Prvi elektronski nedeljni časopis za političku satiru, humor, karikaturu i strip na Balkanu ŽIKIŠON Broj 27

The first electronic weekly journal of political satire, humor, cartoons and comics in the Balkans

International competition, cartoons and comic short "KIKS ZIKISON", Paracin, Serbia zikison@zikison.net

Od uvijek smo znali od svega pomalo, ali

od kako se služimo najsavršenijim

sredstvima komunikacije, znamo od ničeg

sve.

Samira Begman Karabeg

NE LIPŠI MAGARČE DO ZELENE TRAVE

Vida Nenadić

Rasla je na zapadu zemlje Srbiji, u okolini UE i od malih nogu je volela jezike. Prvo je zavolela svoj jezik, koji je jednom čak i pregrizla oštrinom svojih zuba, kada ju je tele sa kojim se igrala i kome je sasvim slučajno bila isplazila jezik, udarilo glavom u bradu. Onda je počela da voli pored tog svog i maternji, srpsko-hrvatski jezik. Posle su joj taj jezik seckali i delili na više komada. Tako su od njega nastali srpski, hrvatski, bosanski i crnogosrski jezik. I bez mnogo dodatnog napora, učeći engleski a pri tome zaboravljajući ruski, ona je postala ono što zapravo nije. Postala je poliglota u sred Srbije.

Volela je i da sve te jezike i da nauči o njima ono što ne zna. Zato se i ova priča vrti oko jezika. Samo je nekako sa svim tim jezicima teško nalazila poslove. U UE su je kad je odlazila na intervjue, redovno pitali čija je i ko su joj roditelji. Radila je obično ponekad i ponešto. Uglavnom privremeno. Kad bi upitala te poslodavce zašto je ne prime za stalno, oni su odgovarali:Primićemo te. Čekaj samo da uđemo u EU. 

Onda iz UE tražila posao na zapadu, u EU. I ponekad je nalazila poneki posao ali ništa stalno. Onda je odlučila da ostavi UE i krene ka zapadu, u EU. U nekim firmama i u nekim zemljama koje su u EU su je opet, isto kao i u UE pitali ko su joj roditelji, kao i da li su u toj zemlji u kojoj traži posao ona i njeni roditelji rođeni, jer je i to bio jedan od kriteriuma za dobijanje posla. Ona im je na to pitanje odgovorila pitanjem: Kakva je veza između geografskog i nacionalnog porekla mojih roditelja i mog znanja jezika?

Tad je ostala bez odgovora. To što je u odgovoru prećutano, bilo je na svim jezicima isto i u UE i u EU. Onda je ona, u tišini tog odgovora pomislila da vredi pokušati i preko same EU i Brisela, a to je tek bila procedura koja se otegla u nedogled. Kad je konačno, posle dužeg čekanja stigao odgovor i na tu poslovnu prijavu, u njemu je pisalo: Potvrđujemo prijem vaše poruke i u odgovoru želimo da vas informišemo da EU institucije primaju nove prevodioce samo kad se za to raspiše konkurs i kad ti kandidati polože sve testove kompetentnosti. Trebaju nam prevodioci kojima je maternji jezik sada i jedan od oficijalnih jezika u EU. Sada su ti jezici bugarski, češki, danski, holandski, englski, estonski, finski, francuski ,nemački, grčki, mađarski, irski, italijanski, latvijski , litvanski, maltski, poljski, portugalski, rumunski ,slovački, slovenački, španski i švedski. Obično se otvoraju konkursi za prevodioce svake tri godine, mada taj interval može da bude i duži.

U stvarnom životu i u UE na zapadu Srbije  i u EU na zapadu, to je značilo samo jedno te isto: Ne lipši magarče do zelene trave. Tad joj se nekako spontano oteo uzdah, uz ove stihove:

Majko zemljo, baš ti hvala
u ime svih nas, tvojih budala
što ne znadosmo da čuvamo
ono što samo mi  imamo,
jer bi smo sa tim jednim jezikom
mnogo lakše komunicirali
bar sa komšilukom.

Sve se priče uglavnom svode na dva slova. Ova je, za razliku od drugih, tako i počela. Počela je sa UE a  završava se na raskrsnici ka EU. Auuuuuu, pa ta slova su ista! Samo su zamenila mesta! Ni to sigurno nije slučajno! A Srbija, kao Srbija je i dalje po rečima onih na zapadu, zaostala za EU. Zato tamo nije ni UE, koje je na zapadu Srbije.

