Competition KIKS / The Satirical Manufactory "ZIKISON 2008" Paracin / SERBIA / zikison@zikison.net

POLITMETRO

Ideja da se u prestonom gradu države Bijaser prokopa mreža tunela, kojom bi se povezale sve institucije sistema, podelila je političke krugove.
Senior senator je bio za:
- Jedva čekam tunel. Dosadilo mi je da slušam ogovaranja dokonih, kako, čim negde neki senator pređe ulicu, tu odmah izraste zebra. Briga njih za bezbednost saobraćaja. Narod nije birao najbolje, da nas krševi bez kočnica gaze. Muka mi je i da slušam kako prelazimo gde nam se ćefne, jer nas policija ne juri. Ma, pojma nemaju. Svako kažnjavanje bi bilo kontraproduktivno. Senatori dobijaju plate iz budžeta, a novac od kazni ide u budžet. Presipanje iz šupljeg u prazno...-
Ministar zdravstvenih dela nije bio isključiv:
- Faktori rizika – dug boravak u podzemlju i udisanje ustajalog vazduha, stres izazvan brigom zbog izgradnje boljeg društvenog sistema i strahom da im za to neće biti dovoljan samo jedan mandat, mogu ozbiljno ugroziti zdravlje političara... Drugo su rudari... Oni imaju male plate, pa žure da što pre izađu iz okna. Honorarno rade isključivo na svežem vazduhu... A političari kad se zarade... Oni ne rade za dvojicu, već za ceo narod. Srećom, tokom decenija, senatski restoran, smešten u podzemnim prostorijama, postao je svojevrstan simulator tunelske atmosfere. Nema tog predstavnika vlasti ili opozicije koji se na tom mestu nije čeličio. Ni smešno niske cene hrane i pića nisu slučajno određene. Smeh je najbolje antistresno sredstvo. Jedno je sigurno – ima vremena za vežbanje na simulatoru. Izgradnja tunela još nije počela. –
Ministar građevinskih dela je bio protiv:
- Naš narod je galantan. Voli da se gradi... Al’ voli i da ima vizuelnu kontrolu nad napretkom radova. On nijedanput nije tražio račun za građevinski materijal. A o završnom ni da ne govorimo... Međutim, u narodu je ukorenjeno verovanje – ko kopa rupu, taj je sumnjiv. Il’ hoće da sakrije pare, il’ da nekog zakopa. A, tunel je rupčaga bez dna. Poješće nam sva raspoloživa sredstva iz državne kase. I šta onda da radimo sa kilometrima trake za svečano presecanje, koju smo kupili na tenderu, sa najpovoljnijem rokom otplate od deset godina... Idu izbori. Idu državni praznici... Neko će morati politički da odgovara ako propadnu prigodni govori vođa vladajuće koalicije. Jeste da su fleksibilno pisani. Prilagodljivi su svakom svečanom otvaranju objekata za široke narodne mase – od mostova do javnih kuhinja. A mi sami sebi kopamo rupu.
Ministar unutrašnjih dela je bio za:
- Mreža tunela je odlično sredstvo za odvraćanje stranih obaveštajnih službi od upotrebe prekomerne sile. Uskoro, let iznad Bijasera, špijunski sateliti će moći da koriste za snimanje kosmosa. To će primorati stranu agenturu da se vrati na klasičan način delovanja. A u borbi umova mi smo u velikoj prednosti. Pre više od pola veka, naša kontraobaveštajna služba je pustila psihološko – sugestivne „patke“, koje su navodile špijune da pesimistički gledaju na svoje tajne misije. Prva „patka“ glasi: „Čim se političari popnu na vlast, preko noći se obogate.“ Ovo rađa u glavi agenta pitanje – kako da potkupim nekog, ko može da me kupi, sve sa gaćama. Druga „patka“: „Političari na vlasti ništa ne rade.“ Špijun se opravdano pita – kada neće da rade za svoju zemlju, kako će onda za stranu... Treća – „Političari su se udaljili od naroda.“ Agent odmah racionalizuje – kad njih ne može da prati deset miliona ljudi, šta onda da očekuje šačica špijuna... I da ne nabrajam više... Žao mi je jedino predstavnika opozicije. Postali su kolateralna šteta u ovom ratu. Stalno ponavljajući navedene „patke“, poverovali su u njihovu verodostojnost.
U Bijaseru još nisu završene polemike o tunelima, a već su počele nove. Pokrenulo ih je logično pitanje kuda sa nezamislivom količinom ilovače, ako pobedi opcija za kopanje... U potrazi za kompromisom, grupa iskusnih političara je iznela predlog–koncept – jedna zemlja, a dva nivoa, koncept države na sprat: „Prema proračunima stručnjaka, pretvaranjem mere u meru, kubici iskopane zemlje mogu nadoknaditi kvadrate izgubljene teritorije u ratovima sa separatistima. Dovoljno je razgrnuti ilovaču po betonskoj ploči, koja se oslanja na visoke potporne stubove. Ubuduće, građani Bijasera živeće kao Japanci – plašiće se samo zemljotresa.“

