Šaljite svoje radove: zikison@zikison.net

zikison.mazos@gmail.com

Pogledajte konkurse:

IV godišnja Satirična Pozornica Žikišon 2008.

III The Competition of  a Caricature and a Short Comic Strip 2008.

III Konkurs karikature i kratkog stripa 2008.

MALA KUTIJA

AUTOR: Mihajlo Pantić BIBLIOTEKA: Zlatno runo ŽANR: Književnost FORMAT: 14x20 BROJ STRANA: 310 ISBN: 978-86-86933-17-1 POVEZ: Tvrdi

CENA: 850 din (595 din - za članove kluba čitalaca Arhipelaga)
   
Mala kutija je antologija najkraćih srpskih priča XX veka. Mala kutija predstavlja oblike i modele sažetog pripovedanja na srpskom jeziku, pokazujući koliko je kratka priča vitalna i značajna forma u istoriji srpske književnsti. Gotovo svi veliki srpski pripovedači u XX veku negovali su i kratku priču. Otuda se Mala kutija pokazuje kao neiscrpan izvor čitalačkog zadovoljstva, kao trezor pripovedačkog majstorstva i kao sažet put kroz istoriju srpske književnosti XX veka. Među piscima Male kutije nalaze se i Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Bora Stanković, Isidora Sekulić, Petar Kočić, Stanislav Vinaver, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Dragiša Vasić, Vladan Desnica, Mihailo Lalić, Aleksandar Tišma, Stevan Raičković, Danilo Kiš, Jovan Hristić, Borislav Pekić, Ljubomir Simović, Živojin Pavlović, Vida Ognjenović, David Albahari, Zoran Spasojević, Radoslav Petković, Goran Petrović...

DEOBE

          Čovek u gaćama, koji sedi na ormaru i maše kaišem, veoma je nalik mome ocu. On plače, i suze mu u mlazu padaju na pod. Očigledno je zbog nečeg uzrujan. Kad ga pogledam, vidim da nešto nije u redu. Njegov jecaj prodire i prolazi kroz sve sobe. U teškom raspoloženju ja stavljam svoju šapu na grudi i kažem: Oče! To ga ne ometa u njegovom naricanju, koje se podiže do krika. Domet tog krika je ogroman, očeva ambicija primerena. Ja ponovo kažem: Oče! – ali on me ignoriše.
Žena u donjem vešu, koja leži nasred bračnog kreveta, veoma je nalik mojoj majci. Ona plače, i suze joj u mlazu padaju na posteljinu. Očigledno je zbog nečeg uzrujana. Kad je pogledam, vidim da nešto nije u redu. Njen jecaj prodire i prolazi kroz sve sobe. U teškom raspoloženju ja stavljam svoju šapu na grudi i kažem: Majko! To je ne ometa u njenom naricanju, koje se podiže do krika. Domet tog krika je ogroman, majčina ambicija primerena. Ja ponovo kažem: Majko! – ali ona me ignoriše.
Majka ustaje sa kreveta, uzima jastuk, stavlja ga ispred lica i protrčava pored mene. Vrata susedne sobe s treskom se zalupiše: malo zatim, čujem kako se ključ okreće u bravi.
Otac skače sa ormara. Omotava crvenu maramu oko lica tako da mu pokriva nos i usta. Ispružio je desnu ruku. Napolje! – kaže on.
Stojim u hodniku i posmatram vrata zakljčanih soba. U kući vlada apsolutna tišina, neko bi pomislio da nema nikog živog. Svlačim pižamu sa sebe i delim se na dvojicu.

....................
Napomena:
Pojedine rečenice korišćene u ovoj priči preuzete su, s neznatnim intervencijama, iz priče „Pogledi na mog uplakanog oca“ Donalda Bartelmija.

Iz antologije Mihajla Pantića: „Mala kutija“ - najkraće srpske priče XX veka ("Arhipelag", Beograd, 2008, strana 189)

Iz antologije Jovana Ćirilova: „Kratke, kraće i najkraće drame na svetu“ ("KOV", Vršac, 2008, strana 191)

NEZNANAC

komad o jednom činu

Lica: Prvi, Drugi.

Ulica. Prvi podiže Drugog i njegove stvari sa pločnika, stavlja mu šešir na glavu i vraća tašnu. Prvi bi da što pre ode, Drugi bi da razgovara.  

DRUGI: Spasli ste me, gospodine.
PRVI: Ništa to nije.
DRUGI: Da nije bilo vas, oteli bi mi tašnu. Možda bi me i ubili.
PRVI: Možda.
DRUGI: Mnogo ste me zadužili, gospodine. Blagodarim. Mogu li da znam kako se zovete, gospodine? 
PRVI: Isto kao i moj otac.
DRUGI: Ah, baš neobično. Sme li da se zna, moliću, ka­ko se zo­ve vaš otac?
PRVI: Isto kao i ja.
DRUGI: A vas dvojica se zovete kako?
PRVI: Isto!

Zavesa.

