Prvi elektronski nedeljni časopis za političku satiru, humor, karikaturu i strip na Balkanu ŽIKIŠON Broj 26

The first electronic weekly journal of political satire, humor, cartoons and comics in the Balkans

International competition, cartoons and comic short "KIKS ZIKISON", Paracin, Serbia zikison@zikison.net

URUČENE NAGRADE "DRAGIŠA KAŠIKOVIĆ" Nagrade "Dragiša Kašiković" za 2008. godinu, koje se dodeljuju za širenje slobode stvaralaštva i umetničke domete u oblastima kojima se bavio umetnik i politički emigrant Dragiša Kašiković, uručene su 15. decembra u Ministarstvu za dijasporu Republike Srbije. Izdavačka kuća „Srpska reč“ i Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta je ovim povodom uručila priznanja Aleksandru Jugoviću, piscu iz Čačka, za roman "Srpski u sto lekcija". Nagradu za publicistiku je dobio Predrag Ostojić, pisac iz Rudog, za knjigu "Čičina priča ili stradanje srpsko", nagradu za novinarstvo, za seriju tekstova o Dragiši Kašikoviću dobio je beogradski novinar Miodrag Jakšić, dok je nagrada za aforistiku pripala Aleksandru Baljku za knjigu "Rat je prvi počeo" i za antologičarski rad Vasilu Tolevskom iz Skoplja za Antologiju balkanskog aforizma. Nagrada "Dragiša Kašiković" dodeljuje se od 1994. godine kada ju je ustanovila izdavačka kuća "Srpska reč" u znak sećanja na publicistu, pisca, slikara, političkog emigranta koji je 1977. godine ubijen u redakciji srpskog lista "Sloboda" u Čikagu. O dobitnicima je odlučivao žiri u sastavu - Aleksandar Čotrić, Slavomir Gvozdenović i Predrag Mandić. Dobitnici su se zahvalili direktoru Izdavačke kuće "Srpska reč", osnivaču nagrade Danici Drašković, koja je istakla da je nagrada ustanovljena "da bi istina o Kašikoviću i drugim srpskim junacima dospela u javnost", podsećajući da su mnogi srpski emigranti u svetu i danas progonjeni.   KARIKATURE KOJE SNAŽE DUH U beogradskoj galeriji „Progres“ 1. decembra otvorena je izložba najboljih karikatura sa ovogodišnjeg konkursa „Pjer“, koji organizuju „Večernje novosti“. Žiri, Zorica Tomić, Vojislav Žanetić, Aleksandar Čotrić, Aleksa Gajić i Špiro Radulović, imao je težak zadatak da od osam stotina pristiglih karikatura, izabere najbolje. „Zlatnog Pjera“ dobio je Muhamed Đerlek iz Novog Pazara koji je na duhovit način predstavio inat srpskog naroda, igranjem kroz lavirint, „Srebrni Pjer“ pripao je Goranu Ćeličaninu iz Ćićevca za specifičan komentar aktuelnog političkog trenutka, a na trećem mestu našla se karikatura Save Babića iz Loznice, koja opisuje evoluciju naših glasača. Nagradu za portret karikaturu dobio je Slaviša Ševrt. Goste u prepunoj galeriji pozdravio je Manojlo Manjo Vukotić, direktor i glavni i odgovorni urednik „Novosti“, a program je vodio naš poznati glumac Slobodan Boda Ninković.

