Elektronski satirično-humoristički nedeljnik ŽIKIŠON Broj 10

Competition KIKS / The Satirical Manufactory "ZIKISON 2008" Paracin / SERBIA / zikison@zikison.net

KASNO

Sveti Petar je bio vrlo ljut.
- Ovo je nečuveno! Vas dvojica ste jedini na Onom svetu koji se stalno svađate!
Marko Kraljević i Janko Sibinjanin  su postiđeno gledali sveca.
- Moramo jednom za svagda rešiti taj sukob! - besneo je Sveti Petar. - Morate mi najzad reći, u čemu je vaš problem!
Marko se nakašljao.
- Pa, Sveti Oče, otprilike, problem je u tome, ko je od nas dvojice zakasnio na Kosovo!
Svetac se zbunjeno prekrstio.
- Znate, Sveti Oče- umešao se Janko. - U našem narodu postoji jedna jako ozbiljna uzrečica. Kaže se: Kasno Marko na Kosovo stiže...
- Kasno JANKO na Kosovo stiže!- besno ga je prekinuo Marko.
- E nije, nego, kasno MARKO...
- Dosta više! - prekinuo je Sveti Petar novu svađu.- Kakve to uopšte ima veze, da li se kaže Janko ili Marko?!
- Kako da nema veze, Sveti Oče! - graknuli su gotovo u glas Marko i Janko.
- Jedan po jedan! - ponovo ih je ukorio svetac.
- Znate, Sveti Oče - uzeo je reč Marko - nama, Srbima, Kosovo je najsvetija zemlja, a Kosovska bitka najveća od svih bitaka. I sad, morate da priznate, velika je to istorijska i nacionalna sramota ako sam baš ja kasno stigao na Kosovo...
- Jesi jesi! - prekinuo ga je Janko.
- Sram te bilo, izdajniče! - ponovo je planuo Marko.
- Ako je samo to problem - ponovo se umešao Sveti Petar - vrlo lako ćemo ustanoviti ko je od vas dvojice u pravu!
Sveti Petar ih je uzeo za ruke i poveo u svoju radnu sobu.
- Mi na našoj Onostranoj mreži imamo kompletnu bazu istorijskih podataka - objasnio im je svetac. - I lako ćemo doći do tačnog odgovora!
Sveti Petar je ukucao u svoj kompjuter reči  KOSOVO i KASNO i kliknuo na pretraživač.
Uskoro je izašao rezultat.
Kasno Marko... Kasno Janko... Kasno Ranko... Kasno Slavko... Kasno Darko... Kasno Branko... Kasno Stanko... Kasno Milanko... Kasno Duško... Kasno Cvetko... •

Slobodan Simić

Mića Miloradović - SERBIA

Prihvatamo kolektivnu krivicu. Prihvatićemo mi i kolektivno samoubistvo, samo ako je to u interesu budućnosti srpskog naroda.
Radivoje Rale Damjanović

