Prvi elektronski nedeljni časopis za političku satiru, humor, karikaturu i strip na Balkanu ŽIKIŠON Broj 33

The first electronic weekly journal of political satire, humor, cartoons and comics in the Balkans

Svet tek ulazi u ekonomsku krizu u kojoj je već

decenijama Srbija - lider!

Slobodan Žikić

REKET

Rade Đergović

Opet bih koju reč o našim narodnim poslanicima. Moram, jer i ja sam im dao svoj glas, mada bih mnogima od njih pre dao 25 po turu. Ali, oni su onakvi, kakvi smo i mi, jer da smo mi bolji, oni ne bi sedeli tamo gde godinama sede i sisaju ovu drzavu kao pijavice.
Elem, hteo sam da prozborim koju o bojkotu naših poslanika zbog toga što televizija umesto njihovih preglabanja prenosi vrhunski tenis. Pa, ne mogu me valjda ubediti da su oni poželjnije face za gledanje od Jelene, Ane, Dinare, Djokovica, Nadala, Federera i ostalih asova "belog sporta". Zar su oni toliko umislili da narod bez njihovog pojavljivanja na TV ekranima ne može da živi? Pa, zaista su preterali dragi naši narodni poslanici. A možda su svesni da ih niko nece nigde prepoznati ako budu ukinuti direktni TV prenosi zasedanja Narodne skupštine, pa zato na prenosima i insistriraju.
Bilo kako bilo, ipak mi nije jasno zbog čega su recimo protiv direktnih prenosa teniskih turnira, kad se u narodu zucka da većina narodnih poslanika ima bliske veze sa reketom. Na terenu, ili van njega.

OPET NAM PRETE KRIZOM. ZNAČI, MILOŠEVIĆ JE IPAK ŽIV !

Slavko Mali

KO KAŽE DA NEMA SIRA???

Ernest Bučinski Erni

Pitanje o postojanju sira vazda je bivalo u zapećku margine, jer su naučni radnici koristili pogrešan pristup ovom problemu. Uranjanje u nemogućnost dolaženja do spoznajne konačnice brojnim naučnicima je kumovalo da odustanu od akademske karijere. Ali ne treba se čuditi zbog neuspješnosti, jer diskurs ovih naučnika je bivao pomalo buđav u odnosu na problematiku kojom su se bavili. Pitanje sira je ozbiljno postmodernističko pitanje. Šta je to sir? Odakle sir? Čemu sir? Kako doći do sira? Sve su to vrlo jasni upitnici kojima se moraju iznaći jasni odgovori.
Naime, naučnici koji su sebi dali za pravo da sebe nazivaju filozofistima upleli su se u klupko neistine. Pogrešni diskursi su ih dovodili do stotina hektara neobradive misaone njive i na hiljade ari vinograda neobranog grožđa.
Neuspjeh ih je u tolikoj mjeri obeshrabrio da su se prestali baviti čak i pitanjem o starosti kokoške i jajeta, a na sir, taj svima nam potrebni mliječni proizvod, odavno prestali da gledaju kao na ozbiljni naučni pojam.
Ali ovo naučno gađenje na sir dovelo je do toga da se i ostali pojmovi, kao što su kajmak, pavlaka, kefir... pa čak i jogurt marginalizuju i odstrane iz domene nauke.
To što se sir ne dobija direktnim muženjem krave, koze, ovce ili kobile, ne daje za pravo naučnicima da negiraju postojanje istog.
Ustvari, do problema ne bi ni došlo da su se naučnici držali zdravorazumskog promišljanja.
Logičko riješenje problema, ako ništa, zbunjeni filozofičari mogli su da pronađu u bilo kojem priručniku koji se bavi procesom fermentacije.

Mi se bez usrane motke

nikada nećemo domoći

zelene grane.

Slobodan Žikić

World10 Nikola Otaš - SERBIA

Najpopularnija humoristička

TV serija u B(iH) 2009.g. nosi naziv

LUD, ZBUNJEN, NORMALAN!

Da mi je znati ko je ovdje normalan?

Sabahudin Hadžialić

SHVATANJA

Nikola Pešić

Od ranog detinjstva roditelji su me vaspitavali da budem pošten, da ne lažem, ne kradem, da sarađujem sa svima, pomognem kome mogu.

