ЖИКИШОН / ŽIKIŠON 23

Competition KIKS / The Satirical Manufactory "ZIKISON 2008" Paracin / SERBIA / zikison@zikison.net

naslovna-strana

„Triput sečem

i opet kratko“

oporo-smešne priče

Dragi prijatelji, šaljem vam naslovnu stranu i nekoliko priča iz moje knjige

TRIPUT SEČEM I OPET KRATKO.

Knjiga ima 234 strane i sadrži 55 priča.

Izdavač je Evropski pokret prijateljstva.

Može se naručiti na telefon:

064 139 71 70 po ceni od 200 dinara.

Pozdrav
Bojan Ljubenović

Bojan Ljubenović

Rođen 1972. godine u Beogradu..

Objavio:
„Pisma iz Beograda”, aforizmi (Gutembergova galaksija, 1998. god.)
„Pocepani suncobran”, aforizmi o deci (Gutembergova galaksija, 2002. god.)
„Beograd, live”, aforizmi o Beogradu (EPP, 2006. god.)
Zastupljen je u zbirci kratkih antiratnih priča „Legenda za upućene” (B92, 1992. god)
Koautor knjige „Metafore dr Zorana Đinđića” (EPP, 2004. god.)

Nagrade:
„Mladi jež 2000.”, za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije
„Zlatna čivija 2007.“, za najbolju kratku priču na „Šabačkoj čivijadi“
„Vladimir Bulatović VIB 2007.“, nagrada lista „Politika“ za doprinos srpskoj satiri
„Zlatna čivija 2008.“, za najbolju kratku priču na „Šabačkoj čivijadi“

Zastupljen u brojnim antologijama satire.
Objavljuje u mnogim pisanim i elektronskim satiričnim časopisima.

Kao novinar radi u Beogradu.

***

Penzije će biti

povećane,

kad

broj

penzionera

bude smanjen!