NJEGOŠ

Postoji nekoliko osoba koje se javljaju pod ovim imenom, u očajničkoj vladarskoj (u ovom slučaju pseudo-vladarskoj) težnji da budu, ili se bar prikažu, kao besmrtni.
No sve je uzalud, pa i tih pseudo-vladara (kao i drugih vladara) više nema.
Pošto ni oni sami sebi nisu pripisivali individualnost, ni mi se nećemo previše truditi da razlučimo koji je to tačno pojedinac, kad su oni sami hteli da budu "neprekinuta nit".
Samo da kažemo da je to onaj (od onih) koji je napisao "Gorski vijenac" i "Luča mikrokozma".
Po nazivu "luča mikrokozma" koristi jednu lokalnu reč (luča, baklja, svetlo) i dve grčke (mikro i kozmos). U jednoj reči to bi trebao da bude mikroskop, jer on "osvetljava", "mali kosmos".
Kako se neko ko je isticao "visine", odlučio za mikroskop, zanimljivo je zapaziti, mada nije od bitne važnosti.
Verovatno je čovek (taj, iz tog "trajućeg niza"), svesno ili pre, nesvesno, hteo da kaže koliko on sa te "visine" može da vidi : taman kad uzme mikroskop, nešto uspe i da razazna.
On je napisao i "Gorski vijenac".
Po korijenu reči "gore" su stvarno "gore", tj. iznad nečega, ali i "lošije od nečega".
Da je on upotrebio "Planinski vijenac" bilo bi jasno da se odnosi, bilo na "vijenac planina" (neprekinuti niz planina), bilo na venac koji se može dobiti za neke zasluge na tim samim planinama, bilo da su same planine toliko "zaslužne" da su baš one tim vencem "ovjenčane".
Inače, venčanje i venac su reči "istog roda", odnosno, nakon venčanja dođe venac, njegova okruglost, kao i njegova šupljina po sredini. A okolo obraslo!
U stvari, o čemu je pisao, ili fantazirao, dotični Njegoš?
Da neko uzima, venčava, "gore" (lošije) i da ih upotrebljava kao "venac" (ženski polni organ)!?
Što je pisac nejasan, to je njegovo pravo, a naše je pravo da ne uzimamo zdravo za gotovo ona tumačenja koja su u službi regionalne rasno-političke mitomanije.
Dakle, šta bi tu bilo loše da "neko", makar i sam taj Njegoš, pogotovo u njegovoj mladosti i askezi, uzima "venac", bilo za zabavu, bilo da "pravi sitnu decu".
Oboje je duboko ljudski, dok to askeza ni po čemu nije.
Sad, tu je još nešto zanimljivo.
Naime, on je "Gorski vijenac" posvetio "prahu oca Srbije"
Uobičajeno je da je to on napisao za Karađorđa, Crnog Đorđa, ili Đorđa Arapina, pa ako uzmemo šta je "venac", šta je "prah" (oprašivanje), šta je "otac", i kako su Arapi puteni, gledajući na zadnju reč posvete, onda je on sigurno želeo da "naticanjem venca", Đorđe, od  tih "gore" (lošijih) napravi Srbiju.
No, bez obzira da li je mislio konkretno na Đorđa, ili nekog drugog, punog snage i sposobnosti da "pravi" Srbiju, zamisao mu je plemenita: Naći nekog dobrog, da od ovih "gore" (gorih) napravi bolje, a to bolje, to je Srbija!
Nema zamerke.
Zamerke ima u odnosu na shvatanja da je to posveta posmrtnim ostacima Crnog Đorđa.
Prvo da kažemo, Đorđe nije "otac" Srbije, on je samo pokušao, ali mu nije pošlo za rukom, jer kad se pravi nešto lepo, onda mora polako i nežno, a ne na brzinu i sa puno nasilja.
Polako i nežno je uradio jedan drugi, ali on nije predmet ovog spisa, pa ga nećemo ni spominjati.
Drugo, što je još i gore, jer se oko očinstva može i sporiti, ali oko potrebnih pravila, bar u ta vremena, nije bilo spora.
Dakle, bilo šta da je bio (taj Njegoš), pravoslavac ili bogumil (šta neki njegovi interpretatori hoće da kažu), i bilo šta da je mogao još da "vidi" (islamska pravila sahranjivanja), mogao je samo da govori o "posmrtnim ostacima" ili, ako je hteo kraće, "moštima oca Srbije".
"Prah" se dobija jedino kod hindusa i budista (jer oni spaljuju mrtve), a on, čak (i pogotovo) sa svoje visine, nije, u njegovo vreme, i s njegovim obrazovanjem, te poznavanjem sveta i navika, to ni znao.
Dakle, Njegoš, što mu hoće podmetnuti, nije bio ni budista, još manje hinduista, - ipak, iako bi to hteli hvalospevni interpretatori, njegova sposobnost nije bila od kvaliteta Veda ili budističkih spisa.
