PRAVDOLJUPCI

Stiglo mi onomad pismo. Službeno. Iz Uprave prihoda. Koverat siv. Kao narodni standard. Na njemu moje ime i prezime. Bez greške. Adresa tačna. Sve to odštampano na štampaču. Ozbiljna stvar, čim je upotrebljen državni aparat Šakajade.
Otvorim koverat. Moram priznati sa izvesnim strahopoštovanjem. Država je to. Izvadim beli papir. Sa velikim pečatom. I nečitkim potpisom. U donjem delu. Na gornjem, kao naslov, piše «Rešenje».
Počnem da ga čitam i zagrcnem se. Tamo stoji, od reči do reči, da treba da platim porez na ekstra profit! Sa sve kamatom. Oko pet miliona! Šakaevra.
Čitam dalje. Ne mogu da verujem. Unutra, kao obrazloženje, navedeno je da imam kuću od hiljadu kvadratnih metara. Baš kao moj prvi komšija. Da posedujem jahtu, kao komšija Pera. Da imam vile u glavnom gradu, na moru i planini. Pride avion. Privatni, naravno. I još što šta. Sve kao Pera.
A ja golja. De lux. Pas nema za šta da me ujede. Podstanar sam. Nemam auto. Ni bicikl. Platu pet meseci nisam dobio.
Zabuna je bila očita. Moje ime jeste, ali svu navedenu imovinu, pouzdano znam, poseduje komšija. Jasno kao dan. Bar sam ja tako mislio.
Jedva sam dočekao jutro. Čim je svanulo, zaputim se u Upravu prihoda. Bio sam prvi. Stigao sam i pre čistačica. Pogrešio sam. Po običaju. Primili me tek u podne. Nemaju činovnici vremena. Od šetnje po hodnicima. Izlazaka u grad. Privatnih sedeljki.U radno vreme.
Nadležni referent sve lepo pročita. Shvata da je greška. Iz cuga. Kaže da ne brinem. Da odem kući. Ja poslušam. Budala! Kad sam stigao u podstanarski sobičak, dočekala me policija. Specijalci. Uhapslili me zbog neplaćenog poreza na ekstra profit.
Naknadno su utvrdili da nisam Pera, ali su  saznali da sam jednom, na pijaci, prodao boks cigareta. Bez poreza i akcize. Posvedočio im onaj moj bogati komšija.
Od tada je prošlo godinu dana. Komšija, koji je bio svedok, sada ima dve kuće više. Plus četiri fabrike. Referent, onaj što je shvatio grešku, više nije na svom radnom mestu. Direktor je jednog od komšijinih preduzeća. Jedino sam ja u zatvoru.
Pravda mora da bude zadovoljena. Ma koliko to koštalo.

Mića M. Tumarić

REČ

Stara dobra, narodna izreka kaže da se vo vezuje za rogove, a čovek za reč. Volovi su odavno postali svesni toga i njima je mnogo lakše.  Što se čoveka tiče, tu je stvar malo komplikovanija. Sve je teze stići ga i vezati za reč. Čovek olako da reč, a još lakše je prekrši, pa je stoga ovakva vrsta vezivanja nesigurna i nepouzdana.
Imajući sve ovo u vidu, umesto za reč, čoveka sve češće vezuju za ruke. Naravno, pomoću starih, dobrih lisica.

Rade Đergović

- Demokratija je kada te dvojica drže a

dvojica tuku, a diktatura kada te svi

drže i svi tuku?

