Prvi elektronski nedeljni časopis za političku satiru, humor, karikaturu i strip na Balkanu ŽIKIŠON Broj 25

The first electronic weekly journal of political satire, humor, cartoons and comics in the Balkans

International competition, cartoons and comic short "KIKS ZIKISON", Paracin, Serbia zikison@zikison.net

Ekonomska kriza jeste svetska, ali mi smo

van sveta!

Slobodan Žikić

ŽIVO MORE

Ivo Mijo Andrić

U posljednjih nekoliko mjeseci sve lošije spavam. Ne znam što mi je. Kasno zaspim, a budim se prije pijetlova. I ono malo sna što uhvatim mutno je i rastrzano.
Da bih učvrstio kakav-takav san, neku večer sam popio dva leksaurina nakon televizijske emisije Otvoreno i opet sam jedva zaspao. Zbog sadržaja emisije, razumije se. Ni zbog čega drugog, valjda!
U toj se emisiji razgovaralo o morskoj granici sa susjednom nam Slovenijom. Naživcirali su me gosti u studiju a, vjere mi, i voditeljica. Ni jedni ni drugi nisu imali pojma što je to obalni pojas, što pomorsko dobro, a što vodena granica. Trtljali su o nekakvim pravima ribara, a saborskoj rezoluciji i o drugim sranjima koja nemaju blage veze sa životom običnoga smrtnika. Čak su pokazali i neke ribare sa kočarice kako se kočopere iznoseći tvrdnje kako je more njihovo, to jest - naše. Kako je odvajkada u našim granicama i kako nitko nema pravo tražiti ono što nije njegovo i što mu nije od boga dato.
Slušao sam ih, slušao i jedio se od muke. Pokušavao sam dobiti studio i reći im da prestanu pišat i srat po moru, jer more je ionako slano i zasrano, pošto ga sve manje čiste a  sve više prljaju. Ali, oni su naručili svoje istomišljenike, a nama ostalima zablokirali su linije, pa ih se nije moglo dobit da si pita. Htio sam i onoj voditeljici u krpama reći da pozove u emisiju i drugu stranu,  pa da čujemo i njezine argumente. Nije pošteno da o moru govore samo ljudi s naše obale. Treba saslušati i susjede, ako su nam još uvijek susjedi, nakon što su ušli u Europsku Uniju. No ne možeš ti doći do njih u studiju kad su se zabarikadirali na Prisavlju i ne jebu nikoga osim svojih istomišljenika.
Ujutro kad sam se prije zore probudio i popio kavicu za razdrmavanje, otišao sam do televizije. Namjeravao sam potražiti urednicu i reći joj što mislim o njezinoj emisiji. Htio sam se izlajat i otkazat pretplatu, jer mi je dojadilo plaćati mišljenja koja nemaju veze s pameću i koja su, gotovo u svemu, suprotna mojima. Kad sam došao na portu s desne strane od ulaza, uniformirani sekurity me upitao jesam li naručen na razgovor? Kad sam rekao da nisam, odbio me pustiti u krug televizije, savjetujući mi, valjda dobronamjerno, da se najavim telefonom i da ugovorim sastanak sa urednikom, odnosno okrpljenom voditeljicom. O ulasku u javnu televiziju bez najave, nije moglo biti ni govora.
Kao popišan, s dvije poništene tramvajske karte od po sedam kuna u jednom i drugom smjeru, vratio sam se doma i zauzeo busiju ispred telefona. Zvao sam, ni sam ne znam koliko puta, ali do urednika i voditeljice nisam mogao doći. Kao da su u zemlju propali. Telefon im je zvonio u sobama, ali su oni, cijelo to vrijeme bili na nekom važnom zadatku. U jednom trenutku dali su mi glomaznog urednika dnevnika, ali mi je on uljudno objasnio kako nije nadležan za takve stvari i kako moram biti uporan na putu do prave adrese.