Slobodan Žikić

Sako

Kosta Pavlović ni slutio nije da će mu se tog četvrtka život iz korena promeniti. Dok je stajao na pešačkom prelazu između ulica Vojislava Ilića i Ustaničke, udario ga je kamion i usmrtio na mestu. Kosta Pavlović bio je veoma iznenađen takvim razvojem događaja. Imao je četrdeset tri godine i o smrti još nije razmišljao. Statistika je govorila da muškarci u Srbiji prosečno žive oko sedamdeset godina i Kosta je očekivao da će poživeti barem još tri decenije. Prosečan ljudski vek Kosta je smatrao svojim neotuđivim pravom, bio je ubeđen da mu priroda bar toliko duguje.
Zato je sada Kosta Pavlović ležao na ulici mrtav i iznenađen. Bio je bosonog (na taj način potvrđujući teoriju da unesrećeni u saobraćajnim nezgodama uvek ostanu bez obuće), iz slepoočnice mu je u tankom mlazu tekla krv, a kravata mu je nemarno bila prebačena preko ramena. Oko njega prvi znatiželjnici počeli su već da se skupljaju, ali Kosta nije uživao u toj naglo stečenoj popularnosti. Nije čak ni obraćao pažnju na vozača kamiona koji je držeći se glavu (iz koje nije tekla krv) kružio oko njega i naglas jecao. Kosti je bilo jasno da čovek ne rida zbog toga što ga je potresla pešakova smrt već zato što sebe već vidi iza rešetaka, pa se nije ni trudio da mu olakša; iz slepoočnice mu je i dalje uporno curila krv.
Jedna debela žena s crvenim kišobranom mobilnim telefonom zvala je Hitnu pomoć i Kosta joj je bio zahvalan na tome, želeo je, naime, da se što pre ukloni sa ovog mesta. Nije gajio nadu da mu lekari mogu pomoći, iako nikada ranije nije bio mrtav, znao je da mu spasa nema. On je prosto bio jedan od ljudi koji nikada ne privlače pažnju i utoliko više sada mu je smetalo što svi zure u njega. Posebno mu je bilo neugodno to što na nogama nema cipele, od najranije mladosti navikao je da svuda sem u krevetu bude obuven, situacija u kojoj mrtav leži na mokrom i prljavom asfaltu bila je dovoljno neprijatna, ovo sa izgubljenim cipelama čitavu stvar činilo je još nepodnošljivijom.
Stanje bespomoćnosti u kojem se našao već mu je pomalo išlo na živce, ali je bio svestan da malo šta može učiniti. Za ovaj četvrtak imao je sasvim drugačije planove nego da bude mrtav, no morao se pomiriti s tim da neće moći da ih ispuni. U ovom gradu uvek nešto iskrsne što čoveku pomuti i najbolje namere.
Treba, međutim, biti iskren pa priznati da planovi Koste Pavlovića za ovaj kišni četvrtak nisu bili naročito značajni. Pošto je jutros ustao, obrijao se i doručkovao, odlučio je da svrati u najbližu samoposlugu i kupi jednu sijalicu od sto sveća. Naime, kada je prošli put u njegovoj radnoj sobi pregorela sijalica, Kosta nije imao drugu do jedne od šezdeset sveća, čija se urođena snaga vrlo brzo pokazala preslabom da Kosti omogući nesmetano čitanje službenih akata i druge korespodencije. Uplašivši se da će nedostatak svetlosti u razlici od četrdest sveća vrlo brzo narušiti njegov vid i da će potom biti primoran da nosi mrske mu naočare, Kosta je jutros poranio u kupovinu.
Smrt koja ga je potom zadesila umnogome je obesmislila njegov strah od slabljenja vida, međutim, treba reći da sijalica od sto sveća nije bila jedini razlog njegovog izlaska na ulicu. Glavni cilj zbog kojeg je Kosta Pavlović u grad izašao po kišnom vremenu bio je odlazak u hemijsku čistionicu. Tog četvrtka bio je treći dan od kada je na hemijsko čišćenje odneo svoj nov, crn, somotni sako i bilo je vreme da ga podigne. U unutrašnji džep svog kišnog mantila stavio je potvrdu da je vlasnik sakoa i krenuo.
Upravo je stajao na semaforu i razmišljao da li da prvo kupi sijalicu od sto sveća ili da podigne svoj očišćeni sako, kada je vozač teškog kamiona (učinilo mu se da je to bila mešalica za beton) iznenada skrenuo na trotoar i pokupio ga. Dok je leteo prema kolovozu, Kosta nije mogao a da ne pomisli da je krajnje začuđujuće što je od svih ljudi na trotoaru kamion udario samo njega. U neposrednoj bizini stajalo je nekoliko znatno krupnijih osoba, logično bi bilo da mikser zakači najpre njih, ali desilo se upravo suprotno. U retkim trenucima njegovog života, kada bi bio izabran među gomilom, Kosta bi samo skromno slegao ramenima i zahvalio na toj pažnji, ovog je puta krajnje neučtivo svom silinom tresnuo o kolovoz ostavši nepomično da leži, o sleganju ramenima nije bilo ni govora.