Informacija iz Bosne i Hercegovine: U toku su pripreme za završetak realizacije inicijative koju je pokrenuo književnik Sabahudin Hadžialić iz Sarajeva a koja se odnosi na uobličavanje UABiH (Udruženja aforističara Bosne i Hercegovine). Poslije mnoštva razmijenjenih mailova unutar i oko Bosne i Hercegovine u posjednja dva mjeseca, dogovoreno je da registracija Udruženja bude realizirana u Brčkom, području koje u ovome trenutku jeste primjerom objedinjavanja Bosne i Hercegovine. Uskoro ćemo vas obavijestiti o daljnim aktivnostima. „Smrt patetici, živio aforizam.“ Inicijativni odbor FBiH i RS     BiH *** OBJAVLJENA ANTOLOGIJA AFORIZAMA BiH   Izdavačka kuća Alma objavila je antologiju aforizama Bosne i Hercegovine, pod nazivom Protesti moždane mase. Antologiju je priredio satiričar i profesor iz Ugljevika Jovo Nikolić, a na 178 strana zastupljeni su autori iz reda sva tri naroda i oba BiH entiteta. U antologiji su autori iz Banjaluke, Gradiške, Sarajeva, Mostara, Konjica, Zenice, Bijeljine, Brčkog i drugih gradova. Stručni konsultanti antologičara na ovom poduhvatu bili su Aleksandar Baljak, dr Slobodan Simić i Milan Beštić. Izbor aforizama Jove Nikolića sačinio je Aleksandar Baljak. Recenzenti antologije su Aleksandar Čotrić, dr Esad Bajtal i Željko Ivanković. Priređivač antologije napisao je u uvodnom tekstu „da veruje da se trud isplatio i da je pred čitaocima jedna nezaobilazna knjiga, kako u pogledu promovisanja najboljih aforističara Republike Srpske i Federacije BiH, tako i u smislu prezentovanja najkvalitetnijeg aforističarskog stvaralaštva Bosne i Hercegovine“. Moto antologije glasi: U ovoj antologiji svi su zastupljeni: jedni u redovima, drugi između njih. *** OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA ZA KNJIGU „RAT JE PRVI POČEO“ Šta je aforizam? Sedi da ti pričam. Tako glasi početni aforizam u knjizi Rat je prvi počeo Aleksandra Baljka, laureata nagrade za najbolju knjigu aforizama. Zatim u knjizi sledi više od hiljadu i pet stotina vrhunskih aforizama, ili „monumentalnih minijatura“, u kojima je minimum reči, a maksimum smisla. Misli u nagrađenoj knjizi su najbolje od najboljih koje je stvorio jedan blistavi um - i za vreme sadašnje i vreme buduće! Nobelovu nagradu nisu dobili neki od najboljih svetskih književnika, kao što su - Anton Čehov, Lav Tolstoj, Horhe Luis Borhes ili Betold Breht. Sticajem različitih okolnosti nagradu Dragiša Kašiković za aforizme, iako se priznanje dodeljuje od 1994. godine, do danas nije dobio Aleksandar Baljak, osnivač Beogradskog aforističarskog kruga, naš najbolji aforističar, i po mišljenju mnogih književnih kritičara, kolega satiričara i čitalaca, trenutno najbolji autor ove kratke forme u Evropi i svetu. Danas ispravljajući tu nepravdu, zaključujemo da Baljku dodeljujemo nagradu za njegovu najbolju i stvaralački najzreliju knjigu, od pet do sada objavljenih. Aleksandar Baljak je uzdigao aforizam do ranga vrhunske umetničke forme. On aforizam mukotrpno stvara, oblikuje, glača, dorađuje i usavršava. Knjiga Rat je prvi počeo je delo neprolazne vrednosti i prilog srpske književnosti svetskoj riznici mudrosti. Najnovija Baljkova knjiga je razmeđe, svetionik i osnova. Vreme u Srbiji i svetu, kada je u pitanju aforistička umetnost, deliće se na vreme pre i posle ovog dela. Ne bi ni ovde bio kraj, ali negde se moraju staviti tri tačke... Tako glasi poslednji aforizam iz knjige „Rat je prvi počeo“, koju je objavila izdavačka kuća „Agora“ iz Zrenjanina. ***

Država je objavila rat mafiji koji nikad

neće početi - mafija im u tu svrhu neda

pare.

