Žikišon
Trenutna stranica: MAZOS > Knjiga > Diogen(p)isanje
ZORAN MATIĆ MAZOS (1960-2010)
Mazos - autokarikatura

Rođen 1960. godine u Grdelici kod Leskovca, a ceo svoj životni i radni vek proveo u Paraćinu. Po zanimanju je bio grafički dizajner, crtač stripova, karikaturista i animator crtanih filmova. Objavljivao karikaturu i strip u zemlji i svetu. Učesnik preko trideset festivala. Imao četiri samostalne izložbe karikature. Pisao prozu, poeziju i satirične forme. Objavljivao u elektronskim i štampanim medijima. Osnivač Satirične Pozornice „ŽIKIŠON“ (2005.) koja se bavi satiričnom reči i Satirične Radionice „ŽIKIŠON“ (2006.) koja se bavi karikaturom i stripom.

Pokrenuo je prvi privatni humorističko-satirični list posle II svetskog rata u Srbiji „GOLAĆ“ (1991.) i uređivao više listova sve u okviru izdavačke kuće NIP „ORFELIN“ (1990-2000.), čiji je bio vlasnik, direktor i glavni i odgovorni urednik. Pored toga, bio je kourednik elektronskog nedeljnog satiričnog lista „Satir“ (2006-2008.) na www.artija.net, kao i glavni i odgovorni urednik elektronskog satirično-humorističnog nedeljnika „Žikišon“ na www.zikison.net, čiji je bio vlasnik. Bio je autor i voditelj više radio i TV emisija iz kulture. Izdao knjigu karikatura „Mazos - karikature“ (1992.) i multimedijalnu knjigu aforizama i karikatura „Diogen(p)isanje“ (1995.) u okviru projekta „Žigosanje“. Knjiga aforizama „FUCK YOU!“ je bila njegova treća knjiga.

Umro je 17. juna 2010. godine.
RECENZIJA ZA MULTIMEDIJALNI CD

Karikature Zorana Matića Mazosa

SVESTRANI SATIRIČAR RASKOŠNOG TALENTA


Napisao: Aleksandar Čotrić

Spadam u velike ljubitelje karikature i redovno pratim produkciju u ovom žanru. Tako sam pre više od decenije u novinama zapazio jednog originalnog autora koji odlično vlada crtačkom tehnikom i čije su poruke duhovite, alegorične, angažovane i ubojite. Ubrzo zatim upoznao sam potpisnika ovih karikatura - Zorana Matića Mazosa. Prvi utisak koji je ostavio na mene, ostao je do danas: dobroćudan, spreman svakome da pomogne, otvoren, neverovatno uporan, odlično informisan o svim zbivanjima na srpskoj satiričnoj sceni i uvek angažovan do poslednjeg atoma snage, bilo da se radi o uređivanju humorističkog lista, radio i TV emisije, objavljivanju knjige ili organizovanju književne večeri. Zadiviljujući su optimizam i vedar duh koji je Matić oko sebe širio čak i u najtežim časovima kada je bio teško povređen.

Kada me je čovek koji ima tako veliki krug prijatelja i poznanika među vrhunskim satiričarima i humoristima u celoj Srbiji, pozvao da napišem recenziju za njegov CD karikatura i aforizama, sa zadovoljstvom sam prihvatio jer je to za mene bilo i svojevrsno priznanje.

Za Mazosa, kako ga prijatelji zovu, s pravom mogu da kažem da se takav posvećenik poslovima kojim se bavi retko sreće. Podseća me na renesansne ličnosti raskošnog talenta, jer je jedan od retkih svestranih satiričara koji podjednako dobro crta karikature i piše aforizme, satirične pesme i priče. Matić me podseća i na hirurga zato što oštrim i preciznim potezima razara bolesno tkivo u nastojanju da ga bez kompromisa potpuno odstrani. Njegovom oku i peru ništa ne promiče, a to što zapazi, posebno naglasi u želji da to primete i drugi.