Cijelog dana sam djeci zabranio upotrebu interneta, jer je bilo važnije doći do te prave adrese, nego se zajebavat surfajući po hrpi bjelosvjetskih šupljih podataka i četama golišavih kurvi koje su sa zalijepile na internetske stranice. Djeca su vrištala, jer im se baš taj dan nije učilo i nisu imali, nikakvih drugih obaveza osim, naravno, internetskih.
Dok ne dobijem telefonski račun, neću saznati koliko sam puta bezuspješno dobijao televizijsku centralu i uzalud čekao da mi se s kućnog broja jave osobe koje sam tražio.
I, razumije se, nisam ih dočekao jer su oni imali važnijeg posla od slušanja jednog rastrojenog čuvara našeg mora i neriješenih državnih granica. Pizdio sam taj dan ko nikad u životu.
Kad je žena došla s posla, uzalud je pokušala uvesti primirje između razljućenog mene i nabrijane djece. Iskrilo je na sve strane kao na dalekovodu za vrijeme najžešće oluje. Ja sam branio svoje pravo na telefon koji je fiktivno glasio na moje ima, a djeca svoje pravo na internet koji je bio, kao, njihovo vlasništvo. A, istina je bila posve na trećoj strani. Žena je od svoje plaće izmirivala obaveze i za telefon i za korištenje interneta, a usput je otplaćivala i dug za kompjuter koga je podigla na kredit. Sve je bilo udrobljeno da se nije znalo tko je u pravu. Niti tko je vlasnik čega, a još manje tko na kraju sve to plaća?
Predvečer sam prestao zvati televiziju, jer se više ni telefonist na centrali nije htio javljati. Kad bi prepoznao moj glas, prekidao je vezu, ostavljajući mi u ušima zaglušujuće tu...tu...tu...
Na kraju sam slušalicu tresnuo o zid i ona je pukla na nekoliko mjesta, povukavši za sobom i telefon koji se iščupao iz zida. Napravio sam štetu koju će, zna se, opet platiti žena. Ako, bar sam se privremeno osvetio djeci, jer se do popravke neće moći ukopčavati na internet. Tako sam uštedio nešto kuna na troškovima koje bi proizvele golišave internetske stranice.
Narednu noć, razumije se, nisam oka sklopio. Popio sam nekoliko lexaurina, ni sam ne znam točno koliko, ali san mi nije dolazio na oči. Pokušao sam i sa lozom, ali ni to nije išlo. Čak mi ni hladna bevanda niti gemišt nisu pomogli, iako sam slistio skoro cijelu bocu vina. San je bio otišao na nepoznatu adresu, bolje reći u p.m. i odatle se nije vraćao. Televizor sam prije novog Otvorenog zagasio, da mi opet ne ide na živce. Iza ponoći sam ga ipak morao uključit, jer nisam znao što ću od sebe. Nije mi se čitalo, a od hodanja po sobi, noge su mi bridile kao da sam ih natrljao ljutim feferonima.
Na televiziji je bio neki film o stočarima. U početku dosadan, a kako je radnja tekla, postajao je sve zanimljiviji.
Glavni junaci su bili dvojica stočara. Prije bi se reklo njihova stoka, ali tko još stoku drži za glavne junake. Jedan je imao veliko stado, a drugi malo i zakržljalo. U tom velikom stadu bila jedna kržava i neugledna ovca koja je, bez volje svoga gazde, prešla u malo stado. Valjda je ovan iz toga malog stada dokazivao muškost na nekoj ovci iz velikog stada, pa je ta jadna ovčica došla na svijet kao plod slijepe ovčije ljubavi, a protivno klasnim i nacionalnim interesima jednog i drugog stada, odnosno malog i velikog gazde. Ovca ko ovca, a ovan ko ovan. Oboje su bez predrasuda ušli u taj odnos i rodilo se to što se rodilo. Rodio se razlog klasnih i međunacionalnih prijepora i mogućih sukoba.