Crn somotni sako Kosta je kupio pre desetak dana spremajući se da pođe na porodično slavlje svojih prijatelja Despotovića, koji su obeležavali dvadesetu godišnjicu braka. Gospođa Mileva Despotović mu je u telefonskom razgovoru nimalo taktično napomenula da će na večeru doći i gospođica Ljudmila Stanković, njena koleginica, koja baš kao i on, Kosta, nema sreće u ljubavi. Bilo bi dobro i kada bi kupio neki nov komad odeće, nadomestila je jednako neučtivo gospođa Mileva.
Savete ove žene Kosta je obično smatrao bezvrednim, međutim posle malog uvida u stanje svog plakara shvatio je da zaista nema šta da obuče i tako je bio primoran da kupi taj crn, somotni sako. Nekim čudom, on mu je zaista dobro pristajao, rukavi su mu bili taman, što je drugim sakoima teško uspevalo. Sem toga, ovaj se sako blago sužavao u predelu struka, čineći njegov napupeli stomak jedva vidljivim.
Te večeri crn, somotni sako požnjeo je sve komplimente prisutnih, od kojih je jedan pripadao gospođici Stanković, višem opštinskom referentu i nadasve prijatnoj osobi. Gospođica Stanković bila je dobar poznavalac muške konfekcije, objasnila je, njen bivši verenik bio je poslovođa u jednom propalom tekstilnom preduzeću, posle čega je pobegao u Madrid zajedno sa svojom komercijalnom direktorkom.
Razgovor je bio sasvim zanimljiv, gospođica Ljudmila bila je oduševljena njegovim zvanjem projektanta mostova, smatrala je tu profesiju krajnje uzbudljivom, od svog uverenja nije htela da odstupi čak ni kad joj je Kosta Pavlović otkrio da jedan te isti most projektuje već deset godina. Naprotiv, tvrdila je da prema graditeljima mostova od ranog detinjstva gaji naročite simpatije, da bi ga pri samom kraju večeri, između dva gutljaja crnog vina, pitala može li da projektuje neki most koji bi povezao njih dvoje. I taman kada je zbunjeni Kosta Pavlović zaustio da kaže da slučajno u novčaniku ima dve karte za pozorišnu premijeru u sledeći petak, gospođa Mileva Despotović mu je izručila celu kašiku umaka od majoneza na rukav sakoa.
Taj nesmotreni gest izazvao je muk za stolom, domaćica je još nesmotrenije pokušala da mrlju obriše mokrom krpom, što je doprinelo da mrlja postane još veća. Kosta Pavlović je bespomoćno gledao kako se beli umak širi crnim somotom, jedino je trezveno reagovala gospođica Ljudmila Stanković uverljivim glasom rekavši da fleka od umaka ne pripada porodici tvrdokornih mrlja, te da će je svaka hemijska čistionica vrlo lako ukloniti. Pohvaliviši pred svima poznavanje prirode tekstila gospođice Stanković, Kosta Pavlović je obećao da će svoj sako odmah sutradan odneti na hemijsko čišćenje.
To obećanje ispunio je pre tačno tri dana, kada mu je majstor napisao potvrdu i rekao da po svoj sako dođe u četvrtak. Kao odgovoran čovek Kosta nije mario što je ovog četvrtka kiša lila kao iz kabla, u dogovoreno vreme uputio se ka čistionici. Sada je, međutim, mrtav ležao na asfaltu, svestan da taj naum neće moći da ostvari.
Iako je znao da u ovom trenutku ta briga ne bi trebalo da mu bude na prvom mestu, Kosta nije mogao a da se ne zapita šta će biti s njegovim sakoom. Potvrda mu je i dalje stajala u unutrašnjem džepu mantila, ali je Kosta sumnjao da će neko od mrtvozornika uspeti da shvati njenu vrednost. Poštujući nepisana pravila svog zanata, gazda hemijske čistionice sigurno će neko vreme čuvati crn, somotni sako, verujući da će se njegov vlasnik ipak pojaviti, a kada se to ne bude desilo, verovatno će ga nekome prodati.
Osećaj za pravdu Koste Pavlovića nije se mirio s takvim ishodom, smatrao je da nije u redu da se neko materijalno okoristi o njegovu preranu smrt, pogotovo ne vlasnik hemijske čistionice. Postojala je, doduše, slabašna nada će se gospođica Ljudmila Stanković setiti Kostinog obećanja da će crn, somotni sako odneti na čišćenje, naravno ako ne bude ljuta što se njihov izlazak u pozorište izjalovio. Kao osvedočeni poznavalac muške mode možda će gospođica Ljudmila predložiti da Kosta bude sahranjen u tom novom, crnom, somotnom sakou, pa će misterija njegovog nestanka biti otkrivena.
Najednom, Kosti Pavloviću više nije smetalo to što je mrtav i što će ga uskoro ubaciti u crnu, plastičnu vreću. Bilo je nečeg opuštajućeg u saznanju da će biti sahranjen u sakou čiji mu rukavi neće biti preveliki.