Pa zašto su se ovi interpretatori uhvatili toga da je taj "prah" posmrtni?!
Jedino moguće viđenje "praha" od umrlog, u to doba, u ovim prostorima, je spaljivanje na lomači, od strane katoličke crkve.
S te strane nije jasno da li interpretatori "najmudrije srpske glave" smatraju da je Njegoš želeo da "otac Srbije" bude stavljen na lomači, odnosno kažnjen, ili su bili oni ti koji bi da kazne "oca Srbije", zamerajući mu možda što nije stvarao Crnu Goru.
Inače, Njegoš je pisao dosta opširno (ne preopširno), ali se znanje o njegovom delu danas svelo na citiranje nekoliko, izdvojenih, misli, koje su dobile oblik poslovica, a u suštini, i same su napisane kao poslovice.
Tome je glavni razlog što se njegovo delo uzima kao krunski dokaz, da je crnogorski dijalekt (sada jezik) najčišći oblik srpskog jezika, kako je, u svojoj reformi, ili tačnije, pseudo-reformi, a u stvari  crnogorizaciji srpstva, tvrdio onaj što je smatrao da se mudrost nalazi kod nepismenog naroda, a da su esencija te mudrosti upravo poslovice.
Pa ih je on skupljao, a njegovi sledbenici sve što se nije moglo svesti na crnogorski jezik, i ogoliti do poslovice, nisu ni  uzimali u razmatranje.
Tako je, ovaj Njegoš, postao genije, jer je rekao kojih 5 - 6 poslovica.
Neke manje, neke više, uglavnom, te mu se poslovice uzimaju kao vrhunac ljudske mudrosti.
Šta to svet nije razumio, to gore po svet, važno je da Srbi shvate.
Mada i sa njima ide teško.
Rekao je, taj Njegoš, prema shvatanju svojih sledbenika, nepojamnu mudrost:
"Čaša meda ište čašu žuči!"
Što je ovo princip Jina i Janga, smišljen u Kini kojih 2 - 3 hiljade godina pre, pa šta, Kinezi su to suviše uopšteno, a kako je to ovde lepo povezano sa medom i žuči.
Prosto, k′o narodna medicina.
Travarstvo.
Kinezi su se valjali u blatu Jangcea i Hoanghoa, pa su morali da uopštavaju, a ovaj je genije, rekao, objasnio, da ne kažemo lupio, i zašto on može da se izražava kristalno jasno, a Kinezi moraju da koriste filozofsku uopštenost.
"Ko imalo na brdu stoji,
više vidi neg' onaj pod brdom!"
Da ne znamo da je ovo rekao genije, rekli bismo da je čista budalaština, i narcisoidno samozavaravanje, - jer niti je kada, ijedna civilizacija nastala na planinama ("brdu"), niti će ikada, nego to vukojebni idioti sami sebe lažu, - pomislili bismo mi, ali je ovde u pitanju genije, kažu njegovi sledbenici, najmudrija srpska glava, a kad je to tako, onda se to ima shvatiti drukčije.
Sjedi taj mudrac, ili čuči, ili stoji, kako već hoće, mudrac je to, na vrh Lovćena, i gleda sve, i svuda, i shvata sve, i zna sve, i vidi više i dalje nego oni u Beču, Rimu ili Carigradu, jer su oni pod brdom, a on je na njemu, i oni se jadni moraju da muče da bilo šta shvate, pa izmišljaju filozoviju, nauke, geologiju, putuju kopnom i morima, pišu geografiju i istoriju, i šta sve ne još, čak i rade, a on to sve mirno posmatra, jer on to sve zna, jer on razume "i med, i žuč".
Teško li je mudracima dokučiti.
Zato je on, ipak, nešto govorio nama, koji smo ispod brda.
"Udri vraga, zatri mu traga,
jal izgubi carstva obadva!"
Kad bi se gledala sama, ova izreka, ličila bi na Njegošev savet Bogu da izudara vraga, jer će izgubiti vlast nad oba carstva (ako već nije).
Ipak, da Njegoš nije bio neskroman kao što hoće da mu pripišu njegovi interpretatori, govori ostatak teksta, kad se ova rečenica vrati u njega.
Naime, on tu daje savet pravoslavnim Crnogorcima - šta da urade sa islamskim Crnogorcima.
Istraga Poturica!
Odnosno fizičko istrebljenje islamizovanih srodnika.
Može se reći da je ova njegova  misao, direktno ili indirektno, doživela svetsku slavu.
Čak sami Turci, početkom dvadesetog veka, bez ikakve priče, bez ikakvog priznanja do danas, primenjuju ovo načelo nad Armenima.
A tridesetih godina dvadesetog stoleća, katolik, Austrijanac, pseudo-arijevac, nacional-socijalista, propali slikar i uspešni moler, Veliko Nemac, govori o "konačnom rešenju Jevrejskog pitanja".