Matićeve karikature i aforizmi, iako često za temu imaju aktuelne događaje i konkretne ličnosti, sadrže univerzalnu poruku i dimenziju, što im daje veći umetnički smisao i značaj. Matić ima redak dar da u svojim karikaturama istakne istovremeno i fizičke osobine, kao i odlike mentaliteta i karaktera likova koje crta. Svi naši karikaturisti, među kojima i Matić, poslednjih petnaest godina vodili su „mrtvu trku“ sa svojim likovima, jer su i oni koji su vodili državu i narod vrlo uspešno pravili od sebe karikature.

Karikature nas vraćaju u detinjstvo kada nismo znali da čitamo, pa smo u knjigama gledali samo ilustracije. Karikature razvijaju moždane vijuge i svako može da ih tumači na svoj način. Matićeve karikature su, zapravo, vrsta Roršahovog psihološkog testa, pošto u njima vidimo nešto specifično, što oslikava naš karakter i razmišljanje.

U vremenu kada su reči izgubile svoje značenje i smisao, lekovito je da se što češće koristimo slikom i crtežom. Zato, dragi čitaoče, multimedijalni CD pred tobom preporučujem da „konzumiraš“ u što većim količinama radi duhovnog i fizičkog zdravlja.

U početku beše reč, a na kraju će ostati karikatura bez reči.

Svojim karikaturama bez reči Matić govori više nego drugi u dugačkim govorima, tekstovima i romanima. Razumljivo je što je ova vrsta karikatura posebno popularna u Srbiji jer je veliki broj stanovnika nepismen, i bukvalno i politički.

Sa sigurnošću mogu da konstatujem da srpska karikatura pripada samom svetskom vrhu, a Zoran Matić Mazos je jedan od naših najboljih karikaturista.

KNJIGA: FUCK YOU!
Mazos - Fuck You!
OTKROVENJE poezija
Otkrovenje
MAZOS - KNJIGA: ŽIGOSANJE - DIOGEN(P)ISANJE aforizmi (2005)

Zoran Matić Mazos

ŽIGOSANJE -
DIOGEN(P)ISANJE

aforizmi

ANP EMPIREJ BEOGRAD
KULTURNI CENTAR PARAĆINA
SATIRIČNA POZORNICA „ŽIKIŠON“

2005


Žigosanje - Diogen(p)isanje

ŽIGOSANJE

(aforističarski multimedijalni iskorak)

 

Nije na odmet da na samom početku izražavanja sopstvene sujete, što bi rekao Jovan Dučić, skrenemo pažnju na značaj aforizma kao kratke književno-umetničke forme.

Aforizam (određivanje, ograničavanje, dosetka, smisao, misao, definicija) je vrsta umetničke poslovice. Kao kratka forma, aforizam je najčešće strukturiran jednom rečenicom, ili u obliku strofe u par do četiri stiha. Svaka obimnija forma opterećuje aforizam i oduzima od snage kondenzovane refleksije u poruku od opšteg značaja. Aforizam na lapidaran i duboko promišljen način donosi opštevažeću poruku kao refleksiju vremena u kome je nastao. Ipak, aforizam se bitno razlikuje od usmenih poslovica. Dok su poslovice kondenzacija znanja koje su za osnovu imale utemeljenje u događaju koji je ispričan ili opevan, kao na primer poslovica: Teško svuda svome bez svojega, koja ima svoje utemeljenje i logično obrazloženje u pesmi Ženidba Dušanova, dotle umetnički aforizam jeste refleksija vremena u kome je nastao. Njegova estetička vrednost će zavisiti od univerzalnosti poruke, odnosno transistoričnosti kondenzovanog saopštenja. Sa druge strane, umetnički aforizam je tvorevina individualnog viđenja, koje može ali ne mora biti prihvaćeno kao opšte. Međutim i ta opštost se odnosi samo na određenu interesnu grupu i grupu koja se kreće linijom razmišljanja onoga koji je upravo tvorac aforizama. Subjektivnost aforizma je nemoguće izbeći. To dolazi iz razloga, jer autor suštinski mora sačuvati svoju duhovitost i oštroumnost. Da bi se smanjio stepen subjektivnosti pribegava se opštim temama koje se tiču etike, ljubavi, ljudske socijalnosti i drugo. To je jedan od razloga što su aforizmi, kao umetnički izraz poznati i kao dosetke/poslovice intelektualaca.