Abdurahman Halilović Ahil

GROFOV DREK

Ivo Mijo Andrić

            Svakoga jutra obavljam redovni džoging na črnomeračkim ulicama. Lagano trčakaram između zgrada, udišem svježi zrak i radujem se novom danu. Za vrijeme džoginga uglavnom se držim pločnika i utabanih staza na kojima pravovremeno uočavam svaku, pa i najmanju prepreku. Travu poslovično zaobilazim otkad sam, u nekoliko navrata morao čistiti i dezinficirati nove adidaske.
I ovo subotnje jutro sitnim koracima umjerenog ritma skakućem Krajiškom ulicom. Iza ugla Mačekova trga u zadnji tren uspijevam izbjeći poveći pseći izmet i spasiti se od ponovnog ribanja tenisica. Okupiran invazijom govana, ne baš oprezno prelazim cestu na obilježenom pješačkom prijelazu. Čujem škripu kočnica i neartikulirani glas vozača koji me časti majmunskom psovkom. Usput mi spominje oca i mater i još nekoga od bliže rodbine. Ne uzbuđujem se previše. Čovjek je ionako, po Darviovoj teoriji i po izričitom stajalištu moga bivšeg profesora povijesti postao od majmuna.
Ispred negdanjih austrijskih vojarni, na rasvjetnom stupu čitam oglas o brzim kreditima. Dajners kartica i časna riječ dovoljna su jamstva da se čovjek uvali u dug daleko veći od onoga koga treba pokriti kreditom. Malo poviše zalijepljen je oglas u kome se nudi neodređena nagrada onome tko pronađe i isporuči na poznatu adresu dređenoga psa žute boje i prepoznatljivog mirisa, preciznije njuha.
Zarobljen tamnim mislima o ljudskoj nemoći i neljudskoj moći, izbijam na popločanu stazu koju su prije nekoliko godina uredile gradske vlasti u zaleđu zgrada u kojima je smješteno nekoliko ministarstava i renomiranih državnih ustanova. Zgrade se lijepo održavaju unatoč starosti i nasrtajima vlage iz podzemnih prostorija. Krovovi su im sređeni po bečkom kroju, tako da s aspekta rustikalnosti odudaraju od krovova okolnih stambenih i gospodarskih zgrada. Staza je dovoljno široka za pješake pa je zato često okupiraju i biciklisti kojima ovdje nisu potrebne zakonom propisane zaštitne kacige.
Dok pravim krug oko nedavno postavljenog  ringišpila i mini autodroma, za oko mi zapinje scena u kojoj pas, za dlaku manji od teleta, dovršava sranje pokraj rascvjetalog starog kestena. Sretan zbog uspješno obavljenog čina pražnjenja, pas veselo poskakuje prema srednjovječnoj gospođi, očito svojoj gazdarici. Dok se izmet puši na jutarnjoj svježini, prilazim klupi na kojoj gazdarica strpljivo lovi tople sunčeve zrake i obraćam joj se jedinim riječima koje mi u tome trenutku padaju na pamet.
- Gospođo, ono tamo je vaše govno. Mislim, od vašeg je psa.  Molim vas uklonite ga na način kako to nalažu važeći propisi. U suprotnom, prijavit ću vas nadležnoj komunalnoj inspekciji.
            - Koga će te vi prijaviti, pita me, s čuđenjem u glasu, dokona gospođa?  Mene ili mojega slatkoga maloga grofa?
- Vas ću prijaviti. Psi ionako nisu odgovorni za svoje postupke. Za njihove postupke odgovaraju gazde.
- Tako, dakle, želite me prijaviti. A tko ste vi, pitam vas lepo? Da niste možda  policajac u mirovini. Zacijelo, inspektor Kolombo ili bivši načelnik sektora za zaštitu okoliša?