Bojan Ljubenović

Obračun sa kriminalom i korupcijom je

nelogičan zahtev. Ne može vlast da se

obračunava sama sa sobom.

Radivoje Rale Damjanović

Članovi vlade uložili su sebe u ostvarenje

zacrtanog programa. Zato smo u govnima do grla.

Veljko Rajković

***

MUVERI

Pavle Vujić

To nije bio običan posao
nešto što se da odšljakati
od 9 do 5,
posle čega možes da skokneš
do teretane ili bioskopa,
prepustiš čarima seksa,
gde petkom žuris kući
na zasluženi vikend,
gde postoji mogucnost
unapređenja,
povišice,
penzije, ne,
to je bila rovovska bitka,
ulični fajt,
borba za opstanak.
Mnogi su posustali,
odustali,
osakaćeni,
smoždeni.
Neki od nas su bili
luđi
ne uporniji, jači,
samo lucidniji,
hipnotisani brutalnošću
zahteva.
U neverici pred bezobzirnošću
Potreba,
ormani, dreseri, vitrine, kredenci,
kauči, fotelje, stolovi, televizori,
kreveti sa baldahinima
puno drvo, gvožđe, mermer
nepojmljiva kilaža,
pa onda
zgrade bez liftova,
uski hodnici,
strma stepeništa
i nekako opet
sve završi na kamionu,
a onda vožnja
i po 200-300 milja
u jednom pravcu,
pa sve ispočetka,
istovar.
Prepoznaješ komade nameštaja,
hvataš se u koštac
kao sa starim neprijateljima.
Prepoznaješ kutije,
pamtiš one
nadljudski teške
ali ne prepuštaš ih svom saborcu
da bi uzeo lakšu.
Naprotiv,
grabiš najtežu
da joj jebes majku.
Ovog puta smo u kući
ali najteže stvari uvek idu
na drugi sprat,
podrum, tavan.
Mušterije te prate pogledom
da slučajno ne ogrebeš
novi parket od mahagonija,
plaše se za svoj španski zid i
staklo plafon
ne za tvoju kičmu
i to ti strasno ide na jaja.
Daješ im do znanja
sitnim sarkazmima,
prave se blesavi,
ali napomenu da su platili
za naše usluge.
Mogli su da plate bilo kojoj
drugoj kompaniji,
ali ti znaš da si im pružio uslugu
kakva se retko nalazi,
kakvu je teško dobiti
i znaš da i oni to znaju
i to ti je dovoljno
dok ne dođe vreme za bakšiš.
Počinju da se snebivaju
muž zove ženu,
žena trazi muža,
krpe se za kintu,
grbave.
Na kraju iscede nešto
uvek manje nego sto
očekuješ
nego sto bi trebalo
i ti se odvezeš bez reči
kroz mrklu noć.
Auto put prazan,
normalni ljudi večeraju,
gledaju televiziju
a mi pijemo treću kafu i
četvrti red bul,
smejemo se, prdimo,
podrigujemo,
slušamo neku rokčinu
na radiju,
znamo da smo izvukli deblji kraj
u poređenju sa bilo kim,
osim možda sa rudarima,
ali znamo da nam to daje
izvesnu oštrinu,
smelost,
određeni bezobrazluk,
otresitost.
Znamo da to brusi našu
Pravičnost,
našu ljudskost
i zahvaljujući tome
i bratstvu koje imamo
u stanju smo da
uz tiho brujanje motora
noseći jedan drugog na ramenu
zaspimo
dok jadni šofer
boreci se s kapcima
pokušava da nas vrati kući
u jednom komadu…

***

zikison.doc

Dojadilo mi da

nam dostavljači

istine budu jedino

neprijatelji!

Dušan Mijajlović Adski

Barack-Obama-president-of-t Ben Heine - BELGIUM

SMRDOSMUTLJIVCI

Promašeni. Omraženi. Glupi. Ludi. Tupi. Nesposobni. Odbačeni. Nerazumni. Osvetoljubivi. Lažljivi. Talog. Dnoljudi.
Obojena bratija. Beli. Crni. Crveni. Dugoprstaši...
Oni su bili nada Šakajade. Politička. Mnogi su, na žalost, to i ostali. A sve što im je ušlo u glavu, kroz dupe im izašlo. Praznoglavci celog života.
Smrde. Zaudaraju. Dopuzali su iz seoskih zahoda. Gradskih WC-a. Sa javnih deponija. Djubrišta istorije. Pa sad oni čeprkaju. Po istini i pravdi. Koje su ugušili. Svojim smradom.
Umire. U mukama. Sve čega se dohvate. Ubili su državu. Nadu. Ubijali narod. Na ratištima. Po ulicama. Sad ga uništavaju nemaštinom. Strahovima. Gladju. Bezperspektivnošću.
Oni govore o čistim rukama. Oni! A govna im pod noktima. Ruke okrvavljene.
Trube o demokratiji. Seru o slobodama. Govnari. Smrdibube.
Dokle sa njima? Kuda? Do novih djubrišta i klozeta? Njihovih prirodnih staništa. Tamo ih treba ostaviti. Zauvek. U kući smeća. Gde se smrad radja.
Zarad naroda. Da ljudi budu ljudi. Da progledaju. Za smrdosmutljivcima više nikad da se ne okrenu. Da vide put u budućnost, umesto fekalne kaldrme za prošlost.

