BUDIMO LJUDI IAKO SMO SRBI,

NEKO TO REČE!?

***

Sabahudin Hadžialić

MOJA PRIČA

Želio sam priču napisati. Jednostavnu, nepojmljivo jednostavnu priču. Želio sam sa vama podijeliti iskrene želje paćenika koji živjeti želi. Živjeti, iznad svega živjeti. No, u trenutku kada sam završio objed, došli su po mene. Odveli me. I ustrijelili. Jer, izvršili su nadamnom isto ono što sam ja činio drugima. Strijeljali me. Mecima koje sam i ja koristio. A želio sam živjeti. I ispričati svoju priču. Priču nad pričama.

TEATAR APSURDA

Juli je mjesec. Kiša još pada. A juli je mjesec. Meteorolozi su u čudu. A i nisu. Jer, juli je mjesec. Kiša još pada. Uskoro će i avgust. Vrućine se spremaju. Jer, dolazi nam avgust. Iza njega i septembar. I, opet će kiše padati. Jer je septembar, zar ne?

ŽENE

Imao samo prijatelja, maltene kuma, vjenčanog. Dvojicu. Prvog mi je odnio rat, ne mojom greškom. Bio je Srbin. Čitav rat je bio u Sarajevu. Doktor medicine. Otišao je po završetku rata. I nije se vratio. Iza svega, bila je žena. Odvela ga, zavela ga...zaboravio prijatelja. Drugi nije bio vjenčani, već je bio kum moga najmladjeg djeteta. Musliman, da ne kažem, Bošnjak je bio. Početkom ovoga stoljeća/vijeka zamjerio se mome bratu ne željevši mu nešto pomoći oko nekog bezazlenog prevoda. I ja ga pozdravih. I, opet je iza svega bila žena. Kako? Ovaj put bratova. Žena. Željela je od njega, brata (i još uvijek to čini), savršenstvo bez mane. I tražio je od drugih ono što sam tada nije umio ili znao činiti. Na frku. Zbog toga sam izgubio i drugoga kuma. Imam ja još kumova. I vjenčanih. Ali, i onih drugih. Neće faliti. Jedino me strah da i brata ne izgubim. Opet. Zbog žene. Njegove. Uh!

VRSTA KOJA IZUMIRE

Jučer, subota je bila. Poslije puna dva mjeseca bijah sa društvom starim u kafani. Na piću. Dva mjeseca se nismo vidjeli. Nas petorica. Godine su tu. Blizu pedesetim  Ponekad mi se učini da gubimo teme. Svako se o sebi zabavio. Ako ne pričamo o recesiji, djeci i ženama, teme se polako tope. Pogledamo se i na trenutak, siguran sam, baš svi pomislimo: „Da li je moglo biti drugačije?“ Bezazlenije, otvorenije, iskrenije. Nije ni bilo moguće, mada uspjeli smo. Jer smo ostali zaista otvoreno, mješovito (ne želim koristiti tu psovku od riječ-„multikulturno“) društvo starih prijatelja, koje ni rat nije uspio zavaditi. Možda smo zbog toga i tužni. Jer nismo zavadjeni. Sretni su samo oni koji su zavadjeni. Jer, ne razmišljaju o drugima i drugačijima. Mrze ih. I nestaju u sivilu svoje ortodoksne gluposti. A mi pametujemo bivajući svakim danom svjesnijim da smo vrsta koja izumire. Vrsta koja ne mrzi. I zbog toga i umire. I ostaje bez tema za priču. Jašta!

NAJKRAĆA PRIČA

U naslovu ostade!

Milica Blagojević Janković

MISLILAC

Nema dlake na glavi koja mu ne smeta. Ni mesta na grani, koje po njemu ne treba da cveta. Umislio je taj da je život ceo samo jedan pokušaj. Jedan početak. I jedan kraj.
Zbog njega su sasvim male, obične stvari postale ružne i komplikovane. Vratio bi nas bebe da budemo, isključivo kašastu hranu da jedemo. Ne bi bilo grešaka kao što ih ima sada, bebama je zabranjen izlazak do grada. Bili bi smo čisti, beli, povijeni, u mislima siti, lepo odgojeni. Ništa se on tu oko nas više ne bi trudio, osim što bi se na nas ozbiljno naljutio, ako bi, zbog našeg plača, noćima se budio. Da niko ni slučajno nije progovorio ili što god stvorio, jer ako nam samo čuje jedan bebav glas, napraviće ponovo on ljude od nas. Neka onda svako u sebi nađe spas.