Toma Rakijaš

Amerikanci ne treba da se plaše rata u

Sibiru.

Leševe im neće stavljati u hladnjače...

Danica Mašić

TRANSPARENTNO

Slobodan Žikić

U državi sve nam cvetno

To se vidi transparentno

Procvetale nove stranke
Uvenule stare banke

Nova biljka bujno klija
Mafija and policija

Tržište nam puno cveća
Rasprodatih preduzeća

Za neka ni Ostap Bender
Ne bi osmislio tender

U Hagu sve više lala
Iz srpskoga arsenala

Sve nam cveta izuzetno
Legalno i transparentno

I država procvetava
Pupi novih pet država

They_Want_You_For_Your_Mone Ben Heine - Brussels, BELGIUM

SISTEM

Potpuno zanemaren, čučao sam u ćošku ogromne prostorije i čekao da na mene dođe red. Bilo nas je dosta. Previše za ovu prostoriju, a premalo u odnosu na broj stanovnika planete. Tu do mene ležao je starac jadnog izgeda, toliko jadnog da bih ga odmah pustio, nabavio mu nešto hrane i zabranio da se kreće, ne bi li poživeo još koji dan. Malo dalje stajala je grupica ljudi i tiho diskutovala okrenuta licem u lice, tako da sam video samo njihove gole stražnjice dopola skrivene polovnom odeždom. Svi su imali čarape. Bilo je tu još dosta usamljenika kao što sam ja, pognutih glava, bez želje da dele svoju samoću sa ostatkom čopora.
Skinuh sa lica naočare za sunce, okrenuh ih za sto osamdeset stepeni, i u staklima ugledah bradato lice ćelavog muškarca koji je nezainteresovano piljio u mene. Namignuh levim okom i to se ponovi na staklu naočara, ali nekako sporije. Zažmurih na obadva i začudo, nisam video ništa. Brzo otvorih oči u strahu da nešto ne propustim. Kratko sam razmišljao, a onda odlučih da mu se obratim.
-Koliko smo krivi?!
Reči sam izgovorio toliko glasno da su se svi okrenuli prema meni. Imali su izraz prebacivanja na licu, kao da misle kako sam sišao sa uma. Nisam obraćao pažnju na njih. Lik sa naočara je samo otvarao usta. Na žalost, nisam umeo da čitam sa usana tako da sam ostao uskraćen za odgovor. Možda sam previše znatiželjan? Pucnuh prstima da bih video koliko me prati, a onda povratih doručak od pre dva dana. I on se držao za nos. Bio je u toku. Nije mi smetalo da to ponovim još jednom kako bih mu pružio šansu da se usprotivi i tako započnemo dijalog. Naočare su bile neupotrebljive. Više ga nisam video od naslaga želudačnog sadržaja.
Odnekud je procurela informacija da sam poludeo. Nisam se zabrinuo. Obrisah stakla rukavom sakoa, iskusno, kao da mi to nije prvi put, a zatim pređoh na razgledanje prostorije.
Prozori na zidu nisu imali rešetke što je bio dovoljan razlog da eliminišem prvobitnu pomisao. Obradovan uzviknuh:
-Ovo nije zatvor! Možda gradska većnica?!
Odgovor nisam očekivao, čak se pokajah što sam uopšte javno iznosio svoje mišljenje. Posle ove sramne epizode, i mog nekontrolisanog istupa, nije mi ostalo ništa drugo do da iščekujem momenat kada će se nešto dogoditi i objasniti moje prisustvo ovde.
Pre mraka sam radio svoj posao do kasno popodne, a onda je došlo do prekida svesti. Sledeća slika koju sam video bili su ovi odrpanci oko mene. Ma koliko se trudio nisam video nikakve dodirne tačke što bi ukazivale na zajedničke interese zbog kojih bi nas neko držao na okupu. Po mojoj proceni bili su previše dronjavi i čini se, finih manira da bi spadali u krug ljudi spremnih da se bave mojom profesijom. Uostalom poznavao sam sve svoje kolege. Ovi su ličili na grupicu intelektualaca koja očigledno zna da misli.