Mića M. Tumarić

Obama-11 Alexei Talimonov - ENGLAND

RAZGOVOR

Juče sam bio na informativnom razgovoru. Pozvali me. Kada sam pošao na zakazano mesto i u zakazano vreme, pozdravio sam se i izljubio sa ukućanima, a ženi sam poverio svoje tajne po pitanju novca, dugova i još nekih sitnica. Za ostale moje tajne ona zna,mada se pravi da ne zna. Ali, znam ja nju,v rlo dobro.
Čim sam seo preko puta inspektora, počeo sam da pričam kao navijen. Čudio sam se samom sebi da toliko mnogo toga znam. Znao sam i ono što sam bio ubeđen da sam zaboravio i da se toga nikada ne mogu setiti. Kada sam uveče umoran stigao kući, shvatio sam da su informativni razgovori divna stvar, jer oni obnavljaju sećanja i oštre um. Oni su, zapravo, gimnastika uma. Ako mi ne verujete, recite nešto loše na račun vlasti pa ćete se vrlo brzo uveriti.

Rade Đergović

zoran-spasojevic_welcome-to Zoran Spasojević Paske - SERBIA

NAŠA SIROTINJA

Slušam, žali se jedan biznismen da jedva sastavlja kraj
s krajem, tačnije ne stiže obići sve krajeve u kojima kucka neki posao, da preživi. Ma, puka sirotinja! Kuka i funkcioner. Obećao zapositi rođake koji su za
njega glasali, a državi ne teba toliko činovnika.

Ni carinik nije zadovoljan. Lovom koju je dao za svoje radno mjesto, mogao je kupiti dvoja kola, a na granici zaradio samo jedna! Sirotinjo, i Bogu si teška.
Pa onda, direktor velike banke hoće da zaplače. Umjesto
vreće u kojoj su bile penzije, lopovi uzeli vreću sa platama
bankarskih službenika!
I tako, mnogo je nevoljnika u ovoj zemlji, ali ima i zadovoljnih građana, ima. Eto, jedan penzioner primio penziju, platio državi sve dažbine, i još mu ostalo deset evra! A koliko je evra ostalo nezadovoljnom biznismenu, funkcioneru, cariniku i direktoru, e, to nikakva istraga neće moći utvrditi!
Da se kladimo u onih deset, penzionerovih evra, jer ni ja nemam više! Važi?!

Borislav Mitrović

Lako je nama, mi smo stalno u

krizi. A, šta će jadni Ameri i

Evropljani, kad nisu navikli!

Slobodan Žikić

Ako je ekonomija ogledalo vlasti, trajaće ovo

još sedam godina!

Radivoje Rale Damjanović

Fantastične vizije

Sretoh Buša dok je, časkajući sa Staljinom, očima tražio Miloševića, Tuđmana, Izetbegovića, Kučana, Gligorova i Josipa Broza obećavši im zajednički doručak u čistilištu, mjestu u kojem su se nalazili najbolji restorani onozemaljskog života. Hitlera nisam vidio. Truman je po svom starom dobrom običaju samo sjedio i razmišljao dok je Jean Paul Sartre pokušavao uvjeriti Marksa i Engelsa o materijalizaciji dijalektičkog pogleda na svijet. I to na kapitalistički način. Hemingvej je kartao sa Lorcom dok je Tolstoj pokušavao nagovoriti Dostojevskog da napišu zajednički roman – roman o sebi samima. A ja sam i dalje to blijedo posmatrao čekajući u redu za hljeb/kruh. U Bosni (i Hercegovini) daleke 2024.g.