NEPREDVIDIVA

Ako bih morao nešto da kažem o njoj bilo bi to krajnje neukusno, nezahvalno i nepotrebno sa moje strane. Ipak, moram. Nije mi neophodno sada da govorim ali potrebno mi je. Za spokoj. Miran san. Blagu smrt. S druge strane, problem je u meni: nisam dovoljno normalan da bih preskočio priču o njoj.
Ona je najkraće moguće rečeno: nepredvidiva.
Juče je htela da kosimo travu usred šume. Rekao sam joj da je to nemoguće. Uzdahnula je duboko, zatim je izjavila da u stvari želi da ide na pecanje. Zakikotao sam se. Ona je podigla nos i odjurila na hipodrom. Posle jahanja došla je u stan i izjavila da hoće da studira. Pitao sam je šta, a ona reče da još nije odlučila. Dvoumi se između prava i filozofije. Samo što sam zinuo da joj kažem šta mislim o tome, ona je dohvatila telefon i tri sata ga nije ispustila iz ruke. Iz prikrajka sam saznao još puno toga o njoj. Nije joj pravo što ne radi. Zaposliće se prekosutra. Voli da štrika i veze, možda pokrene sopstveni posao. Nervira je ceo svet, svi su spori za njenu misao. Neshvaćena je, niko je ne razume i ona sasvim dobro zna da je ja nikada ne shvatam ozbiljno. Kako bih inače drugačije mogao da je volim?
Uhvatio sam sebe da razmišljam, naterao se da počnem da je posmatram kao ženu koju niko ne razume i koja ima svoje potrebe. Nakon mukotrpne analize njenog bića, došao sam do zaključka da je nestalna, hirovita i pre svega nepredvidiva. Pomislio sam da želi slobodu, da sam ja kriv za njene neispunjene snove. Poželeo sam da je pustim. Neka ide iako je volim.
Kada sam bolje pogledao oko sebe, nje nije bilo. Pomislio sam da je otišla na hipodrom, reku ili kod drugarice. Jednostavno je izašla, vratiće se.
Nije mi trebalo dugo da shvatim da su sa njom otišle i sve njene stvari.
Nepredvidivo je nestala iz mog vidokruga u kome sam mogao predvideti nadolazeće dane – nepromenljive i zaludno iste.

IME

Moja drugarica ima ime. Ono joj se nikada nije dopadalo, te neću ni ja da mu pridajem značaj. Drugarica je ime dobila po babi, majčinoj majci. Ni ta baba nije volela svoje ime ali je izvojevala da je zovu baba. Tako je moja drugarica meni rekla da je zovem Drugarica. Tih godina je bilo užasno super ako bih se koristio imenom Drugarica i za neko vreme problem oko imena je bio rešen. Kako su godine prolazile, vremena su se menjala, a ni drugarica više nije bila toliko mlada. Jednog dana telefonom me je obavestila da je ubuduće oslovljavam isključivo: ″Gospođice, moliću lepo ovooooo.... Gospođice, onoooo... ″ To je bilo u redu dok se ona nije udala. Odmah još na venčanju rekla mi je da je od sada ona Gospođa i da se to nikada neće promeniti. Mislila sam da mogu biti mirna što se tiče njenog imena, sve dok jednoga dana Gospođa nije izgubila muža. Pitala sam je:

-Draga, da li sada da te zovem Udovica?

-Zovi me po imenu. Ime mi više uopšte nije važno.