Ne retko se aforizmima oduzima pravo da budu umetnička forma upravo zbog njihovog dnevno-političkog angažmana. No, da podsetimo da je ova forma mnogo starija od političkih stremljenja retardiranih svesti sujetom i ubeđenjem da svi treba da ih vole. Aforizam vuče korene još od Aurelija i Hipokrata, da bi svoju potpunu formu dobio u 16. veku u Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj, u Španiji doživljava procvat tokom 17. i 18. veka. Poznati svetski aforističari su: Erazmo, Bekon, Montenj, Kovedo, Paskal, La Brier, Valeri i drugi. Do nas su aforizmi došli preko nemačkih autora Hajnea, Getea, Šlegela, Šopenhauera i Ničea sistemom prevodne literature. Na slovenskim prostorima to će postati omiljena forma za promišljanje vremena u kojem žive autori od 1957. godine kad je publikovan zbirka aforizama Nepočešljane misli poljskog autora Stanislava Ježija Leca. Od naših autora posebno se ističu V. Bulatović - Vib, M. Bećković, A. Baljak čiji će aforizmi zapravo predstavljati urbani oblik aforizama - grafite. Ovo će reći da aforizmi kao umetnička forma, odnosno književno teorijska vrsta imaju svoju duboku genezu i da im se ne može oduzimati od značaja. Stvar dnevne dopadljivosti je tu od marginalnog značaja, jer je činjenica da aforizam kao forma umetničkog izražavanja živi. To će reći da ova umetnina nije prolazna kategorija kao što je, recimo za primer vlast, sitno posednički interesi i još mnogo toga što čoveka muči od kad je organizovanog društva.

Jasno je, da danas u ovom vremenu hiper-produkcije ima mnogo aforističkih pisaca. Zaista je teško, prvo steći uvid u produkciju, a potom i registrovati sve anomalije koje se pojavljuju na našoj literarnoj sceni kad je u pitanju ovaj umetnički žanr. Mnogima je, na žalost, aforizam prilika, da pre svega pokažu sebe. Jasno je da je svako stvaranje izražavanje sopstva putem invertivnih sposobnosti, tu ništa nije sporno. Međutim, mi nailazimo na činjenicu da se mnogi prihvataju ove kratke forme zbog lenjosti sopstvenog duha. To će reći da kod njih nema umetničkog nerva niti intelektualne dubine da dublje zađu u problematiku vremena i pojave koju opisuju. U tom slučaju se najčešće aforizam svede na vulgarizaciju jezika i stilske obrte naizmeničnim analognim predstavljanjem polnih organa, fekalija i drugih skaradnosti. Tako izlazi da je aforistička forma skandalizovana pri čemu joj se oduzima od umetničke forme i estetičkog značaja. Zato najtoplije preporučujem svima čiji vokobular ne broji više od šest stotina reči i više od dva razreda makar koje škole da se ne prihvataju pisanja aforizama, jer u njihovom slučaju aforistička forma se podsmeva njima. Možda je upravo to najveći značaj ove forme koja izmiče svakoj mogućnosti improvizacije. Aforizam ili znaš ili ne znaš. Da bi znao neko da kaže mnogo sa malo reči podrazumeva se da ima mnogo više i mnogo bogatije iskustvo od onoga kome je potrebno da isto to kaže, recimo, razvijenom formom kratke priče. Aforizam je esencija znanja. Zato se i izjednačava sa poslovicom.