Osim fizičkog istrebljenja, u oba slučaja je došlo do preseljenja, pa su se Crnogorci-muslimani iselili za Bosnu, a nemački Jevreji za Palestinu i Sjedinjene Države.
Njegov sledbenik je i ajatolah Homeini, koji je osamdesetih godina dvadesetog veka, rekao: "Ubijajući nevernika oslobađaš ga zabluda!"
Zbilja, briljantni sledbenici.
Mada, ne toliko svetski poznati, njegovi najveći nastavljači, ispali su Ante Starčević, Ante Pavelić i Franjo Tuđman.
Njima je to bilo olakšano time što je crnogorski jezik, pod imenom hrvatskog, zdušno prihvaćen u Zagrebu i Lici, tako da Ličaninu Starčeviću nije trebalo ni prevoditi "Gorski vijenac", on se mogao direktno napajati iz izvornog teksta.
Tako je on i konkretizovao "vraga", po imenu, i načinu "udaranja".
"Svu tu vlašku nakot - sikirama treba umlatiti!"
Ličaninu Starčeviću je to bilo i olakšano jer su, Ličine i Kundačine, došle sa Golije i Peštera, susrećući se tu, i usput, sa Kordama, Tudorima, Durbabama, Latasima i Drakulama, koji su došli iz Transilvanije i Moldavije, krećući se duž Dunava i Save, ili naokolo, preko Grčke, preko vukojebine, do Dalmacije i Like.
Starčević je bio teoretičar (sekundarni, primarni oslonac mu je bio Njegoš), ali se na njih naslanjaju praktičari, pa je načela Stranke prava, a pogotovo metode, doslovno primenio pravnik i pragmatičar, Ante Pavelić.
Nije nebitno da je i Pavelić bio visok, snažan, glavat, violentni (nasilni) Dinarac, iz doline Neretve.
Suviše blizu, i suviše slično, da ne bi znao šta je to, i kako, "udaranje vrata".
Tako su Korde, koje prethodnih vekova nisu primili uniju, primili "sikiru za vrat".
A sa njima i oni Sloveni i Vlasi, čiji su tu bili još od davnih dana, Kulina bana, i još starije.
A onda je, četrdesetak godina kasnije, Franjo Tuđman (došljak, tuđi-čovek), najveći njegoševac u praksi, najveći po oba pitanja, - uvođenja crnogorskog jezika kao zvaničnog standarda (za katolike, grko-katolike, unijate, Hrvate, Dalmatince, čakavce i ekavske kajkavce), i "udaranja vraga", - surov kao njegov prethodnik Pavelić, a podlo vešt kao mletački dužd, - potpuno realizovao maksimu velikog mislioca.
I sve to, da bi bilo i lakše, i brže, kad je u Beogradu vladao Crnogorac Milošević, a u srpskom delu Bosne, Crnogorac Karadžić, i kad je onaj prvi podigao spomenik Njegošu u Beogradu, a ovaj drugi dodeljivao "orden Njegoša" u Bosni.
Zbilja, geniju se treba diviti!
Velike ideje se realizuju kad-tad, te je tako ideja, potekla sa Cetinja, sredinom devetnaestog veka, svoje potpuno oživotvorenje doživela krajem dvadesetog veka, i to na prostorima Slavonije, Banije, Zagreba, Korduna, Like, Dalmacije i velikog dela Bosne.
Što ti je mudrost.
Kat tad nađe realizatore.
Zato je Njegoš velik, pogotovo za Srbe.
Jer mu ni od koga ne preti takva opasnost, kao od realizatora njegovih ideja.
Rekao je i:
"Brat je mio bilo koje vjere bio!"
No, s obzirom  na "vraga" i njegovo "udaranje", bila je to samo taktička varka da se "brat" ne pripremi za ono što ga čeka.
U tom, lukavom smislu, "onda" su bacali letke po Knežpolju:
"Srbi, ne bojte se! Idite samo do ušća Une u Savu!"
Eto gde je "zatrt vrag" iz "Gorskog vijenca".
Zatrto je još nešto, a to je jezik tog "vraga"
Njegoš je, doduše, spomenuo, navodno, kao ravnopravne "bilo, belo, bjelo i bijelo", ali, kao i sa "bratom" ispostavilo se da je to varka, navlakuša, po principu "prihvatim tvoje, pa ću ti posle naturiti svoje!"
(Mada je "belo" odmah shvatilo, i s prezrenjem "ponudu" odbacilo.)
Tako je "bilo" zatrto u Bosni, srednjoj i zapadnoj Hercegovini, Dubrovniku, Zapadnoj Srbiji, Slavoniji i Lici.
Zadržalo se još u Dalmaciji, i ponešto kod vojvođanskih Bunjevaca, ali nepriznato i slabo dozvoljeno.
Zadnje tragove "bjelog" upravo iskorenjuju po Banja Luci, ali i među sve tri vere u Bosni.
Tako se program, sažet u pet aksioma, potpuno ostvaruje na prostoru od Cetinja do Sljemena.
Ponudili su nam čašu meda, a ispili smo nekoliko buradi žuči.
Velik je taj Njegoš.
Od njegove sene, - obavio nas je crni mrak!.