Ali, to što se rodilo poprimilo je gene od oca, pa je s toga odlučilo prebjeć u njegov tor. Među sebi slične i neprilične. Dozlogrdilo mu valjda blejanje i zadirkivanje ras(istič)nih rođaka, pa potražilo sebi slične i bliske. Tako je to neugledno, ni janje ni ovaca, završilo u manjem stadu sastavljenom od neuglednih rođaka i rođakinja. Ne zna se je li među njima bio i njegov otac, ili su ga već bili otpremili u drugu susjednu zemlju za kurban.- bajram. Pa je završio kao dar na nečijoj siromašnoj trpezi.
No, bilo kako bilo, to je, ni janje ni ovca, promijenilo ekipu i izazvalo bijes velikog gazde prema malom gazdi. On je uporno tražio da mu se vrati odbjegla ovca, a ovaj drugi je tvrdio da je njegova, jer po svemu je sličila njegovim ovcama.
Taj drugi, u svemu manji gazda, dokazivao je ovnovsko pravo koje je jače od svakog drugog prava. Njegovi geni ugrađeni su u tu novu ovcu i po stajalištu suvremene medicine, a i po rimskim i anglosaksonskim paragrafima, nitko mu ne može osporiti vlasništvo nad tom jadnom ovcom. Predlagao je velikom gazdi da pozove tu ovcu u svoje stado, pa ako ona dobrovoljno pređe, neka tamo i ostane. Ali ovca, ko ovca, nije ni pod koju cijenu htjela promijeniti svoju odluku o izboru stada s kojim će provesti ostatak života.
Kako veliki i mali gazda nisu mogli pronaći zajednički jezik, neki im zalutali turist sa zapada, predloži da primijene stoljećima poznatu metodu dokazivanja koja ovca čijem stadu pripada. Predloži im, naime, da na međi između svoja dva nejednaka imanja zapišaju travu, svatko na svojoj strani. Na tu travu, pustit će spornu ovcu, pa čiju travu ta ovca više popase tome će i pripasti.
Slože se s time i veliki i mali gazda i zapišaju travu na svojoj zemlji. Veliki gazda, naravno, zapiša puno više trave jer je, zbog debljine, imao veći mjehur i više je tekućine pio. Potom puste ovcu na među a ona, ko ovca, okrene pasti travu na zemlji manjega gazde. Pasla je i pasla, sve dok nije popasla svu zapišanu travu na manjem imanju. Veliki gazda je pokušavao namamiti da pase i njegovu zapišanu travu, ali ona tu travu nije htjela ni okusit.
Tako je, na obostrano zadovoljstvo,  riješen ovaj, do tada, nerješiv spor koji se mogao pretvoriti u sukob velikog i malog gazde, s nesagledivim posljedicama po cijelu zemlju. Veliki gazda se pomirio sa ishodom, a mali je bio više nego zadovoljan što je ovca ostala u njegovom stadu. Obadvojica su bili zahvalni stranom turistu, jer je ponudio najbolje i najprihvatljivije mirnodopsko rješenje za obije strane u sporu.
Kad je strani turista otišao i kad su se stada razišla svako na svoju stranu, veliki gazda je, krišom, da to mali gazda ne vidi, otkinuo jednu travku sa svoga i jednu s njegova imanja i okrenuvši se u stranu, prvo zagrizao i prožvakao jednu, pa onda drugu. I, na vlastito zaprepaštenje, zaključio je, da je travka sa imanja maloga gazde, znatno slanija od travke s njegovoga imanja.
Naravoučenije ovom filmu gotovo da i nije potrebno. Kao ni temi o kojoj se razgovaralo na Otvorenom.
To naravoučenije krije se u pišači velikog i malog gazde. Jedna od tih pišača, sigurno je slanija od druge. Samo je treba probat. A tko će je drugi probat nego jedan od dvojice gazda. Ili, možda, čak i obadvojica. Da ne sumnjaju ni u sebe ni u drugoga. Već samo u pišaču. Razumijeva se!
Čim se film završio zaspao sam kao mala beba. Ne znam da li od tableta, od loze ili bevande. A možda i zbog televizije, koja mi je ovoga puta pogodila temu.
U žicu, što bi se reklo.