Zanimljivo je reći i koju reč o sudbini aforističara. Aforističare niko ne voli, jer oni govore istinu. Tačno je da se njima može pripisati subjektivnost, pa prema tome, oni govore svoje viđenje istine. To može važiti za one aforističare koji se promašili svoj poziv. Njihovi aforizmi su odraz lenjosti duha i ništa više. Pravi aforističari govore o istini koja je prelomljena kroz prizmu njihove invencije i stilskog izraza. I uglavnom govore istinu. Britko, jasno i bolno. Ljudi ih ne vole, posebno oni koji predstavljaju vlast. Zašto? Iz prostog razloga što istina nikad nije lepa. Zato su aforističari vrlo često na udaru. Zanimljivo je što je manja sredina aforističari, kao i satiričari bivaju više proganjani. To proganjanje se vrlo često graniči sa egzistencijalnim brisanjem. To je razlog više za poštovanje ljudi koji su odlučili da se bave ovom formom umetničkog izraza. Na kraju nije slučajno što u našem narodu postoji poslovica: Ako hoćeš da te svak mrzi, ti svakome reci ko je ko. Aforističari ne pišu radi podsticanja mržnje, a sigurno im je najmanje cilj da privlače mržnju sopstvenim iskazima. Naprotiv oni su se latili pera kako bi registrovali anomalije u društvu, podstakli ljude na razmišljanje i promišljanje pojava oko njih, pobudili sumnju. A ne treba zaboraviti da je sumnja zametak svih revolucija. Zato treba ove ljude ostaviti na miru da rade svoj posao kako znaju i umeju. Nikad ne treba smetnuti sa uma da, pored toga što registruju i žigošu anomalije u društvu, da ih i oni zajedno sa nama žive i preživljavaju.

Ovaj, možda širi opšti osvrt na genezu i značenje aforizma je uvertira za prikazivanje multimedijalne, moderne prezentacije aforističkog izraza. Ova zbirka aforizama naslovnog uznačenja Žigosanje ništa drugo nije do individualni žig svakog od nas ponaosob. Kauzalitet te sličnosti žigova uzrokuje da se pojedinačno identifikuje sa kolektivnim uspostavljanjem najprostijeg znaka jednakosti. Sa druge strane nameće se i uspostavljanje svojevrsne simbolike, koji svojom deljivom vrednošću inicira ono što bi Leonardo odredio kao idealni presek. U ovom slučaju to je presek kroz život, životnu istinu koja je sad i tu.

Gospodin Zoran Matić - Mazos, nije nepoznat u svetu aforističkog stvaranja. Tu ovo inventivno izražavanje posmatramo u njegovoj najširoj teorijskoj odrednici sistemom uspostavljanja analogija. Reč je o tome, da gospodin Matić (zvučnog prezimena), pored toga što se bavi kratkom literarnom formom vrlo uspešno piše realistične stihove duboke liričnosti i razvijenih metafora koje su odraz realija svakodnevnice. Nije izostalo ni njegovo interesovanje za kratke prozne vrste. Vrlo uspešno piše kratku satiričnu priču. Jedan je i od najpoznatijih karikaturista u Srbiji. A, to je vrlo teško postići iz unutrašnjosti. Nije zgoreg skrenuti pažnju i na činjenicu da je pokretač i glavni i odgovorni urednik satiričnog lista Golać, autor je niza satiričnih stripova, a neko vreme je i vodio školu stripa (sa oko stotinu učenika), danas se između ostalih svojih aktivnosti prihvatio uredništva radio-emisije satiričnog prosedea Tačno u podne. To je jedinstvena emisija na našim prostorima, koja se nije svela na analizu i ismevanje dnevno-političkih ujdurmi ograničenih svesti onih koji jesu vlast, već se bavi upoznavanjem naše javnosti i kulturnog podneblja, koje nije uopšte marginalno, sa vodećim piscima satiričnog literarnog izraza, kao i sa teorijskom analitičkom razradom pojma satire, satiričnog i smešnog. To uopšte nije lako, naročito u unutrašnjosti kako god ona bila produhovljena. Iako na udaru nerazumnih, on opstaje. Zašto i kako?! Iz prostog razloga što gospodin Zoran Matić radi ispravnu i jedinstvenu kulturnu stvar. On nije neko ko je zalutao u ovaj posao. Dosadilo mu da delje drvo, ili kopa kanale (tu nemamo ništa protiv ijednog posla i radnika koji pošteno radi svoj posao), pa se latio „lakšeg posla“, pisanja. Ne, on je čovek sa specijalističkim visokim grafičkim obrazovanjem, što nije obavezno za ispoljavanje sopstva na umetnički način stvaranjem estetičkih vrednota, ali je vrlo važan preduslov. Kod njega se desilo čudo kad je u pitanju multimedijalnost poetičkog izraza. Došlo je do izdvajanja aforizma, kao esencije karikature koja je našla za izričitu potrebu da pored vizuelnog delovanja deluje na recepciju auditivno. To će reći, da nije slučajno što se gospodin Matić uspešno bavi izradom stripa. Tu je, pak, reč o potrebi karikature da priča, jer u osnovi ona je nastala upravo iz događaja koji je inicirao priču i imao potrebu da bude ispričan. Ta potreba se manifestovala preko inventivnog subjekta umetnika na dvojak način - u formi stripa i u formi satirične priče, Na kraju, da primetimo da je osnovna poetička okosnica Matićevih stihova upravo konciznost i narativnost.