Pet godina poslije konačne podjele prostora Jugoistočne Evrope čekao sam u redu za hljeb/kruh u predvorju dženneta/raja ne razumijevši zbog čega se na ogromnom displeju na samom raskršću puteva koji vode ka džehenemu/paklu odnosno džennetu/raju non- stop vrte znalci sa ovozemaljskih prostora. Nije valjda i tamo sve isto, baš kao i ovdje. A ja se ponadah da je tamo makar malo drugačije, toplije i ljepše. Avaj!

Sabahudin Hadžialić

***

Pali smo na niske grane, ali se tu nećemo

zadržati.

Rade Đergović

ISUS

Rešio Isus da “siđe” malo i proveri koliko ga vole. Spustio se najpre u Vašington. Istog trena svi padoše ničice, uzvikujući njegovo ime. I vide on da je dobro, i bi poseta prva.

Onda ode na suprotnu stranu, u Moskvu. Još tlo nije dodirnuo kad se oglasiše sva crkvena zvona. I vide on da je dobro, i bi poseta druga.

Najzad, reši da poseti svoj “nebeski narod”, pa siđe u Beograd i krenu ka hramu Svetog Save, gde su se još izvodili neki radovi. Pokuca jednog od majstora po ramenu i upita:

- Znaš li ti ko sam ja? A majstor ga pogleda, pa reče: - Milivoje, daj eksere, ovaj se opet raskovao!

Zapisao i poslao, Grujo Lero

hilaristopamaolbrajtoveal4 Danica Mašić

LOV

Kao prva ljudska egzistencijakna delatnost lov, ni tokom čitave evolucije ljudskog društva, nije izgubio značaj, a posebno draž. Oduvek su se njemu radovali, ne samo direktni učesnici, već i mnogi drugi. Prvobitno su odrasli muškarci, kao najsposobniji članovi plemena, odlazili u potragu za divljači i uspešnim ulovima obezbeđivali hranu za ostale saplemenike. Tako je odlazak u lov pričinjavao radost čitavom plemenu. Tokom brojnih vekova stanje se izmenilo samo u oblasti razvoja nauke i tehnike. Usavršena su sredstva za lov, ali i danas ova delatnost veseli mnoge koji direktno ne učestvuju. Tako je i u našem selu.Jedan od najpopznatijih lovaca je Toza, poznatiji u selu i okolini po nadimku Jelenko.Nadimak mu, kako neki kažu, ostade zbog toga što u lovu ima sigurnu ruku i oštro oko , pa „ne maši“. Tako je ustrelio više srndaća, a jednog ranio, potom pripitomio, dugo ga čuvao i nazvao Jelenko. Doduše, zli jezici kažu kako nadimak strastvenom lovcu nije nastao zbog kućnog ljubimca, već zbog okolnosti da mu, kad god ode u lov, poznatim aktivnostima supruga Mara „nabije rogove“.Druga verzija verovatnija je i zato što se Jelenkovim lovovima obraduju dvojica komšija. Za Peru je Jelenkov odlazak, istovremeno, znak da će komšija provesti nekoliko dana(naravno i noći) u lovištu udaljene planine, a njemu ostavi zeleno svetlo da se nađe pri ruci, i ostalim delovima tela, komšinice Mare, Jelenkove supruge. Kako se, ni u bračnom računu, zbir ne menja ako sabirci promene mesta, ne dangubi ni Tozina lepša polovina Anđa. Dok predusretljivi Pera „prilježno“ radi komšijine domaće zadatke, Anđu, po istim pitanjima, „opslužuje“ Živoslav, komšija sa druge strane kuće.Što bi naši ljudi na selu rekli „čis račun, duga ljubav“ ili i vuk sit i ovce na broju. Tako se lov i seks isprepleću. Toliko, da nije lako utvrditi ko je, i gde, imao više pogodaka ili promašaja, a ko gađao „bojevim“ mecima, a ko ćorcima. A, lov i seks se, veoma razlikuju. Najviše zato što u seksu patka može da padne i pre opaljenog metka!

Golub Lazarević

Demokratije nema ni u pozorištu.

I u njemu uloge dodeljuju drugi.

Atanas Krlevski

Juryboard of 2nd International Cartoon Contest "Molla Nasreddin" Azerbaijan 2009

***

MUVERI

Nenad Ćorilić

STRIP PROVALE - Outbreak

Franja Straka - SERBIA

Copyright © Zikison, 2008. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.

Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.