Kada sam završio škole, odužio dug prema otadžbini i zaposlio se, postao sam čovek. Pokušao sam da ne zaboravim očeve savete. Međutim, takvim radom nije se moglo napred. Sve ulizice i uvlakači oko mene su napredovali, a ja cupkao u mesto.

Shvatio sam da moram i ja da se menjam. Učlanio sam se u partiju, i to onu najljigaviju. Ali ona je i bila na vlasti. I postepeno, trljkajući ruke, i klimajući glavom, uspeo sam da napredujem i domognem se samog vrha.

Čak i tada mi je otac govorio da ne smem da se zaboravim, jer on bi da se ponosi mnome i divi mojoj poštenosti. Kao da nije želeo da ja dobro živim! Ili nije shvatao!

Žene su mnogo osvetoljubive! Nije se Hilari

badava trudila da udje u ovalni kabinet!

Slobodan Žikić

World1 Zoran Matić Mazos - SERBIA

BROD TONE. VESLAJ BRE CRNJO !

Slavko Mali

Ležeći položaj

Stevan R. Stević

Tek su zasjeli na funkcije a već zauzimaju ležeći položaj! I mnoge stvari rade u ilegali. Jedino im svečana večera više nije tajna. Uzalud su godinama gradili ime. Zaboravljaju da su naslijedili prezime... Manjak pameti mnogi pokušavaju da nadoknade viškom novca. Jedni imaju u glavi, a drugi u nogama. Ostali, negdje između... Kad već ne mogu ono što hoće, oni hoće ono što ne mogu... I ponašaju se kao male bebe. Zamijenili su dan i noć! Sve što imaju uzeli su od naroda. Sami su stekli jedino neprijatelje!

Od narodne volje do njihove samovolje, samo izbori nas dijele... A oni, da bi nas obukli i nahranili, najprije moraju da nam uzmu mjeru! Kako da im vjerujemo da znaju, kad ih poznajemo od malih nogu? Kad zaglibi, običan čovjek bi najradije da pobjegne od samoga sebe, a oni, da pobjegnu iz zemlje. Ali, kud god da krenu, čeka ih podzemlje. A ovdje je odlazak isto što i bjekstvo. Razlika je samo u veličini koraka.

Kako da hodaju uzdignuta čela kad stalno gube glavu!? Da su pametniji od drugih, vjerovali bi samo sebi. Prvo su živjeli od svoga rada. Poslije su prešli na tuđi. Oni koji pored zbira traže i razliku, od sabiraka prave umanjenik! U našim podjelama još samo mito ostaje vezivno tkivo... Ipak, narod bi bio zadovoljan i manjkom, samo da njegove vođe od viška glava ne boli.

Neki su uzletjeli tako visoko da više nemaju gdje da slete. Mogu samo da padnu... Ipak, ne plašimo se: Nema visine sa koje naš čovjek ne može da padne! Zbog toga su mnogi zamijenili politiku i prostituciju: Misle da je najvažnije zauzeti pravi položaj. Neki misle i da onima na vlasti samo treba ići niz dlaku, jer će im se tako lakše uvući pod kožu. Zato im više ni jutro nije pametnije od večeri. Zamijenili su dan i noć...

Nije lako živjeti od danas do sutra. Ali, navikne se... Zato: Glavu gore! Valjda ćemo i mi, jednom, raskrstiti sa prošlošću. Samo da raskrstimo među sobom... Bićemo zadovoljni makar onda kad shvatimo šta je veće: Od malo mnogo, ili od mnogo malo! Zato, dok pametni traže prečicu, mudri idu unaokolo... Oni znaju: Greške koje pravi glava najčešće ispravljaju noge! A kome je svanulo, tome će i da se smrkne...

Shvatili smo... Ali, nismo shvatili da smo shvatili suviše kasno. Ipak, ako nas napusti pamet, ne znači da će nas izdati snaga! Zato, krećemo u borbu za bolje sutra! Zborno mjesto je ispred kontejnera... Pronaći ćemo i mi svoju slamku spasa! Naš krajnji cilj je: Da više ne budemo ničija meta. Život nam više neće visiti o koncu. Imaćemo i mi pravnu državu: Samo treba istjerati pravdu.