POPODNEVNI ODMOR U DOMU

SLUŽBENIKA JANJIĆA

Veljko Lađevac

Došao, seo, prispao. Trgao se: "Što se ne presvukoh, nove su pantalone?!" Presvukao se. Seo, prispao, zaspao. Zvoni telfon. Trgao se:"Što ga ne isključih?!" Sačekao da prestane da zvoni, isključio telefon. Opet prispao. Taman da zaspi, setio se kako mu se kolega podsmevao kad je pogrešno akcentovao reč "priheftaj" dok je pričao. Ustao, pustio muziku, legao. Čuo dragu baladu, opustio se, počeo da drema. "E, kako lepa pesma. Ovo peva..." Nije mogao da se seti, opet se iznervirao, ustao, isključio radio: "Jebem ti radio!" Legao, zabio glavu u jastuk, nervozno preksrstio ruke. Od stiska ga nešto zabolelo u grudima. Ušla zena: "Što ležiš? Je l' ti dobro? Što se nisi pokrio frotirom?" "Umoran sam, nisam bolestan, ail me nešto žiga." "Pa, žiga te čoveče jer nisi uzeo frotir. Uzmi frotir!" On nešto gunđa. Ona uzme prekrivač, pokrije ga sva zvanična, izađe. Toplo mu, zadrema, zaspi. Dune vetar, zaškripi prozor. Budi se, gunđa, ustaje, zatvara prozor. Vrati se, legne, zaspi.
Sanja: žena mu prebacila frotir preko glave, pa ga davi. A onaj kolega je šcepao od pozadi i još dobacuje: "Priheftaj ga! Priheftaj!" Budi se. Jedva diše. Kao da su ga stvarno davili. Vidi da se oznojio, baca prekrivač: "Jebem ti frotir!" Hladno mu. Ne može da zaspi. Ustaje, tušira se, odlazi u kuhinju. Miriše na grašak. "Pih"- kaže. Seda. Vidi na podu nešto crno. "Da li je buba ili ugalj?- misli. Ono crno se pomeri. "Buba! Da li da je ubijem?"- misli. Uđe žena, zgazi bubu. "Kako si spavao?"- pita. "Loše."

Živojin Denčić

Trgovina ljudima koji se bave politikom? Trgovina najgorim stvarima.

Godine izmedju ratova brzo prolaze, za razliku odonih drugih.

Uređenje bolnice brzo napreduje, ali nestrpljivi nisu sačekali njeno otvaranje.

Naše maštarije su ipak samo plod čežnje za otadžbinom u kojoj živimo.

Od kako je potpisan onaj pakt, više ne verujem ni jednom sporazumu.

Od svih ruševina na svetu, najteže je gledati rušenje ugleda svoje zemlje.

Državi kojoj nije dobro jedna diplomatska nota nije dovoljna da joj bude bolje.

Ako već plaćate glavom, ne treba odlučivati na prečac o kupovini.

Suno Kovačević

Svi smo mi žrtve žrtava.

Nakon što su obećanu svjetlost podarili
desilo se dugotrajno pomračenje.

Narod se  okrenuo igrama na sreću.
Shvatio je da ga nema ko  drugi izvući.

Ne pitajte Dodika za Republiku Srpsku.
Privatna imovina  je suverena.

Veliki Bošnjak je svaki onaj koji prođe
provjeru političke podobnosti.

U ratu sam pucao iz  puške. Sada pucam iz srca.

Stigla bijela kuga. Crni narode.

Narod koji  živi od socijale neće još dugo.

Sve smo bliži jedni drugima.
Naseljenost  Bošnjaka  se mjeri  u metrima.

Stočarstvo je u opadanju.
Sve smo više vegeterijanci.

Zenica je grad čelika kojeg je napala hrđa.

Općinska administracijo, stavi maske da sačuvaš obraz.

Ako je automobil bijesan. Kakav je tek  vozać?

I bez ratnog iskustva administracija je zalegla.

Veselin Gatalo

KAKO JE PUKAO STARI MOST
(Stari most i Ljubo Bešlić)

Bijaše to dvijetisuć sedma
Kad no Grade tuga spopanula
Na starijem Ljubinijem leđ'ma
Sva tegoba Mostara legnula

Tri godine Ljubo stolovao
Tri godine, ko tri guje ljute
Ne zna raja da je bolovao
Da je stisko od kapute skute

Krio junak preljute uboje
Ne šće drugom muke svoje dati
Ne pokaza ljute rane svoje
Ne prestade ni tad stolovati

Mrka oka u oči ne gleda
Proganja ga nesoj novinarski
On izmučen otraga i spr'jeda
Uz bol nosi i čemer mostarski

Ratne rane, rata posestrime
Nosio je i balun šutao
Da ne vidi mrzak dušmanine
Pobratimu da ne bude žao

Silom pio, ženskinje gonio
Silom Ljubo Mostarom vladao
B'jesna kola po gradu vozio
Da sakrije da je nastradao

Kad to čula kamena starina
Stari moste, dika od Mostara
Zadrhtala prastara zidina
Pokleknula grdosija stara

Stari Moste, Ljubin pobratime
Od čuda se čudit ne mogaše
Kako Ljubo hrvao se s time
Ter za boli svoje ne kazaše