Ona i dalje ide iz UE sa zapada Srbije na zapad, u EU a i vraća se, jer ta dva zapada su za nju kao nebo i zemlja. Na toj zemlji još ima trave za još neke magarce. A nebo je i dalje i visoko i daleko. Ona ipak svoj jezik čuva i odavno se nikome ne plazi, jer je još od malih nogu, u zemlji Srbiji, naučila da se i drugačije izrazi.

Dok ne nađemo original Dejtonskog

sporazuma, koristićemo najbolji falsifikat.

Đorđe Latinović

	Tragom zaboravljenih sećanja Velika satirična vremena male Srbije I deo - uvod, piše: Zoran Matić Mazos
	(Iz rukopisa za knjigu u pripremi)
	Paraćin 14. novembra 1885. godine, možda ne bi bio ni po čemu značajan, osim da je tog dana bio praznik Svetih Vrači. Međutim, značajniji je samim tim, više, jer tog dana je rođen ŽIVOJIN PAVLOVIĆ, kasnije poznatiji kao ŽIKIŠON. Od majke Danice Marković (devojačko) i oca Koste Pavlovića. Rođen je u centru varoši Paraćin, u ulici sa sadašnjim nazivom 7. jula 23, koji traje od posle II svetskog rata. Iako je bilo inicijative da se ova ulica promeni u ŽIKIŠONOVU, ni vlasti pre 2000. godine, a ni i ove posle nisu imale sluha za tako nešto, sačekaćemo valjda da dođe neka nova, sa sluhom. No, šalu na stranu ŽIKIŠON to zaista zaslužuje, čak i mnogo više. Paraćin - Ulica Kralja Petra I Život u Paraćinu krajem XIX veka bio je u punom zamahu. Paraćin je zbog dobrog geografskog položaja rastao i u to vreme imao oko 7000 stanovnika. Postao je vrlo značajno mesto, posebno posle gradnje pruge Beograd-Niš i Paraćin-Zaječar. Postaje vrlo jak trgovački centar i zasigurno najbogatiji između Beograda, Niša i Zaječara. To doprinosi i naglom razvoju industrije, otvaranje fabrike štofa i sukna, prve srpske staklare, razvoja sitnog preduzetništva. Takođe, cveta stočarstvo, posebno izvoz svinja u Evropu, otvara se i paraćinska štedionica koja je bankrotirala tek 1918. Tako se stvaraju uslovi i za razvijeno ugostiteljstvo i zanatstvo, a i za sva druga društveno, kulturna i politička događanja. O životu Žikišona do majskog prevrata 1903. ne zna se puno.Pouzdano je da je završio malu maturu u Paraćinu i da je vrlo rano ostao bez oca, tako da je on postao hranilac porodice, radeći razne zanatske i fizičke poslove i od rane mladosti brinuo o majci i nevoljnoj sestri. Po pričanju starih Paraćinaca koji su lično poznavali Žikišona, već u tim ranim mladalačkim godinama putovao je vozom,avanturistički, bez karte,Paraćin-Beograd-Niš. Često je morao glavom bez obzira da beži, čak i da iskače iz voza od nezgodnih konduktera. Nadimak Žikišon bio je uobičajen za takve pustolove kakav je bio on. U Paraćinu se dobijao u ta vremena baš iz razloga tih nestašluka i vrlo modernih shvatanja, što se smatralo da je dotični malo "onako". Pokazivao je veliko interesovanje za bilo kakvom štampom do koje je uspeo da dođe. Sa velikim interesovanjem je dugo studirao svaki list tog štampanog papira i kao da ga je miris štamparske boje očarao, odlučio je već tada čime će se baviti. Njegovo veliko interesovanje za pisanjem, a posebno za crtanjem presudilo je da se otisne za Beograd. Najverovatnije 1905. je već bio u Beogradu i to negde s proleća, sa malom ušteđevinom od koje je iznajmio memljiv sobičak i platio učitelja slikanja nije mogao dugo da se izdržava. I kao odgovoran mladić brinuo je za svoju sestru i majku u Paraćinu, tako da je silom prilika bio prinuđen da radi svakakve poslove i zarađuje za sebe, a ostatak je slao porodici. Beograd - Knez Mihajlova, "Ruski car" Desno, mladi Žikikišon u prestonici U Beogradu stiče nove prijatelje, različitih profila zanimanja, tako da mu novostečeni prijatelji nalaze bolje plaćene poslove, između ostalog, pravio je fenjere za novo groblje, što mu je donosilo pristojnu zaradu. Bio je kolporter beogradskih novina, kada se i prvi put sreće i sa humorističko-satiričnim listovima, pa počinje i da piše za BRKU, VESELJAKA, a kasnije i za ĐAVOLA i druge