Jer, čovjek je čudo! Uz nadčovječanske napore savladaće i nesavladive prepreke. Na kraju će opet svi da razmišljaju o svojim počecima... Jer, da nema smrti, sve u životu bilo bi ko'bajagi!

U Hag sa zločincima!

Sa ostalim gradjanima ne znamo gde ćemo...

Ninus Nestorović

RECESIJA

Vida Nenadić

Pomeram zavese
i pitam se:

Može li se
videti dalje

Od banaka
koje propadaju

Od prodavnica
koje se zauvek zatvaraju

Od kompanija
koje nemilice otpuštaju?

Otvaram prozore
na zapadu

I vidim
Sunce na istoku.

***

Ulica mojih snova

Sabahudin Hadžialić

Ne zalazi

u pogrešnu ulicu.

Možeš se
veoma la(h)ko
izgubiti.

Ulice su kao
i
ljudi:
dvosmjerne,
jednosmjerne,
čiste
i
prljave,
ali
nerijetko
i
slijepe.

U Bosni (a i Hercegovini 2009.g.)

***

PLAVO

Ernest Bučinski Erni

Kada se odljubim
ja plavo izgubim,
pa mi sve crveno
i pravo jebeno.

Kad izgledam ljuto
sve postane žuto,
od ljutnje u meni
srce pozeleni.

U nastupu strasti
snovi su narandžasti,
nebo pošareni,
ljubav zarumeni.

Iz ničega nasta
boja ljubičasta,
ta se stijela pravo
zarije u plavo.

***

DIDI I GOGO

Žarko Milenić

Čekali su Godota
Strpaše ih u zatvor

Ujutro ih pustiše
Ipak nisu krivi

Čekali su Godota
Strpaše ih u ludnicu

Ujutro ih pustiše
Ipak nisu ludi

Čekali su Godota
Strpaše ih u dom

Ujutro ih izbaciše
Godot nije došao
platiti smještaj

Čekali su Godota
Nikom nisu smetali

***

DUBOKO IZA

PONOĆI

Admiral Mahić

Puštaju duboko
iza ponoći
Ede-majke pjesmu,oko
sirene Hitne pomoći

Da ne čuje raja
preko dana
da je Bosna
protjerana iz Šengen-raja

Ušle su nam stjenice
Izađite na ulice
Zajebite strah
Aktivirajte FEELING prah

Uvijek su isti izbori
ko zaraza i još gori
Hajde dečko živni
Zguza će te konzervativni

Ovaj ples se širi
Hajde curice, skini se
čekaju te papiri -
ako nećeš, slikaj se!

World5 Jovan Prokopljević - SERBIA

World6 Milan Bukovac - SERBIA

World7 Dušan Petričić - SERBIA

World12 Nikola Otaš - SERBIA

World13 Goran Milenković - SERBIA

Pa što, ako ovo ne miriše na dobro!

Ono uopšte ne miriše!

Veljko Rajković

SVE JE ISTO SAMO NJEGA (RADOJA) NEMA

Dušan Mijajlović Adski

Nije mala veština spavati: potrebno je već i celog dana bdeti spremajući se za to.
/ Niče: Tako je govorio Zaratustra /

Putovao nekakv konjanik i uz put ožedneo. Tražio je vodu i najzad stiže do jednog bunara. Tu sjaše s konja, napravi od drveta kočić, zabi ga u zemlju i veza konja za njega. Onda uze i napi se vode, ruča i malo se odmori. Pošto je završio s ručkom i odmorio se, opet uzjaha konja i krenu dalje. Onaj drveni kočić ostavi onako zabijen u nameri, da ako još neko poželi da se odmori pored bunara i napije vode, ima zašta vezati konja kao što je on vezao svoga. To je smatrao dobrim i korisnim delom.

   Nekoliko dana docnije nađie tuda jedan pešak. Bio je silno žedan i kad ugleda bunar, pojuri prema njemu. Iznenada udari nogom u onaj kočić i tresnu na zemlju. Brzo se pridiže i odmah isčupa onaj kočić želeći tako da se više nikome ne desi da tresne kao što je on tresnuo.
   Kad je za to čuo jedan starac iz okoline, reče:
   - Namera obojice je bila ista i poštena, iako su im dela bila sasvim suprotna.