- Ništa od toga, velim prividno mirnim glasom, dok mi topli potoci nervoze klize niz živce. Ja sam obični građanin koji voli ovaj grad i želi ga gledati čistog i urednog.
- Ma nemojte, podrugljivo mi odgovara gospođa. A ja vam dođem kao neobična frajla koja, uz pomoć ovog lepog pesa, zaserava taj vaš čisti i uredni grad. Ajte molim vas. Prošetajte malo okolo, pa će te vidjeti koliko je dreka posijano po travi i pločnicima. A vi ste mene našli tužakati za taj globalni gradski problem. Zar ne vidite kako se moj grof kulturno defeciral uz to staro i oronulo stablo? Tak ga je lepo pođubril da će mu dobro doći za prehranu prirodnim gnojem. Da, da, prirodnim gnojem, molit ću lepo. Ne vještačkim koje nagriza koru i lišće nevinoga drveća.
- Gospođo, uljudno vas molim, pokupite to pasje govno. Taj vaš drek, kako ga od milja zovete. Po važećim propisima, kad vodite psa u šetnju, morate imati najlonsku vrećicu i lopaticu. Ako se pas pokenja, kao što je to učinio vaš grof, morate ukloniti izmet da bi se očuvao čisti okoliš..
- Prostak jedan, uzvraća mi razgoropađena gospođa. Kako se samo nekulturno izražavate vizavi moga plemenitog kućnog ljubimca. Kak ste neodgojeni i primitivni. Moj grof nikada ne bu kenjal. On se samo bu oslobodil viška energetski iskoristivog prirodnog gnoja.
- Ako je to govno plemenito iskoristivi prirodni gnoj, kako vi kažete, onda bi sva živa bića trebala srati gdje tko stigne. Tako bi pođubrila cijelu planetu. Pustite vi tu malograđansku filozofiju, kažem sada već ljutitim glasom. Pokupite govno u vrećicu, odložite ga na odgovarajuće mjesto i idite s mirom svome domau
- Prostačino jedna seljačka. Vi će te meni propisivati što trebam činiti u svezi dreka mojega kućnoga ljubimca. Tko ste vi, uostalom, i otkud vam ovlasti da mi namećete pravila ofucanog građanskog ponašanja? Meni koja sam rođena u ovom gradu. I mojima do petog koljena. Kako vas nije sramota godina koje ste uludo protratili u vašem, očito neučinkovitom životu. Životinjomrscu jedan! Životinjomrščino!
Nakon rafala pogrdnih riječi ispaljenog na moj račun, gospođa se umilnim glasom obraća psu, okrenuvši mi pritom svoju guzatu pozadinu.
- Grof, dušo, idemo doma. Vidiš da nam ovaj bedak želi smjestiti inspekciju za vrat.
- Nećete vi nigdje ići, kažem povišenim tonom. Pritom iz desnog džepa instiktivno vadim mobitel i primjetno drhtavom rukom stiskam brojku 92. Javlja mi se muški bariton koji usiljeno izgovara riječi:
- Moliiim. Izvolite.
- Jesam li dobio policiju, pitam nervoznim glasom?
- Da gospodine. Što želite?
- Želim prijaviti gospođu čiji je pas obavio veliku nuždu u parku koji se nalazi u ulici Republike Austrije. Pokraj bivših Rudolfovim vojarni.
- Na krivoj ste adresi, odgovara mi smireno policajac. Za te radnje su vam nadležni komunalni inspektori, odnosno komunalni redari. Oni su zaduženi za zaštitu okoliša.
- Imate li broj komunalnih redara, pitam dežurnog policajca?