listove koji su se rađali i umirali takoreći preko noći. Crtao je i karikature i reklamne crteže za mnoge listove od kojih je u tom periodu vrlo malo potpisao. Od svega toga mogao je da studira slikarstvo, izdržava porodicu i da oduška i sebi, sa prijateljima po skadarlijskim kafanama. Iz tih zaista Velikih Satiričnih Vremena Male Srbije, velikih građanskih sloboda koje je izvojevala štampa, prve veće probleme napravila je baš humorističko-satirična, čak i zloupotrebila tu tekovinu. Po receptu današnje takozvane žute štampe, krenula je svom raspoloživom snagom na vlast i njene predstavnike, vladu, parlament i krunu. Petar Prvi bio je Kralj bez ličnih i vladarskih mana, ali to nije zadržavalo tadašnje "dušobrižnike" da mu poturaju svakojake izmišljotine, pakosti i gadosti, uz to se to i dobro plaćalo! Građanski Beograd koji je uglavnom bio za Obrenoviće ipak ovo nije progutao, počeo se buniti, a zatim i napadati upravnika prestoničke policije što ne zaštiti javni moral. –Neda zakon! - branio se upravnik, da bi spustio glas rekavši: - Iza zakona je Kralj!... Pod tom najvišom zaštitom osilili su se mnogi listovi, a najbezobzirniji bio je već pomenuti šaljivo-satirični list BRKA. Nije bilo broja bez Kraljevog lika na prvoj strani, sa ogromnom nosinom, nacrtanog kao pijanca sa čašom i bocom, uvek srozan na pod pored buradi sa vinom i rakijom, mrtav-pijan! Kada je upravnik policije zatražio krivično gonjenje klevetnika za uvrede veličanstva, Kralj Petar ga je odbio, rekavši: "Uvek sam se borio za potpune građanske slobode, pa sad ako u njima ponešto pretrpi i kralj... Bolje i kralj, nego narod!... Nikakav progon u moje ime, nipošto!" Upravnik policije je tada podneo ostavku. No, Kralj nije želeo da je prihvati, već ga je zamolio da sve to zajedno sa njim podnosi, jer poznato mu je da on od pića pije samo kiselu vodu! Urednik BRKE bio je Ljubomir Bojović, a među saradnicima se našao i ŽIKIŠON, sa paraćinskim naglaskom, ipak je dosta lako vladao lakim i lepršavim stihom. Podsmevao se Beogradu, pa izdvajam ono što je sigurno sa njegovim potpisom: Jeste l čuli: Na Čuburi - Čudo bilo: Ciganče se Jedno mlado - Oženilo... ...Na "Tri ključa" Svakad tuča - Bruka prava! Svak ludački, Šatrovački –"Raskužnjava"!... Došli dani- I ćurani - Digli graju! Živa slika: Poslanika – Da glasaju!... Zanimljive su i ode pesnicima, izdvajam ovu: - Glas je tvoj pesnički Daleko stigo! Slava ti, slava! Viktore Igo... U septembru (10. IX) 1906. godine iz grada na Savi, ili " Malog Pariza", kako su neki prozvali Šabac, uzleteće nova satirična zvezda "ČIVIJA" – list za šalu i zabavu. Pokretač je bio Svetozar – Zare Grdanički, koji je dve godine ranije kupio jednu od tri štamparije u Šapcu i od bivšeg drogeriste postao štampar. Promućurni južnjak, poreklom iz Leskovca našao se na severu Srbije. Bio je suočen velikim društvenim razlikama i trgovačko švercerskim "zanatom" koji je gospodario u ovoj čaršiji na velikoj graničnoj reci. Sa svojih 26 godina krenuo je u jednu novu avanturu, koja će njega, list i sam Šabac uvesti u legendu. Od drevnih srednjevekovnih vremena pisana reč je kod Srba velika svetinja i ključ mudrosti u svetim "crkvenim-carostavnim" knjigama. U XIX veku s progresom, razvojem štampe i društveno-političkim životom spalo je i te svetosti sa pisane na štampanu reč. Pored razvoja građanske-političke svesti razvijala se i politička štampa, a pored nje i šaljivi, humorističko – satirični listovi. Listovi ovakve vrste pojavljivali su se u tim burnim vremenima svakojakih previranja, buna, prevrata i ratova. Može se reći da je gotovo svaka veća varoš u Srbiji s kraja XIX i s početka XX veka imala bar jedan takav list. Ona je bila utešitelj i saveznik u teškom životu najnižih slojeva, pored toga i neka vrsta "ventila" koju su vlastodršci dopuštali u za njih dozvoljenim granicama, siromašnom i nezadovoljnom naroda, što se odrazilo