Kad pročitam neku od satira Radoja Domanovića, ili počnem da razmišljam o našim (ne)prilikama danas , setim se ove kratke ali veoma poučne priče s prostora drevne Persije. Zašto, videćete ako pročitate esej do kraja.

Požljivo sam pročitao sva Domanovićeva književna ostvarenja. Priznajem, podatk, da je pisac rođen 1983, a da je umro 1908 godine, delovao je na mene porazno; i vekovi minuše a kod nas se ništa bitnije nije promenilo. Zašto sam se odvažio da napišem ovaj esej, danas, kad je i u Stradiji, uvedena demokratija. Pa zato, što se demokratija ne uvodi k’o krava u štalu, već se do iste mukotrpno stiže. Zato što je demokratija proces koji traje, traje... Dajući intervju za jedan dnevni list, izjavio sam i ovo:

- Paradoks je nerv koji povezuje generacije i čini nas osobenim, ali nam ta osobenost ništa dobro nije donela. Kod nas, u jednom običnom danu, toliko je neobičnog da pomislim kako smo rođeni za tragikomiku. Samo kod nas iracionalno ima veću težinu od racionalnog, nepojmljivo od pojmljivog. Umemo da ubedimo sebe i druge u sve i svašta, pa nam nemoguće izgleda kao moguće a laž kao istina. Ponekad imam utisak da s namerom bivamo nerazumni, kako bi druge i sebe zbunili. A Tolstoj lepo kaže: „Razum je najveća svetinja i stoga najveći je greh ako zloupotrebljavamo razum, ako ga upotrebljavamo na to da se sakrije ili izopači istina.’’
Verovatno se mnogi samnom neće složiti, posebno oni koji vole da lamentiraju nad našim nesrećama, kao da su one uvek morale da nas zadese, kao da za mnoge nesreće sami nismo krivi. Mi ne umemo da povežemo uzrok i posledicu, uporno izbegavamo razumu( zdravom ) da damo prednost. I kad imamo razloga da budemo srećni, još kako volimo o nesreći da pričamo. Kao da je prizivamo, kao da samo u katastrofalnim situacijma umemo o budućnosti da razmišljamo. U normalnim okolnostima prošlost nam je kud i kamo od budućnosti važnija i zanimljivija.
Isčitavajući Domanovićeve satirične priče i pripovetke: Vođa, Danga, Mrtvo more, Stradija, Ukidanje strasti, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, San jednog ministra, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola i Moderni ustanak, primetio sam da je Domanović pored ironije voleo da koristi hiperbolu, alegoriju, ali mu i insinuacija nije bila strana. Mada se radi o oštrom satiračaru, mi kod njega ne primećujemo gnev i mržnju, već naprotiv, potpunu dobronamernost, pravo rodoljublje.Turgenjejev kaže: ‘’Istina koja nije izrečena u pravo vreme gora je od laži.’’ Domanović je o tadašnjim prilikama progovorio na svoj način, i u pravo vreme. Nažalost, da je Radoje nešto danas živ, i da sve iznova napiše, opet bi se stekao utisak da je to, što je rečeno, rečeno u pravo vreme. Poznato je da je istina strašnija od kletve, ali, bez istine se, svakako, ne može dalje. Satira teži da upotrebi realnost na jedan specifičan način, da je dozira ironijom i humorom, ne isključivo poruge radi, već da bolje podcrta negativne pojave u društvu. Razumljivo, snažno i zanimljivo, krajnje dubokomisleće i odgovorno, Domanović ostavlja zapis o Srbiji svog vremena. Verovatno tada ni u snu nije pomislio da će njegova Stradija uvek ići jedan korak napred a dva unazad. Idemo iz jednog izma u drugi, pa se vraćamo nazad. I uvek, sa strašnim posledicama.