Iz antologije Jovana Ćirilova: „Kratke, kraće i najkraće drame na svetu“ ("KOV", Vršac, 2008, strana 191)

Zoran Spasojević

„TREĆA STRANA“

– NOVA KNJIGA DRAGANA RAJIČIĆA

Naš renomirani satiričar iz Kragujevca Dragan Rajičić objavio je knjigu satiričnih priča i komentara pod nazivom „Treća strana“. Knjiga je izašla iz štampe u martu prošle godine u izdanju „Svetlosti“. Autor je u napomeni knjige istakao da su „svi tekstovi objavljeni u kragujevačkom nedeljniku Svetlost u kolumni Treća strana.

„Otuda i naslov knjige. Njihovim okupljanjem u ovu knjigu želim, pre svega, da zaboravne podsetim i na onaj deo našeg puta ka Evropi koji smo prevalili sa našim velikim legalistima na čelu. Ako smo se njihovim dolaskom na vlast uopšte pomerili s mesta.“ – pita se Rajičić.

U knjizi su tekstovi nastali između kraja 2003. i početka 2007. godine.

Recenzenti knjige su dvojica Užičana - Rade Jovanović i Slobodan Simić.

„Kao novinski komentator i hroničar svog vremena, Rajičić je nemilosrdan prema nemoralu, licemerju i pokvarenosti. Prosto se razjari kad uzme u fokus nekog od brojnih predstavnika našeg korumpiranog i amoralnog društva. A zatim progovori jezikom upravo onih prevarenih i pokradenih, poniženih i uvređenih, čiji je on nezvanični glasnogovornik. Zato je i Rajičićeva reč tako bliska srcu običnog čitaoca. On je glas savesti, materijalizovani urlik obespravljenih, neka imaginarna viša pravda. Može se polemisati na temu Draganovih političkih stavova, nekome se može učiniti da je preoštar, brutalan i nemilosrdan, ali za svoje prave poklonike ostaje razlog zbog čega Svetlost godinama prvo okreću na Treću stranu. A njih nije malo.“, zaključuje Slobodan Simić.

Dragan Rajičić je rođen 1960. godine. Više od dvadeset godina piše kolumne za Svetlost, a sarađuje i sa mnogim drugim listovima i časopisima. Godine 1996. objavio je knjigu satiričnih priča „Vođa – drugi put“ i za nju dobio „Domanovićevu“ nagradu. Za knjigu aforizama „Svoji na svome“, objavljenu 2000. godine dobio je nagradu „Dragiša Kašiković“.

Dobitnik je i mnogih drugih nagrada. Između ostalih „Zlatne kacige“ na međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu, a jedini je dvostruki dobitnik nagrade „Vuko Bezarović“ na konkursu za satiričnu priču koji se održava u Pljevljima u Crnoj Gori.

Cesar Ibara Zuniga - COLUMBIA

Aurelian Iulius Suta, SAI - Romania

PECKATIVI IZ B(iH) IV

Sabahudin Hadžialić

Ti, zemljo draga, ne plači.
I ovo će se zvati jučer.
Ono dobro...jučer.

Naše prokletstvo je najviše u tome što samo u patnji najjači jesmo.

Stranice Crne hronike u dnevnim novinama u Bosni i Hercegovini
svakim danom se povećavaju.
Jedino se smanjuje broj ljudi koji ih čitaju toga dana.

U gradu Bugojnu. među njih 40.000, samo 89 čita knjige.
Toliko ih je, naime, članova bilo 2007.g. u Gradskoj biblioteci.

Nine eleven je bio prije sedam godina.
Sixty nine je moj broj.
Heteroseksualni.

Netom završeni lokalni izbori.
Nacije opet pobijedile.
Građani i dalje na ČEKANJU.
Until the end of time.

BALKANSKA PJESMA

Žalim što ne odoh namah poslije rata.
Sada sam u godinama.
Kada ne primaju.
A ovi ovdje me razvaljuju.
I boli. Pravo.
Onako nevino.
Svaki put boli.
Zbog toga i pišem.
Da zaboravim.

Korupcija vlada. Vlada anarhija.
A stoka i dalje na ispašu ide u nadi da će preživjeti.

Svaki put poslije izbora ovdje se dešavaju odgođena dešavanja.
U prevodu: Čekaju se sljedeće izbori.

Mitomanija nacije ili Građanski nacion.
Političari razumiju samo drugu riječ.

Nije mene strah Mudžahedina u B(iH).
Strah me ovih domaćih što su ih doveli.
I opet će!

Karadžić je u Haag-u. Mladić još nije.
Ja sam u B(iH). Da li sam?

Kažu da ćemo uskoro gladovati.
Nećemo. Jesti ćemo kolače.
Na onom svijetu. Boljemu.

EPITAF NA GROBU MLADOG AFORISTIČARA

Nemojte pisati. Budite političari.
Drugi im pišu. A oni prvi mnogo više zaradjuju.

Jedna kineska poslovica kaže kako nemoj nekome ribu donositi. Nauči ga da peca. E, vala i upecaše gospoda, bivši drugovi novih četiri godine našijeh života. Odmah se podsjetih onomad vremena diktature i devedeset i devet postotne predanosti liku i djelu najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Što ode, jadan ne bio, prije vremena. Što ode?