Narodu se od naše politike digla kosa na

glavi. Šišaj!

Slobodan Simić

	IV godišnja Satirična Pozornica Žikišon 2008.
	Živojin Pavlović Žikišon (Paraćin 1885 - 1950)
	Žiri u sastavu: Slobodan Žikić - književnik, JAGODINA; Andrej Glišić - književnik, PANČEVO; Zoran Matić Mazos - satiričar, PARAĆIN, doneo je sledeću odluku:   AFORIZMI: 1/ Danica Mašić – Novi Sad, 2/ Radivoje Rale Damjanović – Smederevo, 3/ Srđan Dinčić – Sremska Mitrovica,   PESME: 1/ Nenad Živković – Beograd, 2/ Miladin Berić – Banja Luka, 3/ Vida Nenadić – Užice,   PRIČE: 1/ Bojan Ljubenović – Beograd, 2/ Zoran Spasojević – Kragujevac, 2/ Mića M. Tumarić – Novi Sad. ***   AFORIZMI:   1   Albanci čuvaju SRPSKU SVETU ZEMLJU. Ne dozvoljavaju Srbima da gaze po njoj. Danica Mašić - Novi Sad 2   Novoj vladi dajemo sto dana! Premijeru obično dajemo četrdeset. Radivoje Rale Damjanović – Smederevo   3   Predsednik kaže da se samo oslonimo na njega. I na konju smo. Srđan Dinčić – Sremska Mitrovica ***   PESME:   1   DA BAR ZNAMO Nenad Živković - BEOGRAD   Mi nismo hteli da vredimo I kad smo vredeli mnogo više Mi nismo znali da se štedimo Neka se o nama priča i piše. I dok smo brali grožđe Mi smo se opijali I kad smo pevali o ljubavi Mi smo se ubijali. I uvek su nam drugi krivi I nikako da priznamo sebi Da to što smo još uvek živi Niko primetio ne bi. Da mi o sebi ne pustimo glasa I ne zapretimo legendom i mitom I tada svet počne da talasa I sve se izokrene pritom. I da bar znamo da trajemo Negde ponešto i da naslutimo Kad zatreba - ‘ajde da lajemo Ali kad je mudro - da ćutimo. ***   2   ORAH Miladin Berić - Banja Luka   Mili Bože da li će nas biti kad posao završe termiti. Ko je crnom dozvolio mravu da do zore pojede zastavu. Na našoj su rahitičnoj boljci ponajviše zaradili moljci. Mi smo uvijek sa osmijehom dolje preko reda slali ponajbolje. Što nam zdrave povadiše zube najviše su krive naše bube. Šakali su lako našli zmiju koja preda Srpsku Metohiju. Potpisaće neka naša vaška da nam više ne pripada Raška. Ko li nam to državicu ruši najbolje je ruše naše uši. To da više ne vidimo more Crni Srbi po Gori se bore. Što ne znamo gdje su nam međaši najviše su krive naše vaši. Da se orah na međi posadi ne može se od naše gamadi. Iz zemlje će možda nići sjeme al' se bojim da neće na vrijeme. ***   3   U IME NEBA  Vida Nenadić - Užice   Zbog presečene trake zamršenih misli, zbog prašine na slikama, požutelim od zuba vremena Zbog praznine. koja je sve veća u nekim srcima, zbog vode, što se sve više skuplja u kolenima Zbog manjka vazduha u skršenim grudima, zbog viška vina u sklerotičnim venama Zbog nedostatka kiseonika u davno ispranim mozgovima, i u ime neba nad nama, hvala na poseti. Predstava je završena. Ovo je njen kraj. Zato vi sad idite u svoje početke i krajeve. I u taj večni, plavi beskraj. ***   1   TEMPO Bojan Ljubenović - Beograd   Ja, ljudi, stvarno više ovo ne mogu da izdržim. Ovakav tempo nije za jednog čoveka. Evo, taman kad me pred jutro uhvatio čvrst san, zvoni mi telefon. Na vezi Predsednik. Pita koga ćemo da postavimo za predsednika Skupštine. Pa dobro, čoveče, kažem mu, nije li dovoljno što sam čitavu noć sastavljao novu vladu, nego sad još moram i o skupštini da brinem?! Presednik