Takvi smo bili, takvi smo još uvek; nikad jedan čovek nije mogao ili umeo da razume drugog , nikad naš čovek nije umeo da napravi jasnu granicu između dobra i zla, svoje štete i koristi.
    Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već čuda i nisu više čuda.Kod nas ima ljudi na vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. ( Razmišljanje jednog običnog srpskog vola ).
Naš čovek se tek danas nema čemu čuditi, osim samom čuđenju. I dobri socijalni uslovi, nisu uslov za moralnost, o lošim, da ne govorimo. I da hoćemo, hvalospeve je nemoguće pevati, bilo bi to odveć ogavno. AI pevali smo ih, pevamo, i pevušimo. Došla nam je i ta, dugo priželjkivana demokratija, i baš nas je zatekla. Deciniju i po smo bili bez sna, nade, stalno u strepnji, strahu, ludilu. I kad smo se ponadali da ćemo odahnuti, vrli nam dušebrižnici produžiše radni vek, kao da smo živeli u Švedskoj, Švajcarskoj, Norveškoj.... Krojači zakona za sve imaju opravdanje, uvek se pozivaju na Zapad, a o životu na Zapadu većina zna koliko i o životu na Marsu. Za to isto vreme, poslanici za svoje dve tri dremke u Skupštini, traže zasluženu, narodnu penziju, sportisti za osvojenu medalju, vojna lica za kafanske terevenke.
Nikad nećemo doznati da li je san svake svrake da postane slavuj. Ali, u jedno sam sasvim siguran, san svakog nesposobnog čoveka u Srbiji je da postane neko i nešto. Nažalost, neko,plus nešto, daje, ništa.
Volove i danas niko ništa ne pita. Muka me naterala da razmišljam, i da ovaj esej kako tako privedem kraju. Danas je satiričara veoma, veoma malo, ako se izuzmu aforističari. Ipak aforizmi su jedno, Domanovićevo delo je nešto drugo. Ne znam, možda se naši današnji satiričari skloni da slede jednu Ničeovu zanimljivu misao:'' Čast iposlušnost vlasti, pa i sakatoj vlasti! Tako iziskuje valjan san. Šta sam ja kriv što vlast voli da hodi na sakatim nogama?''
Od Domanovića, preko Broza do Miloševića, pa do dana današnjeg, vlast nam je bivala na staklenim ili sakatim nogama. Na našu štetu. I žalost!