-Da nisam lovina sistema! –okrznu me misao, ali se vrlo brzo izgubi.
Kome sam ja potreban. Nas se klone i oni od kojih živimo. Legoh na leđa sa mišlju da pokušam begstvo iako nisam bio u zatvoru niti su na nas motrili bilo kakvi čuvari, a onda se nasmejah količini svoje gluposti. Kada bi mi saopštili da mogu da odem ne bih se usudio da izađem naredna dva dana, sve dok me batinama ne bi isterali. Batine su jedino merilo da možeš sigurno da odeš. Niko nije pobegao sistemu! Kao potvrda mog razmišljanja začu se glas iz zvučnika:
-Albahari, Basara, Aćin, Danilov... ostali mogu da idu.
Prozvani su izašli na vrata u dnu prostorije, a ostatak nesrećnika i ja se nismo pomerili sa mesta. Nastavilo se dugotrajno iščekivanje.
Dani su promicali, grupa se osipala, a ja nisam dolazio na red. Skoro da sam zavideo onima što su otišli ma šta se sa njima desilo.
Igrao sam se sa bradom što mi je sezala do pupka i pokušavao da izgledam normalno. Odeća na meni se odavno pohabala, tako da se nisam razlikovao od mojih predhodnika što su otišli na put koji sam i ja iščekivao. Sada sam znao da sam kriv. Nije važno zbog čega, ali sam znao da sam kriv. Bio sam spreman da priznam i nije mi bio jasan razlog zašto se sa tim odugovlači. U ovom momentu bilo je značajno da se okonča ova agonija. O hrani sam prestao da razmišljam iz razloga što sam odavno izgubio osećaj mirisa i ukusa, a bogami sam zaboravio i kako izgleda. Moglo bi se reći da sam tiho venuo u očaju. Onda se i taj osećaj izgubio.
Praznom prostorijom odjeknu glas iz zvučnika:
-Veselinović i... ti si poslednji!
Da mi je fizička spremnost dozvoljavala, sigurno bih poskočio. Ovako sam se sporo vukao do vrata na koja su izašli moji prethodnici. Izašli ili ušli? Ipak sam odahnuo što napuštam prostoriju zagađenu ustajalim vazduhom, mokraćom i čovečijim izmetom. Negde ispred mene je sijalo svetlo.
Biće da sam ušao u susednu odaju sa više vazduha i daleko manjom koncetracijom toksičnih isparenja. Na sredini se nalazila stolica i ja sedoh na nju. Bilo mi je svejedno da li je ovo gubilište ili mogući put ka slobodi. Začu se glas:
-Ti čitaš i mi smo u to sigurni!
-???
-Ako se tvoja odbrana zasniva na ćutanju mi umemo taj problem da rešimo. Zato očekujemo odgovore! I tvoji prethodnci su mislili kako su tvrdi, ali su ipak na kraju priznali da čitaju, a pojedinci da se bave i pisanjem. Dakle?
-Ja, ja...
-Nije teško priznati i sve će za tren biti gotovo. Da li si spreman da potpišeš svoje priznanje?! Ukoliko se budeš opirao svi mi ovde ćemo zakasniti na ručak, a to, priznaćeš, nije dobro?!
Ja nisam ništa očekivao i bio sam spreman da sve priznam, ali ovo nije bilo moguće. Šta se događa?
-Vidim da se dvoumiš i zato ću ti pomoći. Uhvaćen si da se spremaš na počinak sa knjigom na glavi! Jesam li u pravu?!
-Ja sam prosjak! Spavam pored kontejnera u koje ljudi bacaju svašta. Ne znam da čitam, a pokrivam se papirom i... i možda knjigama. Ja sam analfabeta, i to je istina!