i na "diktatorska" vremena vlasti, pa sve do danas na ova takozvana "demokratska". Tako je i Svetozar Zare Grdanički sa "Čivijom" iz Šapca svake subote je predavao pošti, prvo najudaljenijim, pa sve bližim mestima. Nedeljom ujutru gotovo u isto vreme "Čivija" je prodavana u svih tadašnjih 17 srpskih okruga. Uz veliku viku kolporteri su za sobom okupljali gomilu razigrane dece i naroda koji se tu zatekao. Svi zajedno pravili su još veću buku. Satiričnik je bivao prodat takoreći u trenu i svi su bili zadovoljni, kupci koji su se smejali žaokama upućene vlastima, prodavci koji su ga brzo prodali, naravno i vlasnik lista trljao je ruke sa još većim elanom za nove podvige. Okuplja i saradnike koje je sada cve mogao da zadovolji i kakvim, takvim honorarom. Među prvim saradnicima bio je potajno Mladen St. Đuričić sa pseudonimom "Mlad-Miltijad" siromašni šabački šegrt, kasnije književnik u Beogradu. Već u oktobru 1906. godine pojavljuje se i Žikišon iz Beograda kao dopisnik koji u šabački satiričnik unosi dosta svežine. Sa njim se u Čiviji pojaviše prve karikature i ilustracije sa velikim darom zapažanja i smislom za izvrtanje i ismevanje. Grdanički ga je prihvatio oduševljeno i u novom zaglavlju lista ispod svog uredničkog imena stavi: " GLAVNI SARADNIK ŽIKIŠON". Karikatura Žikišona iz 1923. godine (Na žalost, većina humorističko-satiričnih novina, a prvenstveno šabački satiričnik "ČIVIJA" progutao je plamen, zajedno sa Narodnom bibliotekom u Beogradu 6. aprila 1941. godine i poslao u zaborav jednu od najvećih kolekcija novina i časopisa u ovom delu Evrope, da ne govorimo o knjigama. Ja sam igrom slučaja došao do 30-ak brojeva, nepotpunih i puno oštećenih Žikišonovih listova, "HUMOR", "ŠIBALO" i "BITANGA". Pre više godina upoznao sam jednog kolekcionara stripova i humorističko-satiričnih listova u Beogradu, koji mi je rekao da postoji još jedna kolekcija šabačke "ČIVIJE" i više srpskih listova u Zagrebu, ali da vlasnik ne želi da je proda, nikada nisam proverio ovu informaciju, najviše iz razloga novih ratova na ovim prostorima.) Žikišon je dobijao od Grdaničkog pristojne honorare, ali samo u početku i redovne, tako da je ubrzo došao u sukob sa njim zbog neplaćanja i traženja povećanja. Ubrzo je došlo do konflikta, prepucavanja i rasprave, da bi Zare odgovorio Žikišonu oporo i duhovito, da i pored rodne godine iz tog ambara ne zoba niko više, sem njega, Žikišona. Ako nije zadovoljan – nek menja gazdu. Možda će naći nekoga koji ima i livadu. No, tako se završila samo jedna etapa, a iz tog vremena evo i stihova Žikišona u "Čiviji". Novo! Novo! Novo! I pomalo lepo, - U prilogu, evo: Žikišon je skovo, I pomalo sklepo, - I nekako spevo... ... Tamo svira (Uvertira) - I muzika b l e h... Al' se nađe Malo svađe - - Kad se plaća "ceh"... U malim varošima Srbije na Savi, Velikoj moravi i Dunavu nastavlja se vreme Radoja Domanovića i njegovih genijalnih satira, svirepe i nedostižne "DANGE", jedinstvenog "VOĐE", "STRADIJE", "MRTVOG MORA"... i drugih koje su satiričnim ismevanjem i otrovnim žaokama potresale despotski presto poslednjeg Obrenovića. Karika koja nedostaje je mladi Živojin Pavlović Žikišon, posle teškog vremena krvave Majske revolucije 1903. u povraćenoj narodnoj slobodi nastaje novo vreme satiričnih izraza, koje bi mogli nazvati i Žikišonovim, vreme lake i vesele, ali vrlo duhovite satirične reči u formi epigrama ili kraće pesme u celim plotunima sitnih i opakih projektila koji su palili iz mnogih dnevnih, nedeljnih i mesečnih listova i časopisa. Zaglavlje lista "HUMOR" iz 1923. godine "ŠIBALO" br.13 - 1922. godine, naslovna strana, napisao i nacrtao Žikišon ***

---

---

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

"STRAŠNI O' STOJA"

Miloš Krnjetin - SERBIA

Copyright © Zikison, 2008. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.

Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.