    U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a ni malo
slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim porukama ; a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: ''veliki narodni rodoljub ''. / Stradija /
Verovali ili ne, Domanović je rođen 1873 godine. Užas! Ne zato što se rodio jedan veliki pisac i satiričar, već zato, što mi se čini, eto, sedeo sam juče s Radojem, i
pričali smo o najaktuelnijim problemima naše Stradije. Domanovićev životni vek nije bio dug, ipak, živi Radoje i danas, zahvlajujući svojim briljantnim satirama. Prava je šteta što u današnjim (ne)prilikama njegovo pero ne dejstvuje, kad je sve isto, samo njega, Radoja Domanovića, nema.
Danas, kad se demokratija ušetala kroz našu kapiju, dozvoljeno je eto i sindikalno organizovanje. Bilo je i pre dozvoljeno, ali ta je dozvola podrazumevala; ako želiš da budeš član Sindikata, moraš redovno da plaćaš članarinu; i to je sve. Eh, isto kao danas pod demokratskim šeširom; s tim, gde stisni petlju da kod privatnika, velikog narodnog rodoljuba i demokrate pomeni sindikat i svoja prava. Naš čovek hoće u Evropu, ali je on poseban tip čoveka; posebne su mu misli, ideje, ponašanje, način rada, slavlja, aktivan je tamo gde drugi nisu, neaktivan tamo gde su svi aktivni. Mi istinu prepoznajmeo srcem, a bilo bi korisnije da je prepoznajemo umom, manje bi nas bolela. Jednom sam, vidno razočaran, zapisao i ovo:
ČOVEK POSLEDNJE STRADIJE
Sreća mu je okrenula leđa, nesreća ga prati k'o telo senka. Sve vreme trajanja strada, i što više strada, to sve bučnije o pobedama trubi. Starci bi i drugu mladost da dočekaju u foteljama, mladi čekaju starost kako bi i oni počeli nešto da rade. Sve se kod njega svodi na rekla kazala, ono najbitnije, svi prećutkuju. Svi vole državu da muzu, i svi je j...., pa će jadna uskoro i da svrši. Pardon, završi sa svojim postojanjem.
Takav tip čoveka danas je u svetu, prava retkost. Reč, pita se on, šta to beše!? Retko se ko seti lepe narodne mudrosti: Vo se veže za rogove a čovek za reč.
Rečiti govore koješta, pametni su primorani da ćute. Realna je mogućnost da takav narod izumre, i konačno uđe u istoriju, s kojom je toliko opterećen, gde je sve istorijski
događaj, od fudbalske utakmice, skupštinskog odloženog zasedanja do velike nužde malog narodnog poslanika.
Beseda mu je uvek okrenuta prema neprijeteljima u sopstvenim redovima. Beži od istine ko đavo od krsta. Radije se bori s vetrenjačama nego li sa stvarnim problemima. Bos po trnju rado hoda, ne bi li imao razloga za žalopojku. Boli ga uvo za sve, a sve bi da čuje o kolegi i komšiji. Borben na jeziku, kukavica na delu.
Suviše ponosan na sebe da bi nešto pokušao i da uradi. Voli da posmatra dok drugi rade, još više voli da kritikuje i deli savete. Iracionalan je, neiskren, često neshvatljiv sebi i drugima. I, najviše od svega, voli vlast. Jer voli, da mu, i da ga, narod služi. Taman posla da on služi narodu, to nije, narodski. Idiotizam proglašava za vrlinu, vrlinu za uznemiravanje javnosti. Iako bi sve preko noći, tumara i u po bela dana.Preko noći jedino ne radi ono što bi trebalo, pa zato vlada Bela kuga.
Logika je odavno proterena s ovih prostora; samo mi proglašavamo pobedu nad neprijateljm, dok taj isti neprijatelj sa svojom trupama ulazi na našu teritoriju, a naša se vojska povlači ka unutrašnjosti. Samo se mi širimo na taj način što nam se terotorija sužava iz godine u godinu. Postali smo agresori, osvajači, a nema nas tamo gde smo vekovima živeli. Nažalost, uvek nas vode oni kod kojih je sve moguće što je nemoguće a nemoguće što je moguće.
E moj Radoje, moje radovanje, dok čitam tvoje pripovetke, dođe mi da te zagrlim, sve mi se čini, sve si ti ovo jutros napisao, a ja danas po podne, u osami čitam.
U '' Stradiji '', Domanović piše i ovo:
- Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.
- Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi
loše žito i još vazda drugih stvari.
Koliko me pamćenje služi, tako biva od kako znamo za sebe. Jedino smo ordenje prilagođavali novonastalim situacijama. I danas, svako za sebe misli da je najbolji, da
zaslužuje sve počasti. Loših nema, a loše nam ide iz decenije u deceniju, iz godine u godinu, iz časa u čas. Još uvek nismo spremni na dijalog, kompromis, lično žrtvovanje. Domanović je u svojim satirama upozoravao, upozoravao, ali, čini mi se, nije imao koga:
- Koliki je budžet, ako smem pitati, gospodine ministre?
- Lanjske godine, kad je bilo drugo ministranstvo, bio je budžet manji, ali ja
sam uspeo velikim trudom i zauzimanjem da u budžet uđe pet miliona dinara.
- To je za vašu zemlju dovoljno?
- Dovoljno... E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: '' Žito, i uopšte
usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više.''
Domanović nije doživeo vreme Otkupa, vreme kad smo i samog Gospoda Boga proterali, kada smo se zdušno stideli zato što nam se za kratko vreme posrećilo da budemo carevina i kraljevina. Nije doživeo ni vreme Milošoveća, a opet, kao da je baš o pomenutim problemima pisao. Danas, mnogi poslanici i ministri vole da kazuju svoje duge isprazne monologe, ne shvatajući da je to mučenje ionako izmučenog naroda. A skoro sve političke polemike prati nekultura, isključivost, a o psovkama da ne pričamo.Dok druge lažu i ubeđuju, oni sami ne vole da čuju istinu, i to onu, koja bi koristila i njima i narodu.
Ili:
      '' Vlada energično radi na ostvarivanju novog zajma a svi su izgledi da ćemo još do kraja ovog meseca primiti jedan deo novca''
Ne mogu da verujem da je ovo zapisano u tako dalekoj prošlosti. Sve mi se čini, upravo sam odgledao televizijski dnevnik na državnoj televiziji. Onoj istoj, čije je plaćanje tv pretplate bilo nedemokratsko, a danas je demokratsko. Domanović je i ovo zapisao:
Ko bi još mogao izređati sve gadne strasti tog nesrećnog naroda? Dovoljno je reći da bejaše samo deset valjanih i čestitih ljudi u celoj zemlji, a sve ostalo, muško i žensko, i strao i mlado, pokvareno, štono vele, iz temelja.
   Šta mislite, kako je moglo biti ovoj desetorici dobrih i čestitih ljudi u ovoj pokvarenoj zemlji?...Teško, vrlo teško, a najviše zbog toga što moradoše gledati propast svoje rođenje zemlje, koju tako žarko ljubljahu / Ukidanje strasti /.
Da li pratite rad današnjih političkih stranaka. Ponašanje njihovih lidera. Da ne pominjem Brozovo i Miloševićevo vreme. Uvek je nečije vreme, jedino nikad, narodno. Pogledajte sve te lidere nedobrojanih stranaka. Samo su oni pametni, samo oni vole otadžbinu, sve bi za nju, osim vlasti, dali. Kad ih slušate (a ne silaze sa TV ekarna) ispada da su samo oni pametni i valjani, a da su svi drugi do zla boga pokvareni. Koja je
to stranka, i posle katostrofalnih rezultata na izborima, promenila lidera. To je prosto nezamislivo. Nije ni čudo, još nisu čuli da je Josip Broz umro, još uvek misle da su na sigurnom, ispod njegovog šinjela.