Risto Malešević Rima

U ŠAHU SA ĐAVOLOM

Iskusan vojnik opremljen najsavremenijim naoružanjem krenuo je oprezno napred. Išao je mehanički ali, ipak, nekako gipko kao da je svestan svih zamki koje ga čekaju. Njegovo oko je lutalo sivim zgradama opalog maltera ne bi li opazilo i preduhitrilo svaku vrstu iznenađenja. Očekivao je da ugleda mogući odbljesak sunca na vrelom čeliku ili bar senku nervoznog protivnika pritajenog iza navučene zavese. Nije se plašio brojnosti neprijatelja svestan svojih sposobnosti. Korak mu je bio siguran, ruke mirne, a oružje spremno za dejstvo.
Da su postojale bilo kakve promene u njegovom ponašanju ja bih to primetio i obustavio akciju, međutim, on nije disao što se od njega i očekivalo.
Otporan na jaru, koja se odbijala od neprobojne betonske zidine kao i asfaltne ulice, odavao je utisak nepobedivog vojnika, što je on i bio. I ja sam se pogledom zavlačio u prolaze i malene uličice, zatrpane neispražnjenim kontejnerima, iz kojih bi povremeno iskočila po koja zaostala mačka preplašena nestvarnom tišinom. Morao sam ga upozoriti na eventualnu opasnost. Kada mi se učinilo da je proteklo previše vremena i tišina predugo trajala, odlučih se na početak neizvesne akcije. 
Bez žurbe sam pritisnuo taster za napad.
Vojnik poskoči, kao da nije deo ambijenta, jurnu napred, a zgrade zaplesaše prostorom. Bio je brz. Ni jednog momenta nije stajao u mestu, koristio je svaki zaklon, tako da je bio vrlo neprikladna meta za arogantnog neprijatelja. Projektili protivnika su bušili prazan prostor. Doduše pala bi po koja zgrada, ali on je na vreme izmicao ciglama i šutu. Ja sam likovao. Znao sam da mogu da ga povedem u sigurnu pobedu. Bilo je vreme da vidim koliko on zaista može. Pritisnuh taster za paljbu.
Na bojištu je nastao opšti metež što se graničio sa panikom, međutim niko nije bežao. Rušile su se zgrade i padale glave, ali uzmaka nije bilo. Vojnik je koristio svoju spretnost, zalazio brojnijem neprijatelju iza leđa i otvarao vatru. Likvidirao je svoje protivnike, a da nije pokazivao nikakva osećanja. Brojevi su se munjevito menjali, skor uništene žive sile se povećavao, a on je neumorno nastavljao dalje. Njegovo oružje je bljuvalo vatru, slika pokolja bila je sve stravičnija, a broj žrtava pretio katastrofom.
Nesvesno podigoh ruke sa tastature. Učini mi se da više nije pod kontrolom i bio sam u pravu.
Gledao sam kako se zavlači u podrume, svetlarnike, stanove, gde je uništavao sve što se miče. Ovo mi se nije dopadalo, ali nisam znao kako da ga zaustavim. Panično sam pritiskao taster  stop, menjao program, međutim na monitoru je i dalje bio on u svom rušilačkom pohodu. Najednom je stao i okrenuo se oko sebe. Zgrade su bile porušene, iz ruševina je tinjao dim, a leševi su neprirodno visili kao da ih je tajfun, u svom surovom pohodu, prosuo preko futurističke scenografije, a onda nastavio dalje. Očigledno više nije imao protiv koga da se bori. Mislio sam da je ovde kraj i udahnuo duboko, međutim nešto mi je govorilo da on pilji u mene.
-Ne, to je nemoguće, -mrmljao sam sebi u bradu, valjda da steknem nešto hrabrosti i pogledam u ekran.
Podigoh pogled i susretoh prazne oči što su hladno, nezainteresovano, počivale na mojoj glavi i probadale lobanju. Panično se bacih u pravcu utikača ne bih li prekinuo strujno kolo. Bilo je kasno.
Tupo sam gledao u njegove prašnjave čizme čvrsto osovljene na parket. Nisam se usuđivao da ustanem i suočim se sa njegovom visinom. Na osnovu broja čizama i čvrste muskulature listova nogu, što su ih prekrivale duboke sare sa bodežom koji je virio iz našivenih korica, dalo se naslutiti da ima preko dva metra i težinu stokilaša. Valjalo je bežati. Bio sam svestan da ga prethodno moram, na neki način, zavarati pošto sam pretpostavljao da spada u grupu vojnika sa siromašnim količnikom inteligencije.
-Kako si? –izmrcvarih pitanje, a onda mi pade na pamet da je on vojnik koji sigurno ne reaguje na ovu vrstu gluposti.