Goran Kljajić

19.3.2007, Banja Luka

***
Goran Kljajić
Edicija Poimanje / Knjiga Deveta / Izdavač TALE
Banja Luka 2007
Izdavač: TALE, Banja Luka, Cara Dušana 4
Za izdavača: Živko Vujić
Recenzenti: Ernest Bučinski (Banja Luka) i Zoran Matić (Paraćin)
Dizajn i kompjuterska primprema: G-Design
Štampa: GRAFID, M.Karanovića 25, Banja Luka
Za štampariju: Branislav Ivanković
Tiraž: 500
Prvo izdanje - štampano juna 2007

***

***
Goran Kljajić pripada onoj vrsti spisatelja koji o svakodnevnim temama piše na nesvakodnevan način, tako da čitajući njegove tekstove možemo dobiti osjećaj da se autor ne bavi sa stvarnošću nego nadrealnim stvarima. Ali osjećaj, nas smrtnike, u većini slučajeva vara!
Ustvari, on, Goran, nam otkriva onu "tamnu stranu mjeseca" koja se golim okom ne može vidjeti - koja se samo može naslutiti. Za takvu vrstu otkrića potrebno je posjedovati golemu intuiciju, intuiciju koja Goranu, ni najmanje, ne manjka. Naime, on je posjeduje i koristi kako bi dokučio do te tamne strane stvarnosti.
Kada nas misao dovede do tog da nam ta tamna strana postane vidljiva mi se ne možemo, ako ne želimo biti licemjerni, koristiti nekim kičastim, blještavim, pojmovima kako bi je opisali, nego se upravo moramo voditi jezikom istine.
Jezik istine kojim se služi Goran nije nikakvo kičasto blještavilo nego čisti odraz, ogledalo, onog o čemu nam on govori. Koliko god želio da stvarnost izgleda svjetlucavo čovjek se ne smije dati u pusto sanjarenje. Goran ne spada u sanjare, on želi gledati istini u oči. Zato u njegovim tekstovima ima nešto filozofsko, jer i ona se, ako se ne varam, bavi pitanjem istine.
Ono što nam Goran svojim tekstovima želi reći je da stvarnost nije uvijek onakva kakva nam se čini da jeste, onakva u kakvu smo naučeni da vjerujemo da jeste. Stvarnost je stvarna i ne može biti drugačija do onakva kakva jeste pa makar ona bila i tamna, ako je možemo takvom nazvati, jer na svijet se nikada ne smije gledati kao na nešto što je crno ili bijelo.
Goran je spisatelj koji na svijet ne gleda crno-bijelo, za njega ne postoje tabu teme. On nastoji da teme koje su na marginama ili koje su shvaćene zdravo za gotovo, izvuče iz zapećka vremena i o njima promisli kritički.
Ono što je mana takve vrste mišljenja je što se na način na koji nam govori Goran ne dodvorava čitalačkoj masi, pa ju je samim tim teško pridobiti kao svoju publiku. Goranovo pisanje nije komformističko. On nije pisac lakog štiva, nije zadovoljivač mediokriteta, nego je, možemo slobodno reći, spisatelj arheolog koji traga za istinskim vrijednostima otkopavajući davno zaboravljene istine.
Mi se možemo slagati ili ne slagati sa Goranovim mišljenjem ali ono što je nesporno je to da će nas, ako smo iole ljubitelji pisane riječi, njegova riječ barem malo poškakiljati po moždanim vijugama i nagnati da promislimo kako o onom što je napisano, tako i onom što stoji autorovom rukom vješto skriveno između redaka.
Tema kao što je kulturološki "nedodirljivi" Njegoš je jedna od onih u koju se ne smije bilo čim doticati pogotovo ne jezikom "pjesničke slobodne ironije" (ili danas već i smije jer je politička situacija drugačija od one kada su dva bratska naroda dijelila zajedničke jaslice i vođe).
Bilo kako bilo javno mnijenje je takvo da Njegoša, ako ga ne mislimo ukivat u zvijezde, u usta ne uzimamo, jer on je slika i prilika čovještva i junaštva, te najmudrija glava (e sad ne znam tačno čija ali znaće se poslije referenduma).
Njegoš je kao tema veoma interesantan ali kada u cijelu priču i Goran umiješa svoje prste, odnosno misao, onda tema ne da je interesantna, već postaje, u najmanju ruku, čak i skandalozna. Goran je u stanju da svojim satiričnim govorenjem toliko naduva stvar i podupre je svojim argumentima, koji imaju svoju težinu, da ona na kraju postane top-tema koja udara ravno u čelo provocirajući čitaoca. To je jačina Goranovog satiričnog govorenja - da od teme o kojoj je sve već odavno napisano i zaključeno stvori novo "bojno polje" na kojem će se voditi misaona bitka čija je završnica neizvjesna do samoga kraja.
Goran se često bavi temama kao što je Njegoš, pa se tako bavio i Vukom Stefanovićem u svojoj knjizi "Čudni čovjek". Naravno tekst je dirnuo jednog patriotu koji se "ničim izazvan" našao poniženim i uvrijeđenim. Njegova kritika je objavljena u jednom od brojeva Nosoroga. Kritika je glasila, karikiraću, "U SVE MI DIRAJ, U VUKA MI NE DIRAJ!"
Ali poenta i jeste u tome što se Goranova satira upravo bavi tim "svetim" stvarima. Uostalom, kada bi se pisci osvrtali na sve ono što pojedinci nazivaju svetim izgubili bi i temu a i volju za pisanjem.
Ono sa čime bih završio ovaj kratki "hvalospjev" o svom dragom kolegi biće neka vrsta savjeta ili bolje rečeno podrška mene kao mlađeg kolege njemu kao starijem i iskusnijem čovjeku i piscu: "Gorane, samo ti tjeraj po svom i nastavi pisati i misliti onako kako si pisao i mislio do sada, jer kada bi svi pisali i mislili na isti način, niko ne bi ništa ni napisao ni smislio!!!"