- Nećemo da čujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina- viču iz druge grupe.

- Sad se javaljaju mlađe snage, a za stare nećemo da znamo više- viču iz treće grupe.
Najedamput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz na kome ugledah mlada čoveka oko svojih trideset godina. Kako on naiđe, a sve se glave duboko pokloniše.

- Ko je ovo? -šapnuh mehandžiji.To je prvak u građanstvu. Mlad čovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba dočekao je da ga je i sam kmet već tri puta do sada jahao. Stekao je više popularnosti, nego iko do sada. / Danga /
Posle Domanovićeve smrti, njegova je draga otadžbina mnogo puta ratovala. I kad se činlo da dobija, ona je gubila . Iz poraza se nije izvlačila pouka, ostalo je ono uvreženo, ja pa ja, samo jaši ako hoćeš da te narod ceni. A na drugoj strani: pusti neka te jašu, i ćuti, ako hoćeš mirno da spavaš. Zašto smo takvi kakvi smo, krivo je ratovanje. U rat su odlazili hrabri, čestiti, oni koji nisu mogli mitom da se oslobode mobilizacije. Kad ovo kažem, prevashodno mislim na Bune, Ustanke, Balkanske i Prvi svetski rat. Ako je tako, a tako je, mi smo još i dobri potomci. Da, istina je zaista, gorka!
Česta stradanja i duge patnje, po pravilu donose otrežnjenje od malih i velikih zabluda. Kod nas to nije slučaj, naprotiv, iz najveće katastrofe mi ne izvučemo nikakvu pouku. Svi pominju slogu, i jedino su složni da do sloge ne dođe. Svi su smetnuli s uma šta to beše-stid! A kad stid jednom s obraza siđe, teško se vraća.
- Pa zar niste svi na broju?- procedi vođa ne dižući glave.
- Kako to pitaš? Digni glavu , pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom
nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
- Ne mogu da pogledam!...
- Zašto?!
- Slep sam!
Nasta tajac. ( Vođa )
Radoje, Radoje, zar je moguće da smo nepopravljivi?
Uzmimo na primer današnje lidere vrlih demokratskih stranaka. Nezamenljivi
su. Čitaj: lider= stranka. Ako neko pokuša da misli drugačije, to jest, slepo da ne sledi svog vođu, izbacuju ga iz stranke, to jest, primoravaju ga da osnuje novu stranku, gde će definitivno i njega drugi slepo pratiti. Mi smo narod koji ne može bez vođe, pa makar on bio i slep. Niko se ne pita, zašto je to tako!? Do odgovora se lako stiže: Zbog naše boljke; brigo moja pređi na drugoga.
Sivonja je to posmatrao, pa mu tek dušu obuze tuga, bol silne nepravde, a on ne mogaše podleći tako jakom, iznenandnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti.
/ Razmišljanje jednog običnog srpskog vola )
Slobodno se smejte, ali, ja sebe vidim kao Domanovićevog Sivonju. Naravno, ne smatram da sam mu dorastao. Ali, vredelo je pokušati!

Ključ izborne pobjede je u rukama vlasti.

Još, samo, da podmažu brave.

Veljko Rajković