Kad v'jest čula prastara ćuprija
Probode je nešto u njedrima
Rane vida posuški bekrija
Bol boluje, mirovinu prima

Stisnu tuga i Staroga mosta
Udari ga, i to s strane svake
Ter ćupriji ništ' drugo ne osta
No da pukne, i to porebarke

Pati Mostu za našijem Ljubom
Pati, šuti, ko od grada glava
Pukli oba, pa se jedan drugom
Pri akšamu tiho povjerava

Ljuto zbore puknute starine
Ljuto zbore dvije pukotine
Čekajuć' da nevolja i' mine
Da im sunce jedanreda sine

Teške boli ne razumi niko
Boli glave i boli kamena
Na rane se ne naviknu niko
Teške rane u teška vremena

EVROPSKI STANDARDI

Slobodan Simić

Došli kod mene u selo neki fićfirići. Sva trojica u parnim odelima ko za svadbu. Iz nekog ministarstva ništa manje. Kažu da imaju protiv mene ozbiljnu prijavu. Maltretiranje životinja! Ja se zabezeknuo. Pa ja brinem o stoci i živini kao da su mi rod dodjeni! Oni se smeškaju, vidi se da mi ne veruju. Pitaju da li mogu da vide moje  svinje. Može što da ne može.
Stoje oni pored svinjca i samo se zgražavaju. Kao, užasno je prljavo.
Pa normalno da je prljavo kad je to svinjac! Kažu fićfirići, jadne svinje žive u nehumanim uslovima. Ama ljudi, pa svinje su uvek živele u svinjcu, njima je to normalno! Oni se opet smeškaju, a to ne ide na dobro. Svinje moraju da se uzgajaju po evropskim standardima, kažu. I sad moraju da spasavaju životinje. Kako bre da ih spasavate, pitam ja. Svinje će vam biti konfiskovane, presudiše oni. Ama ljudi, šta će biti sa mojim svinjama, zavapim ja. Naći ćemo im hraniteljsku porodicu, obavestiše me fićfirići.
I odneše mi svinje. Posle sam dobio pismo iz tog ministarstva. Sa žaljenjem javljaju da u Srbiji  niko nije imao adekvatne uslove. Pa  da se ne bi mučile uspavali su svinje nekom  injekcijom. Po evropskim standardima. U pismu je još bila kazna za maltretiranje životinja. I račun za te injekcije...

N.N.

OSVRT NA JACKSONOVU SMRT...

KULOARSKE PRIČE

(Redakcija, u principu, ne podržava sve stavove svojih saradnika, osim, naravno, ponekad)

Majkl Dzekson neće biti kremiran, pošto je 86% njegovog tela sada od plastike.Umesto toga, biće recikliran u fabrici LEGO, tako da i dalje može da se igra s decom.

Samo u Americi možeš da se rodiš kao siromašan crni dečak i da umreš
kao bogata bela žena.

Najnovije vesti: Dobri duh Kasper seksualno maltretiran u ranim jutarnjim časovima!!!:)

Koje su poslednje reči Majkl Džeksona dok su ga vozili u bolnicu?  "Na dečije, na dečije..."