Odlučih se za malu provokaciju u smislu laganog udarca teškim predmetom po nožnim prstima ne bi li izazvao neku vrstu sažaljenja. Nije reagovao. Iskezih lice u prezriv osmeh i odšetah iz sobe. Kada sam zatvorio vrata u stanu je nastao lom. Dok sam silazio niz stepenice vrata sa štokom izleteše iz svog ležišta, da bi se zaustavila na suprotnoj strani zida. On je stajao u neprirodnom otvoru ovijen prašinom i delovao kao neko ko neće dozvoliti da mu umakne rasejani konstruktor kompjuterskih simulacija. Nisam imao nameru da se olako predam, mada sam video sebe kao pokojnika. Sjurih se u podrum. Dole je vladala umirujuća tama, ali sam bio svestan da to za njega ne predstavlja ozbiljniju prepreku. Na nesreću konstruisao sam ga tako da se dobro snalazi i u mraku što sam mogao videti na monitoru pre nekoliko minuta. Dok sam tumarao plesnivim hodnikom zadesi me još jedna nezgoda u nizu. Upaljač, koji mi je davao sigurnost i proizvodio minimum svetlosti, opeče mi nadlanicu i ispade iz ruke. Čuo sam kako udara o metalnu površinu, a zatim dugo pada, da bi se na kraju oglasio tupim zvukom što je dolazio iz velike dubine. Rukama napipah šaht sa masivnim poklopcem dovoljno teškim da nisam uspevao, bar pedalj, da ga pomerim i zavirim u njegovu utrobu. On je dolazio po mene, a ja sam bio nemoćan. I baš kada sam pomislio kako bi bilo najprikladnije da se predam, preduhitrim bespredmetno skrivanje i taloženje dodatnog straha, ploča se pomeri, otvor na momenat obasja svetlost, a na njemu se ukaza nepoznata protuva. Ustuknuh nazad, spreman da se bacim u naručje pobesnelog vojnika, ubeđen da će me on likvidirati bez suvišnih ceremonija, kada u liku zapuštenog samotnjaka prepoznadoh svog kolegu iz prošlosti za koga se pričalo da je u svom ludilu digao ruku na sebe. Isto tako se govorkalo da je prethodno opustošio stan kako bi se stekao utisak nasilnog upada i pljačke kompjuterske opreme.
Ja sam sada znao istinu. Jasna mi je bila i poruka koju je ostavio pre nego što je nestao. U njoj je, doslovce, stajalo ovako:
On dolazi po mene. Ne mogu ništa da učinim kako bih ga sprečio. Izgubio sam kontrolu nad njim i to je istina. Jedino... pokušaću da izvučem utikač iz utičnice kako bih prekinuo... 
Na osnovu nedovršenog pisma mi smo ga olako proglasili ludim, a kako leš nikada nije pronađen zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo skokom u nabujalu reku što je tekla, tu, u blizini. Nedostatak lešine obrazložen je velikim poplavama koje su pustošile grad tih dana.
Obradovan što je, još uvek, živ uskočih u šaht.
Dole se kanalizacija širila i mogao sam dalje da nastavim uspravno. On je išao ispred mene, a ja sam bio srećan što pored sebe imam osobu koja me razume. Čekao sam predah kako bih uspostavio dijalog. Uskoro on stade. Nalazili smo se na platou do koga nije dopirala voda niti svakojaki otpad. I smrad je iščezao. Dok sam se okretao oko sebe i pokušavao da razaznam nejasne obrise stvari on mi se obrati:
-Je li i tebi dosta?!
-Čega? –promrmljah zbunjeno, siguran da se nalazim u njegovom skrovištu, okružen svim onim sitnicama potrebnim za udobno životarenje bez suvišnog luksuza. 
-Zamki civilizacije.
Pogledah ga začuđeno. Ako mi se, u prvom momentu, učinilo da sam ovde siguran najednom osetih silan strah i nejasnu teskobu.
-Da li je i tebe napao?!
-Ko? –nezaiteresovano me pogleda moj bivši kolega i mogući spasioc.
-Da li si imao susret sa onim prokletnikom, sa đavolom?
-Tebi očigledno nije dobro. Spusti se na krevet i probaj da odspavaš. Veliki su stresovi napolju i ja te potpuno razumem. Uostalom, iz tog razloga sam digao ruke od svega i pobegao na mesto gde me niko skoro neće tražiti. Prijaće ti boravak ovde.
Prostor se zavrte oko mene i ja shvatih da gubim razum. Onda posumnjah da sam ga već ranije izgubio, samo sam očekivao potvrdu.
-Da li te je napao vojnik... da li je izašao... –onda zaključih da reči koje izgovaram nemaju nikakvog smisla.
Pade mi na pamet da se raspitam za poruku koju je ostavio iza sebe. Moralo je postojati neko objašnjenje.
-Poruku sam ostavio kako bih zavarao dušebrižnike sklone lažnoj samilosti. Živim kao klošar i to mi prija!
Ovu priču je našao transportni radnik, u štampaču, dok je iznosio stvari iz stana osobe za koju se govorilo da je poludela i digla ruku na sebe.

Radojko Lako Veselinović