kaže, moraš! I ja šta ću, izdiktiram mu trojicu kandidata pa neka on odluči, za šta ga dođavola građani plaćaju! Već sam se bio rasanio, kad opet zvoni telefon. Na vezi guverner Narodne banke. Kaže, skoro će osam sati, vreme je da mu saopštim koji će danas kurs dinara da bude. Otkud, bre, ovako bunovan da znam koji mi kurs najviše odgovara, kažem mu, stavi isto kao juče, pa ćemo sutra o tome natenane da razmislimo. Ma još ni doručak nisam probao stiže mi informacija da su se oni tupani u najvećoj opoziconoj stranci opet pokarabasili. Zovu i jedni i drugi i kukaju, pomagaj! Nešto se mislim, zabole me za vas sve, ali znam da ne mogu da ostanem po strani. Suviše sam novca uložio u njih da bih ih sada ostavio na cedilu. Okrenem par telefona, rešim stvar, taman počnem da ljuštim obareno jaje, kad eto mog šefa kabineta bled kao krpa. Kaže, teroristi upali u zaštićenu zonu, ministar vojni zove, pita šta da se radi. Ostavi vojsku u kasarnama, naredim, ja ću to da rešim! Pozovem svog kolegu s druge strane granice, znam da on kontroliše te bandite, u dve reči se dogovorismo da nam novi sukob u ovo vreme recesije nikako ne treba. Ni do kancelarije nisam stigao zove me Premijer, isti onaj koga smo juče postavili. Kaže, radnici onog propalog preduzeća bune se, hoće da štrajkuju glađu, pa moli da nekako rešim stvar. A kako ću drugačije nego da kupim i to preduzeće i te radnike, iako mi ni jedni ni drugi ne trebaju ni koliko smrdljiv sir. Živ me strah hvata od toga šta će me dočekati na radnom stolu, kad, naravno, tamo novi problem. Glavni urednik našeg najstarijeg i najuglednijeg lista podneo neopozivu ostavku, nezadovoljan ko zna čim. Od tih novinara prosto popizdim, nikad im ništa nije potaman, koliko sam samo novca potrošio na njih i njihove maštarije o slobodnom novinarstvu, ne smem ni da mislim. Pozovem svog finansijskog direktora i naložim mu da sredi stvar, zna on već kako. Sekretarici naredim da više nikome ne prebacuje vezu, imam ja i svojih tekućih poslova, ne mogu povazdan rešavati državne. Ali, ne lezi vraže, eto ti na vratima mog sina, pune mu oči suza, odmah vidim da je stvar ozbiljna. Kaže, tata opet smo izgubili, ne znam više šta da radim s tim igračima i tim klubom! Da nije složio takvu facu i da nisam roditelj kakav jesam odmah bi mu u brk skresao da mu ništa nije trebalo da se upliće u taj glupavi fudbalski klub, lepo sam mu govorio da se mane ćorava posla. Ali sin mi je jedinac, kome ću da učinim ako neću njemu. Odrešim kesu za još par miliona, neka kupi nekog dobrog igrača u inostranstvu, možda ovog puta upali. Ali, iskreno da vam kažem, jedva čekam da promenimo zakon pa da kupim taj klub i razbucam sve na tom brdu. Samo što je mali izašao, kroz vrata se uvuče moj PR, za koga ni dan-danas ne znam šta radi, niti  koji će mi moj uopšte. Nosi mi današnje novine, vidim ruke mu drhte, kaže, opet nas opleli oni iz antimonopolske i antikorupcione komisije. Beži, bre, mali u pizdu materinu, dreknem, koga još zabole za to šta oni pričaju, oni su mi deveta rupa na svirali! Već poče da pada mrak, a meni raspored u rokovniku još nije ni polovinu prešao. Danas još imam da imenujem dva ambasadora, predložim kandidata za šefa državne bezbednosti, smenim direktora