Tako bez ustezanja možemo reći da je ovaj multimedijalni projekat, jedinstven na našim prostorima, ništa drugo, do materijalno ostvarenje Matićeve kreativne ličnosti.

Aforizmi gospodina Zorana u ovoj audio-vizuelnoj zbirci nemaju za centralni motiv ljubav. Centralni motiv ove zbirke jeste etika, socijalnost i moralne norme, pre svega u političkoj sferi. On obrađuje etiku u naličju njene manifestacije kroz ljudske postupke. Modifikacijama etičkog ponašanja, onih koji treba da budu reprezenti poštenja i čovekoljublja, gospodin Zoran modifikuje i smešno, od zdravog humora, preko satire i sarkazma do crnog humora koji u svesti recepcije ostavlja trag sumnje i neverice da se baš njoj to dešava.

Srpski narod se od vajkada (tačnije od kad je Srbin pripitomio kravu) drži komunikacionog gesla: da komšiji crkne krava. Gospodin Matić ovako vidi situaciju kad komšiji nije crkla krava:

„Komšiji nije crkla krava! Zato smo se komšija i ja krvavo provodili.“

Iz ovog aforizma se vidi da kod Matića nema alternative kad su u pitanju komšijski odnosi kod Srba. Tu se postavlja vrlo ozbiljno pitanje: U kojoj meri je ovo subjektivan aforizam? Ako njegovo značenje sadržine možemo pripisati subjektivnosti, onda ima nade za naš narod, međutim ako je ovaj aforizam odraz realnosti, onda se međuljudski odnosi u Srbiji nalaze u dubokoj hipokriziji. Sa druge strane, možda ti odnosi nikad nisu ni bili bolji, već je naša predstava tih odnosa slika idealiteta koju smo prihvatili ne vodeći računa o realnosti, ili jednostavno ne želeći da znamo za realnost, jer je u suštini ona uvek drugačija od predstavljene slike iste te realnosti. Ta realističnost, njeno surovo slikanje ove aforizme čine životvornim, društveno angažovanim i ostvarenim.

Ima i dosta aktuelnih aforizama na političke teme. Njihova aktuelnost se ne ogleda u dnevno-političkom angažmanu, već u mogućnosti da se pripišu jednom dužem vremenskom intervalu političko-društvenog bezizlaza u kojem se nalazi naša Srbija, ostarela dama usahlih grudi sa svelim rukama spuštenih u pazuhe. Ćuti, uzdiše i gleda svoje šizofrene unučiće nečiste krvi. Samo gleda i ćuti. A, i šta bi drugo. Aforizmi ovog tipa su:

„Koliko majmuna na vlasti toliko i banana država na Balkanu.“

„Za Srbe u Srbiji brinu se svi Srbi sveta.“

„Na vlasti su genijalci. Kod njih ništa ne škripi - zato svi cvile.“

Posebno se čine značajnim i aforizmi na aktuelnu temu, a tiču se drugih entiteta. U konkretnom slučaju Amerikanaca:

„Vrednost svoje demokratije Amerikanci brane svom raspoloživom silom na tuđem terenu.“

