka proveo u raznim bunama, ustancima i ratovima, uspio da završi svoj najvažniji izum, svoj životni san, krunu svoje pronalazačke karijere: VREMEPLOV.
Mrak tek što je počeo da pada po procvalim šljivicima kad je Prokopije sjeo u svoju tek završenu napravu, koja će ga odvesti u budućnost, i prebacio prekidač u 1915. godinu. Poslije nesnosnog zujanja koje ga je dovodilo do ludila, nakon samo par minuta, našao se omotan izmaglicom na sredini pravougaone livade koja je sa svoje dvije strane bila okružena gustom, jedva prohodnom, šumom. Još se nije bio ni izvukao iz one šklopocije kada su iz šume sa obe strane uz borbene pokliče istrčali vojnici naoružani puškama i bajonetima. Sunce se porađalo uz zasljepljujući pozlaćeni preliv koji je štipao oči nesrećnom Prokopiju. Bez obzira što mu se u trenutku učinilo da sanja, oblio ga je hladnjikavi znoj. One što su mu dolazili sa istoka lako je prepoznao, očito bili su Srbi, ali one koji su dolazili sa zapada jedva je prepoznao jer su bili u, njemu nepoznatim, crno-žutim uniformama. Da nije prepoznao jezik na kome govore ne bi ni znao da se radi o Hrvatima. I jedni i drugi su mu, neprijateljski raspoloženi, prišli na dvadesetak metara tako da je u zadnjem trenutku uspio da prebaci povratni vremeplovski prekidač.
Kada se vratio u stvarnost popio je naiskap dvije-tri čaše mučenice da se bar malo smiri i da razmisli šta mu je dalje činiti. Čekao bi jutro, ali mu đavo ne dade mira, pa pomisli da jednostavno nije imao sreće pošto je izabrao 1915. godinu koja je udaljena 13 godina, a 13 kao što se odavno zna nije broj sreće, pa ni broj budućnosti. Nasumice je zato okrenuo samo za tu priliku napravljeni kolut sa urezanim budućim godinama. Priručni rulet je ubrzo stao na 1941. godinu, godinu srećnije budućnosti. Još se pošteno nije ni spustio na meko močvarno tlo pokraj neke velike rijeke koja je prijetila da isplavi, kada su iza grma zapucali vojnici u crnim košuljama koji su na kapama imali veliko slovo U, i koji su usput vikali : "uhiti ih žive!", pokazujući prema nekim bradatim prilikama koje su na šubarama imale veliku blještavu kokardu sa dva orla. Opet ono isto pozlaćeno zasljepljujuće sunce i opet Hrvati i Srbi, ali tri puta krvoločniji pomisli nesrećni Prokopije panično prebacujući povratni vremeplovski prekidač, srećno izbjegavši dva metka koja su ga za dlaku promašila.
Da nije bilo rakije teško bi smirio drhtavicu koja se javila čim se uspješno vratio u 1902. godinu.
Zar se budućnost sastoji samo od ratova, pomislio je jadni Prokopije podobro naginjući iz flaše. Znači za trideset devet godina biće ponovo, ili biće i dalje, rat između Srba i Hrvata. Trideset devet - pa to je tri puta trinaest, dosjeti se jadni Prokica, kome baš račun nije bio omiljena zanimacija, i rukom iskusnog ruletdžije okrenu onaj svoj kolut koji se zaustavi na 1993. godini, godini srećne budućnosti. Treća sreća.
Već pomalo pijan hrabro uskoči u onu svoju mašinu i ... i nađe se u nekom gradu pred polusrušenim ogromnim kućama ispred kojih je čudnovata metalna aždaja bljuvala živu vatru. Ništa se nije čulo od raznoraznih eksplozija i detonacija, a u onom dimu koji se navukao vidjelo se vrlo malo. Skoro ništa. Čak se i ono pozlaćeno sunce na koje je već bio navikao jedva naziralo. Uglavnom, uspio je ipak da primijeti iste one bradonje sa kokardama s jedne, i iste one crnokošuljaše sa druge strane. Znao je već o kome se radi, samo mu se sad učinilo da su bar sedam-osam puta krvoločniji. Možda bi još malo, bar iz puke radoznalosti, posmatrao tu buduću bitku da mu jedan poveći rotirajući metalni komad ne odvali dio vremeplova, sreća je, manje bitan. U zadnjem trenutku je uspio da prebaci povratni vremeplovski prekidač.
U 1902. godini je već bila prošla ponoć. Da je bio trezniji vjerovatno bi se nesrećni Prokica dosjetio da je i devedeset jedan umnožak onog istog nesrećnog broja od koga je sve krenulo nizbrdo, odnosno sedam puta trinaest, i pokušavao ponovo i ponovo, ali se on onako isprepadan jedino dosjetio da dokrajči onu flašetinu rakije i da se dohvati macole. Tako je, u afektu, uništio svoj desetogodišnji trud.
Prvi put, poslije ko zna koliko noći, zaspao je mirno.