Ernest Bučinski Erni
Banjaluka, maj 2007.
***

 

          SKRIVENA IGRA VELIKOG NJEGOŠA U MRAKU NJEGOVE SENE

Najnoviji osvrt Gorana Kljajića po mnogo čemu je zanimljivo prozno štivo. Na prvom mestu po onom analitičkom faktoru pokušaja opštenja sa „srpskim društvom“, zatim po dozrelom pisanju, i najzad po izvanrednim rezultatima do kojih je stigao nekom vrstom svođenja računa sa problemima oko već pomenutog „društva“ koje više od veka muči „lik i delo Njegoša“.

Za Kljajića je ovo imperativ koji je prihvatio kao satirično-estetički izazov. U centru njegovog problema je „Srbin“ i „okolina“ tekovina kosmičke šale ili zbilje?! On pokušava sa svom ovom mukom da istraje u prolaznosti (ličnoj i kolektivnoj srpskoj) „besmrtnosti“ da razbije nesvakidašnji tabu:

…“Tako je, ovaj Njegoš, postao genije, jer je rekao kojih 5 – 6 poslovica. Neke manje, neke više, uglavnom, te mu se poslovice uzimaju kao vrhunac ljudske mudrosti. Što to svet nije razumio, to gore po svet, važno je da Srbi shvate. Mada i sa njima ide teško.“…

Uopšte rečeno pisac „Njegoša“ apokaliptički i enigmatski svojevrsno pokušava da rachipnotiše samoosvešćivanjem već viđenog, čime se ostvaruje intimizacija sa svesrpskim egom:

…“Ko imalo na brdu stoji, više vidi neg’ onaj pod brdom!“…

Ponekad groteskno, često humorno pisanje, okrenuto je ispitivanju nasleđa prototipova izrođavanja u svoju suprotnost. „Njegoš“ je tužna oda ispisana u „neslavu“ našeg saznanja da smo na početku trećeg milenijuma, na žalost predstavnici „najniže rase večnosti“. Čuje se prigušeni krik, sinteza istoričnog koja otkriva prevaru istorijskim nadama, pukim i nezadrživim prolaženjem vremena. Ispod ekspresije novog izraza, drugačijih formulacija i stilskih oznaka, prava na stvaralačke slobode.

Progovara pobeđeni čovek sateran u mišiju rupu pronađenog smisla, ali teških razočarenja i osećanja nemoći da pobegne od profaniranog skripta, onoga što se desilo. Krug je zatvoren na štetu nas sa „kraja“. Obračun sa „Njegošem“ stigao je do svog logičnog kraja.

Zoran Matić Mazos
Satiričar i karikaturista
Paraćin 29. 05. 2007.

Zoran Spasojević Paske - SERBIA

Rene Bouschet - FRANCE

Alexei Talimonov - ENGLAND

Copyright © Zikison, 2008. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.

Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.