- Ne. Na popisu nemam taj broj. Pokušajte na 988. Ljubazni policajac potom još ljubaznije spušta slušalicu. Gospođa primjećuje da je moj pokušaj građanske intervencije propao, te zločesto dosipa ulje na vatru, govoreći drsko i bezobrazno.
- Eto vam te vaše policije. Mislite da njih zanima drek mojega grofa. Ne, gospodine. Imaju vam oni važnijih poslova od jednog, kako vi kažete, pasjeg govneta. Oni moraju proganjati i kupiti s ulice kriminalce i drugi šljam. Drek će ionako isprati prva kiša.
- E, neće to tako svršiti, kažem ljutito napirlitanoj gospođi. Sad ću ja nazvati informacije. Ponovo stiskam poznatu brojku 988 i dobijam ljubazan ženski glas koji mi daje upute o tome kako doći do željenog broja komunalne inspekcije. Konačno dobijam traženi broj ureda koji se bavi zaštitom okoliša. Zovem taj broj. Javlja se piskutav muški glas. Gotovo dječji. Pita me što želim prijaviti. Na rubu živaca odgovaram brzometno:
- Sranje u parku između Ilice i ulice Republike Austrije.
- Kakvo sranje, opet me pita piskutavi glas?
- Pasije, odgovaram oštro i netaktično.
- Jel' vi to ozbiljno, gotovo podsmješljivo provocira me sugovornik iz državnog ureda?
- Više nego ozbiljno. Ovdje je pas koji je obavio veliku nuždu pokraj tek ocvalog kestena. S njim je i gospođa vlasnica koja, na moje izričito traženje, odbija pokupiti inkriminirano govno.
- Svi komunalni redari su na terenu. Možete prijaviti gospođu i njezinog psa. Ja ću vam uzeti podatke. Dakle, kako se zove gospođa?
- Gospođo, kako se zovete, pitam goropadnu ženu koja se pokušava udaljiti s lica mjesta? Iz njezinog smjera dopire gnjevan i osvetoljubiv glas.
- Bedak jedan. On mene želi prijaviti.
Pratim je u stopu ponavljajući već ranije izgovorene riječi.
- Kako se zovete? Moram prijaviti vaše podatke komunalnom redaru.
- Prostaci jedni. Ja da vam dajem podatke pa da me vučete kod suca za prekršaje. Tamam posla. Nikakve vi podatke nećete dobiti. Nikakve. Razmete li?
- Gospođa ne da podatke, kažem komunalcu. Udaljava se s mjesta inkriminiranog događaja. Mogu vam samo reći ime psa.
- Ali, šta ću ja s imenom psa, pita me piskutavi glas s druge strane?
            - Zapišite ga, velim, ni sam ne znajući što će mu pasje ime.
- Paaa recite.
            - Grof.
- Kakav grof?
- Grof. Pas. O psu valjda pričamo.
- Kako mu vi znadete ime, pita me komunalni glas?
- Gospođa ga tako zove.
- O da, da. Moguće da mu je to ime. Zapisao sam. Grof. Znači, grofovi nam još uvijek zaseravaju parkove. U Republike Austrije, velite.
- Da, u Republike Austrije iza zgrade Ministarstva prostornog uređenja i zaštite okoliša.
- Kako? Pa vi zovete iz našega parka!
Tek nakon tih riječi komunalnog službenika, lampice su se obostrano upalile. I moje i činovničke. No prekasno. Gospođa je već zamicala iza ugla Ilice. I grof za njome. Rasterećen od hrpe dreka koji je ostao kod rascvjetalog starog kestena. Na uglu zgrade za koju je zamicao, podignuo je desnu nogu, prkosno zapišavajući nedavno uređenu fasadu.
Nedugo zatim i gumu nepravilno parkiranog automobila na pješačkoj stazi.