Ove godine je tačno dvadeset i jedna godina kako dobih nagradu na Festivalu Mladih pisaca u Svetozarevu  “Majsko pero ‘87” (današnja Jagodina a u bivšoj SFRJ). Ove godine je tačno trideset godina kako izgubih junf. U Sarajevu, onomad, 1978.g. Ove godine je tačno četrdeset i osam godina kako dodjoh na ovaj dunjaluk. Eh, što ste se usrećili, dragi moji.

Ko kaže da politčari danas ne čitaju.
Čitaju. Čitaju…Izvode u stranim bankama.

Ispriča mi jedan moj prijatelju (radi zaštite lika ime i prezime poznato redakciji)  jednu priču: U starim bosanskim selima postojao je običaj takozvanog Plesa sa vukovima (daleko bilo, nema ništa Kevin Kostner sa navedenim?!)  kada se okupljala grupa ljudi a medju njima i neko ko je imao zadatak da pripremi dobru motku koja je na završetku (gornjem) imala posebno uvrnuti dio koji je bio izuzetno bolan za onoga ko primi udarac. Elem, ta grupa bi pronašla žrtvu koja je te noći “fasovala degenek” poslije kojeg bi odredjeno lice ostajalo invalid III kategorije od čega se nije mogao oporaviti čitav život. I morao je šutjeti o tome. Do kraja ovozemaljskog života. Jer ko jednom zaigra sa vukovima, to znači da nije imao ništa sa društvom i državom već, očito je, sa narodnim sudom. Što pokazuje da država, opet je očito, nije mogla riješiti problem navedenog lica/osobe. Zbog čega ispričah ovu priču? Jednostavno, zbog toga što bi danas zaista dobro došao jedan takav ples. Pa još sa vukovima. Toliko ima griješnih osoba/lica na prostorima bivše nam zajedničke države, da bi se mogao održati i Festival plesa sa vukovima. Medjunarodni.. Dapače.

Aleksandar ČOTRIĆ

AFORIZMI

- Stric Mirko mi stalno obećava poklone,ali ih nikada ne kupuje.
On je, izgleda, neki političar.

- Tata je na moru dobio boju. Pozeleneo je kada je platio hotelske račune.

- U školi je zabranjeno fizičko kažnjavanje.
A i žao nam je profesora.

- Pošto smo kupili mačku u džaku,
ispostavilo se da smo uzeli mačora.

- Ne zavidim učitelju.
On će do penzije morati da ide u školu.

- U priče za malu decu veruju jedino stariji.

- Onima koji su svemoćni niko ne može da pomogne.

- Oni su perverzni.
Stalo im je samo do gole vlasti.

- Pas je najbolji primer da se za vernost dobijaju samo koske.

- Šteta je što se moj ujak ne bavi politikom.
On začas pronađe nove partnerke i stupi s njima u koaliciju.

- Kupio bi mi deda čokoladu,
ali kaže da ga je sprečila svetska finansijska kriza.

- Ne može komunizam da se svede samo na nekoliko logora.
Logora je bilo na hiljade.

- Deda brine o našim zubima.
Nije nam kupio čokoladu još od prošle godine.

- Jugoslavija se raspala.
Srbija je njena naslednica.

- Kad otegne papke,
o pokojniku sve najlepše.

- Moj brat je student.
Svaki ispit koji je položio para vredi.

- Oni su lideri slobodnog sveta.
Sve ostale su okupirali.

- Tata nije izgubio prijatelje zato što im nije pozajmio novac,
već zato što im je dao pare.

- Ja sam u seksu opušten.
A to uopšte nije dobro.

- Kad je trebalo da napišem pismeni zadatak, ostao sam bez teksta.

- Tata pere sudove, pegla, briše prašinu... Mama kaže da je on multitalentovan.

- Tata celu platu daje za humanitarne svrhe.
Naša porodica pokušava da preživi od nje.

- Neću da hranim kuče!
Da ne me bi ujelo!

- Ove godine naša porodica izuzetno neće ići na more. Kao i prethodnih deset godina.

- Ako imate tvrdoću dijamanta,
onda će i vas žene da obožavaju.

- Postoje istok, zapad, sever i jug... I Srbija!

- Um caruje.
Neće da vlada demokratski.

- Teča i njegova porodica bukvalno gladuju.
Ko mu je kriv što je toliko učio, pa je postao profesor?

- Sveti Nikola je zaista čudotvorac.
Jedino on jednom godišnje uspeva da okupi celu porodicu.

- Obećani metro kao da je u zemlju propao.
Ima nešto u tome što nas nema nigde.

- Mržnju su sposobni potpirivati i najveći astmatičari.

- Vlast ima monopol nad obečanjima, narod nad dugovima.

- Kod nas nema kršenja ljudskih prava, jer građani za vlast nisu ljudi

- Najopasniji su nacionalizovani nacionalisti.

- Sad se več zna, da će najveću školarinu u školi demokratije platiti radnička klasa.

- Komunisti su radnicima gurali u ruke partijske, demokrate im guraju radničke knjižice.

- I kolektivni ugovori donose radnicima individualnu bedu.

Milan Fridauer Fredi