Radojko Lako Veselinović

- Izborijada da je savremena tragedija.Ulaznicu plaćaš kada se završi predstava.

- Vlast dosta novca ulaže u ovčarstvo.Od ovaca može dobro da se živi.

- Neće Srbija biti zadnja srpska država.Razmnožavanje je preduslov njenog opstanka.

- Narod nije svestan svojih mogućnosti.Uradi mnogo toga i iznad očekivanja vlasti.

- Vlast ne brine mnogo za sudbinu nestalih Srba.Sigurna je da oni žive u srcima svojih najbližih.

Danica Mašić

- Priča Albanac o lepotama Srbije: ’’...a posebno bih izdvojio Kosovo’’.

- Setili smo se da je Kosovo kolevka tek kad je počelo da se ljulja.

- Fali mu daska u glavi. Koristi je kao odskočnu.

- Odavno znamo izvor naših problema. Trenutno nas više brinu pritoke.

- Popovi skupo naplaćuju ulaznice za Raj. Tako je to kad se kupuje kod tapkaroša.

- Naš fudbalski prvoligaš dobio je zvučna pojačanja za novu sezonu. Popravljen je razglas na stadionu.

Srđan Dinčić

PRAVDODELILAC

Vlastodržac šakajadjanski se dosadjivao na dvoru. Tupo je gledao u kameni pod. Bilo je to jednog od onih strašno dosadnih dana. Da nije sedeo, pao bi u apatiju. Zaludan je bio napor dvorske lude. Uspeh nisu imale ni dve prelepe kurtizane. Ni novi kulinarski rad odličnog kuvara.
Posao vladara, po običaju, od davanina je monoton. I težak. Pre podne bi primao darove. Od podanika. Ulizica. Strahopoštovalaca. Dodovorica. Nateranog naroda. Dok bi popodne trošio dobijeni novac i provijant.
Jednog dana iz, čiste dosade, odlučio je da deli. Samo šta? Pogled mu je pao na neke pravne knjige. To! Dosetio se. Deliće pravdu.
Samo u sumrak. Nakon popodnevnog dremeža. Jezovitije je u mraku. Po danu će i dalje uzimati darove od naroda. Više posla, ali... Sve za dobrobit naroda.
Počeo je žestoko. Narod i pravda to od vladara i očekuju. Prva deoba bila je ubistvena. Podelio je četiri smrtne kazne. Dvadeset sakaćenja. Trideset bičevanja. Podanika, naravno.
Već sutradan je morao da smanji deljenje pravde. Zbog obilja darova. Bogatijih. Stizali su sa svih strana. Lepši i veći. Čak i od onih dvorjana koji su na tu obavezu zaboravili.
Sad mu je trebalo mnogo više vreman za uzimanje nego za davanje. Baš kako svakom vodji i priliči.
Taj je dan zlatnim slovima upisan u knjige ovog vladara. Pravda je pobedila. Od tada, čim bi se dvorski budžet smanjio, gospodar je počeo da deli pravdu. Kapom i šakom.
Običaj je zadržan do današnjih dana. Samo što je hladnih i dosadnih dvoraca sve manje. S druge strane, dvorskih budala i kurtizana je sve više.

Mića M. Tumarić