Miladin Berić

BLOGOS(F)ERA

Mnogobloštvo svetom zavladalo
I širi se na sve četri strane
Svakome je svoj Blog ogledalo
Sva mu pamet u jedan Blog stane

I nepismen piše i šalje u etar
A niko mu baš ništa ne može
Nema veze što piša uz vetar
Pasvord štiti kao Sveti Petar

Svaka sfera svog blogera ima
Svaki bloger ima svoju sferu
Danonoćno pred kompjuterima
Jedan drugom u Blogove seru

A vrhovni bloger-moderator
Kad mu pamet tolika dosadi
Stisne dugme, jer glavni serator
Vrhovni je Blog u toj šaradi

Jedan ''klik'' i odmah sve nestane
Al' je Bloger uporan ko jarac
Kao da je sin Blogo-satane
Već je spreman za novi udarac

Danonoćno kao kroz slavinu
Teku Blogovi nekud u daljinu

Onda se vraćaju svome stvoritelju
Koji s Blogom srećan ide u postelju

Slobodan Žikić

REDA  MORA  BITI

Ako te ne bude bilo, ima da te nema, to da znaš!
Niko ne umire tek onako, što mu se umire.
Svak’ umire da bi mu neko doš‘o.
I ja sam za života bio drugima,
Pa je red da i meni dođu drugi.
Kad bi’ znao da mi niko neće doći
Ne bih umro, makar živeo hiljadu godina.
Sad živim za inat onima što mi viču:
“Dabogda umro! Dabogda crk’o!”
A posle ću da umrem za inat onima što mi viču:
“Nek’ živi! Zaslužio je da se muči!”
Biće po mome, pa kako god bude!
Živeo ja, ili ne živeo…
Sve ću da uradim zbog drugih!
A ne dođu li mi… Kukala im majka!
Svu noć ću im u san dolaziti!
Neće mi se, majci, vazduha nadisati!
Krvi ću im se napiti, gde me nigde nema!
Šta sam se ja otrošio idući drugima,
I sad da negde satrunem,
I da mi niko ne dođe… ne ide to!
Ima da mi dođe i koga znam, i koga ne znam!
Pola od onih kojima sam ja bio - ne znam!
Ali ne mogu da kažu da im nisam bio!
Pola od onih koje znam, a kojima sam bio,
Oči bi mi iskopali da im nisam bio!
Ja znam za red!
Idi svakome, nadaj se svakome, ne boj se nikoga.
Umreti se mora. Pa kad već mora…
Reda mora biti!
A, vala, ću ja više sa’raniti njih,
No oni mene!
‘Oću, svega mi!
I to je valjda neki red!

Nenad Živković

- Srbe iseliti u Srbiju, Hrvate u Hrvatsku, muslimane u Tursku -

i mirna Bosna.

Grujo Lero, Bijeljina, RS

DEVOJČICA JE ŠILA EVROPSKU ZVEDICU

- Muškarac i žena se najbolje medjusobno sporazumevaju
organima za unutrašnja pitanja.

- Teško je biti prava svinja jer je konkurencija velika.

- Najveći prihod budžetu doneo bi – porez na ogovaranje.

- Dok čovek dobije posao, prodje ga volja da radi.

- Vetar u kosi može da prouzrokuje promaju u glavi.

Maja David, Slovenija

- U Haškom sudu je moja zemlja. Najbolji plodovi trunu jer su zatrovani

- I u zatrovanoj zemlji cveta književnost, ali rađa tragedije.

- Haški sud radi punom parom. Svakoga dana se u njemu nešto kuva.

-  Brisanje identiteta je bezbolno.Pacijent se ničega ne seća.

- Šta sve rade političari ne može stati u opis njihovih radnih mesta.

Danica Mašić

- Ne znam šta su nam ovaj put u Evropi skuhali-ali kao i uvijek biće neukusno.

- Vlada nam je u petoj brzini - još vozi bez vozačke.

- Političari se ne drže zakona - ne mogu preko rupa.

- Situacija se nije razvijala prema očekivanju - zakržljala je.

- Saznali smo javnu tajnu - za javnost je držimo u tajnosti.

Abdurahman Halilović Ahil, Rijeka, HRVATSKA

- Spreman sam raditi za šaku riže, ako će biti direktorova limuzina bicikla.

- Bolje je biti poslednji petao na selu nego prvi mc chicken u velegradu.

- Kada bi trebalo doći mojih pet minuta, prešli su na sekunde.

- Moja je žena mega – tona.

- Pendrek je policajčev džojstik.

Milan Fridauer – Fredi  - Gruškovec, Slovenija