Sve što o ekonomiji znam je, da su moji

izdaci makro, a primanja mikro.

Milan Fridauer Fredi

	DANGA Radoje Domanović
	Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde, da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo. "Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme. - Prostak! - izgovorim jetko i pljunem pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih. Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um. Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti. Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavu putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao, i najzad zalutao. Lutao sam tako bogzna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda. Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja u neki nepoznati kraj, u neku čudnu zemlju za koju valjda niko živ i ne zna, i koja se sigurno samo u snu može sanjati. Vrljajući po toj zemlji stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja da uši čoveku zagluhnu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet. - Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoče mi on pričati - verni smo i poslušni svome kmetu. - Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem. - Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri. Ja se nasmejah. - Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti? Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije. - Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno: - Eto, tako je kod nas! - produži on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima. - Kakvi su to panduri kod vas? - E, pandura, znaš, ima raznih i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto zato se narod iskupio, da se dogovorimo šta ćemo raditi. Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno! Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu pa će oholo reći: - He, stranče, ti se već uplašio?!... Međer nema naše kuraži daleko!... - Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo. - Kako: šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno! Ja moram požuriti. Taman mi da pođemo, kad se pred vratima ču pucanj biča. Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide. Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se i pred njim duboko pokloni. - Šta ovo znači? - upitam mehandžiju zbunjeno. - Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandžija. - Pa što dopušta da ga jaše? Mehandžija mahnu na mene glavom, te odosmo malo ustranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče: - Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!... On mi pričaše još vazda stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo: - To je usluga otadžbini koju ne može i ne ume svaki narod da ceni! Stigosmo na zbor gde je već otpočet izbor časništva zborskog. Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata. Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka. - Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega. - Šta ti govoriš - ciči jedan iz druge grupe - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao! - Znamo mi vaše vrline! - viče neko iz treće grupe. - Vi niste ni jedan udarac biča otrpeli a da ne zakukate. - Da se sporazumemo, braćo! - poče Kolb. - Mene su, istina, jahali često naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali bičem, pa nisam jaukao, ali opet može biti da ima još zaslužnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih. - Nema, nema! - dreknuše njegovi birači. - Nećemo da čujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina! - viču iz treće grupe. Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz, na kome ugledah mlada čoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, sve se glave duboko prikloniše. - Ko je ovo? - šapnuh mehandžiji. - To je prvak u građanstvu. Mlad čovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba dočekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko dosada. - Možda će njega izabrati?... - upitam. - Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juče kmet projahao. - Kako se zove? - Kleard. Učiniše mu počasno mesto. - Ja mislim - prekide Kolb tišinu - da nam boljeg čoveka za ovo mesto ne treba tražiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni. - Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... - zaori se iz svih grla. Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto. Svi se opet prikloniše duboko, zatim nastade tajac. - Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste! Vaše nade koje su položene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim željama u ovako važne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru! - Živeo, živeo, živeo! - osu se sa sviju strana. - A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reči o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški. - Tako je! Živeo, živeo! Još se javi nekoliko vatrenih govornika koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard. Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica, bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo a u očima se svetle suze. - Deco! - otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede smežurane obraze i padoše na belu bradu. - Meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski?... - Dole s tom matorom rđom! - dreknu predsednik. - Dole s njim! - viču jedni. - Matora kukavica! - viču drugi. - Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! - viču treći. - Sram ga bilo one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah nečega, a mi mlađi junačniji! - viču četvrti. - Dole s kukavicom! - Da se izbaci napolje! - Dole s kukavicom! Razdražena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca te ga u jarosti počeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, inače bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junački držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri izlaženju se čuli glasovi: - Sutra ćemo videti ko smo! - Videćemo sutra mnoge hvališe! - Došlo je vreme da se pokažemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom! *** Vratio sam se natrag u hotel. - Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno mehandžija. - Video sam - odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka. Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni članak ove sadržine: "Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas! Vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reči kojima mi izobilujemo ističući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi, a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica, koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žig udarati. Svako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..." Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otidem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom kako bi docnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje - u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čak i pogušaju. Žigove udara naročiti činovnik u belom, svečanom odelu i blago ukoreva narod: - Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate! Počelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne održa bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to mučenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli te mezete i piju. - Prebrinusmo i to! - govori jedan. - More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reče drugi. - A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru! - E, pa ko ga znao! Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana. Trče ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja: - Lear, Lear!... To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarili! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu. *** Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: - Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh... Probudim se iza sna. Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu. "Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!" pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio. *

---

---

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

"STRAŠNI O' STOJA"

Miloš Krnjetin - SERBIA

Copyright © Zikison, 2008. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.

Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.