„Amerikanci dolaze sa maslinovom grančicom. Odlaze sa glogovim kocem.“

„Buš je kao Kolumbo. Otkrio je Ameriku!“

Gospodin Matić vidi američku kulturu kao Noam Čomski u knjizi Profit iznad ljudi (1998). Tu je vrlo zanimljivo skrenuti pažnju na činjenicu da je Čomski, kao lingvista, a u novije vreme istaknuti analitičar i kritičar novog svetskog poretka i zapadnog tržišta, dokumentovanim i lucidnim analizima ne daje mnogo vere u demokratiju na Zapadu. On tvrdi da slobodnog tržišta nema jer njime upravljaju velike korporacije koje ugrožavaju demokratske interese stanovništva. Dokumentovano dokazuje da centralizam i prisila nikad nisu bili očitiji no u pojavi globalizacije koja je rezultat toga što su moćne vlade, naročito SAD, prisiljavaju druge da prihvate razne ugovore da bi korporacijama omogućile nesmetano delovanje bez obaveza prema stanovništvu bilo koje države. Održavanju takvog stanja ne služe samo vlade, već i intelektualci, mediji, razne institucije infiltrirane u državne sisteme, kao što su tzv. nevladine organizacije.

Zanimljivo je, da i pored toga što je Noam Čomski i te kako upoznat sa političko-ekonomskim kretanjima na svetskoj sceni, jedan je od prvih koji će potpisati peticiju o potrebi da se bombarduje Srbija. Što će reći da je podlegao onome protiv čega se „bori“. A sa druge strane nije li ta dvostruko aršinska politika osnovno značenje Matićevih aforizama.

Semantičku strukturu aforizma na okupu drži konciznost izraza. Međutim, nije dovoljno da aforizam bude kratak i jasan. Da je tako u komunikacionim procesima bi nailazili na niz aforističkih poruka. Aforizam postaje umetnički ostvaren tek pošto kroz njega uspešno protkana dosetka, humor i to njegov najzanimljiviji i najteži oblik - sarkazam. Zato nije uopšte iznenađujuće što nailazimo na niz sarkastično-istinitih poruka:

„Vlast koja predugo stoji iza naroda prerasta u homoseksualnu.“

„Izveli nas na ulicu i zaboravili na nas.“

„Ne mogu se više žrtvovati za narod. Izginuli su u borbi za vlast.“

„Svi su nam okrenuli leđa. Prava je prilika da se nekom zavučemo.“

„Ako pohapsimo sve lopove - ko će da nam vodi državu?“

Ne retko nailazimo i na opori sarkazam koji pripada crnom humoru, viđenju sudbine prelomljene kroz intelektualnu vizuru autora koji imperativno pripada narodu o kome piše:

„Svi ćemo umreti za Srbiju - od gladi.

„Radujemo se svakom danu - što smo živi.“

Prethodni aforizam čini moto ove zbirke, ali i poimanja sveta lirskog subjekta, koje ništa drugo nije do refleksija kolektivnog shvatanja života. Takvo shvatanje se podudara sa tragičnim optimizmom trpljenja (o čemu govori P. Palavestra) koji, čini se, nas prati još od kosovskog boja. U tom radovanju životu je sadržano čitavo srpsko biće sa svim njegovim usudima i lepotama koje moramo da ispatimo. Ovaj aforizam sadrži srpsko vanzemaljsko herojstvo i neverovatno sunovratnu servilnost. Protivrečnosti koje Srbin od vajkada u sebi miri, jer jednostavno ne može da bude samo jedno. Zato nije uopšte slučajno što kod gospodina Zorana Matića nailazimo i na aforizam:

„Živeti nesrećno je bolje nego umreti od sreće.“

Ovim aforizmom, doduše na manje metaforičan način, Matić, kao nekad Crnjanski, poručuje: Nema smrti, ima samo seoba. Smrt je prevaziđena zarad života sad i tu. Mogućnost opstajanja postoji. Na kraju Srbi do danas ne znaju za bolje.

Gospodin Zoran Matić - Mazos je sve ovo znao jer on nije kabinetlija koji misli muke svog naroda. On te muke sa njime živi. Otuda toliko sarkazma u čijem je središtu sam lirski subjekt, ali i mogućnost za izbavljenje. Ovo su aforizmi ontološki apsolutno ostvareni. Njihova semantika protkana satiričnim humorom koji pruža nadu tome u mnogome doprinosi.

 

Mr Predrag Jašović
profesor književnosti

 

IZBOR AFORIZAMA IZ KNJIGE "ŽIGOSANJE - DIOGEN(P)ISANJE"