onog pozorišnog festivala i porazgovaram sa ovima iz Crkve koga ćemo za novog Patrijarha. Ali čvrsto sam rešio da kad sve to završim, sebi dam slobodan dan. I mi tajkuni imamo dušu!. ***   2   DEMOKRATSKI OČAJ Zoran Spasojević Paske - Kragujevac Moj otac se konačno vratio. Izležavao se u svojoj kući ne radeći ništa jer ničega više nije bilo da se radi. Počeo je da pati od čudnog oblika depresije. Posle izvesnog vremena, odlučio je da potraži savet svog saborca i psihijatra Pere D. ali nije ga pronašao jer su ga poslali u azil za propalice, alkoholičare i narkomane koji je upravo osnovan u Rezervatu Srbija zbog bivših boraca za demokratiju za koje više nema izazova u ovom svetu. ***   3   SLUŽBE Mića M. Tumarić - Novi Sad Strogo je zabranjeno otvarati tajne dosijee! Oni su, zaboga, tajna. Poverljiva državna stvar.  A i opasni su  po čovekovu okolinu. Zbog smrada. Nesnosnog. Svako otvaranje moglo bi da zagadi ogroman prostor. Uz to bi, sigurno je,  ostali bez mnogo uzornih gradjana. Na spisku tajnih službi je vidjeniji svet. To su novinari, bankari, profesori, lekari, činovnici, bogataši raznih fela, inženjeri, akademici, analfabete... Tresle bi se gaće bivšoj, sadašnjoj i budućnoj vlasti. Zato djubre ne treba dirati. Neka istrune u mraku. Službe su bile i ostale veoma moćne. Mnogoljudne. U njima su brojni profesionalci. Ljudi od tajnog zanata.  Mada ima i gomila natruščika. Mnogi su zdušno nudili usluge. Polupošteni i totalno nepošteni. Pred vratima službi u Šakajadi uvek je bila gužva. Dugi redovi secikesa, protuva, cinkaroša, doušnika, lenjobuba i domoljuba. Službe su danonoćno radile. Morale su, zbog  navale dobrovoljaca, da otvaraju nova odeljenja: Prijavi komšiju, Ocinkaj ženu i decu, Oklevetaj kolege s posla, Otkucaj širu rodbinu...Potom su, u skladu sa potrebama, nastale specijalne grupe: za premlaćivanje, umlaćivanje, ubistva, laži i prevare, podmetanja, praćenje, privodjenje, trgovinu duvanom, za prostituciju, šverc alkohola i droga...Sve sami specijalci. Delale su službe po tržišnim principima. Nabavljale su i prodavale raznu robu. Imale javne i tajne račune. Kupovale vile i helikoptere. Zarad bolje budućnosti sludjenih gradjana. Današnje tajne službe više nisu tajne. Zna se za koju stranku rade. Dok je na vlasti. Kad ispadne iz igre, tajne službe postanu vlasništvo vladajuće partije. Sve je  transparentno. Službe revnosno uhode gradjane. Prisluškuju. Šikaniraju.  Prebijaju. Po pravilu službe. A narod sve to uredno plaća. Dvostruko: novcem i glavom. Dogadjaju se i ubistva. Naročito prilikom smene direktora tajnih službi. To mu dodje kao pokazna vežba. *** NAPOMENA: Najbolji radovi sa IV Satirične Pozornice ŽIKIŠON 2008, imaće stalnu stranicu na Zikison.net, pozivamo autore da nam pošalju svoje rukopise kako bi im se kao nagrada napravila priprema za knjigu i stalna postavka na Zikison.net. Povelje ŽIKIŠON, svi autori će dobiti elektronskom poštom u rezoluciji za štampu, takođe i CD sa pripremom za knjigu.

---

---

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

"STRAŠNI O' STOJA"

Miloš Krnjetin - SERBIA

Copyright © Zikison, 2008. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.

Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.