STOMAK 

Nikola Č. Pešić 

Vreme u kome živimo zahteva od čoveka sve veće znanje. Shvatanje vremena, prostora i situacije sve više je po osnovu signala iz stomaka, a ne iz mozga, kako bi bilo logičnije.
Saslušajmo političare na TV. Pogledajmo njihovo ponašanje, govor tela. Zapitajmo se od čega žive. Šta imaju? Odgovor za takvo shvatanje biće logičan. Nije taj čovek kriv što tako misli i govori. Njegovo okruženje je takvo. Kako čovek koji ima više od 80 hiljada mesečne zarade može isto da misli kao onaj koji nema ni dinara!? Naročito, ako je nekada gradio, a sada... Privatizovali su mu firmu oni koji neće nikada biti privatizovani! Takvi ne mogu imati iste aršine, isti pogled i shvatanje vremena i sveta u kome živimo. Veoma su im udaljena shvatanja. Mogla bi da ih približi samo istovetna situacija. Naravno, jednima nebi odgovaralo. Na stranu privatni sektor. Ali, ljudi koji su zajahali na državnim, budžetskim jaslama... !? Pa to je narodno blago. Od opšteg je interesa. Kao voda i vazduh! Niko se nije rodio da radi baš na tim birokratskim radnim mestima, no se tu uvalio, najčešće, zloupotrebom položaja i dovođenjem po nekakvoj partijskoj ili rođačkoj pripadnosti.
Direktor JATa sebi odrezao platu od čak milion i po dinara!? Neki političari ga brane. Sposoban menadžer!? Zar neko u ovoj Srbiji sa istom kvalifikacijom i sposobnostima, ali bez partijske podobnosti, kolateralna šteta nakaradne privatizacije, nebi pristao da taj posao obavlja i za 100 hiljada dinara? Na primer. Verujte da bi, i to s pesmom!  Hajde da stavimo na licitaciju sva radna mesta u državnom sektoru da vidite za koliko će neko pristati da radi.  Ovako, nekome date dobar posao i dopustite mu da sam odredi sebi platu!? A tržište radne snage ?!
    Dižem glas i pozivam sve nezapošljene, gubitnike tranzicije i one koji tek treba da se zaposle da se založimo za stvaranje približno jednakih uslova za sve. Koliko samo ima lekara u državnim ustanovama, profesora i nastavnika, policajaca i službenika, birokrata u državnim i lokalnim samoupravama i ostalih radnika u javnim preduzećima. Svi oni ne mogu da shvate nas koji ne radimo. Zato ih treba duplirati a radno vreme im prepoloviti. I zarade, naravno! Da svi zaradimo po pola,  odmornije. A kome je malo neka drugu polovinu nadoknadi kod privatnika, ili razvije sopstveni biznis, pa neka zaradi koliko hoće. Državno blago pripada svima podjednako!
    Ili, razvoj regionaasve u Beogradu!? Zar danas, u eri komunikacija, ne bi mogli da rasporedimo po većim gradovima u Srbiji poneko ministarstvo. Zašto da u moj Niš ne budu barem dva ministarstva, u Novom Sadu takođe, Kragujevcu, Leskovcu. Šta bi to značilo za ljude u tim gradovima. Plate tih činovnika bi se tu trošile, porodica bi tu živelai gradovi bi se razvijali. Ne verujem da je to nemoguće. Kao da se radi na tome da svi Srbi jednoga dana žive u Beograd, da stvorimo pašaluk.
Shvatam zašto stranke na vlasti i nisu za ovakvu ideju, to pogađa njihove upošljenike, ali nebi mogao da razumem opoziciju i vanstranačke ljude.
Znam, reći će neko da je ovo glupost i  utopija, da nije po Ustavu i zakonu… Siguran sam  da takvo razmišljanje ne dolazi iz njihovih  glava,  već iz stomaka. Jer, i ovo je, ali iz mog stomaka!

KOMŠIJE

Andrej Glišić

Hvalospevi sa TV minareta: „Bezbednosna situacija na Kosovu je pod kontrolom“ - igre mogu da počnu. Univerzi(jada) sa doskokom, iliti politikanskim otskokom iz šupljeg u prazno – bila je uspešna, da pukneš od zadovoljstva, prosto sline da ti poteku, a za žvale na usnama, pred praznim kontejnerima da i ne govorim. Sve smo uložili u Vladin imiđ... i nadalje će nam krčati creva... onako orkestrirano uz virtualni omaž uz  „Odu radosti“, u prisustvu Čepetovog Pinokija... međutim, on je uspeo pobeći od „lisca“, da li će uspeti i Vladi da eskivira lisice nije mi poznato. Ivica i Marica izveli su uspešan beg od “Zle veštice” (boginje Palade, uz penzionersku kamuflažu) ... „piti il’ ne piti, pitanje je sad“: - kako eskivirati dugove od gospa Evrope i njenih profitabilnih, milostivo - pohlepnih finansija za protektorat? Odgovora nema, a verujem da ga neće ni biti. Jer, ko plati taj I klati tako su mi starci govorili. Ako ne platiš na mostu, onda ćeš na ćupriji.
Hvata me dremka, kapci pali na pola koplja, s’ krajnjim naporom slušam poslednje vesti, koje po uhodanom scenariju, reprodukuje vergl sokočalo: - Napad i ranjavanje žandarma kod Lučana pokazuje organizovanost i odlučnost OVK Preševa, Bujanovca i Medveđe... I, da se ne lažemo... puče puška kad joj vreme nije... potom sledi žalba Euleksu... - Mama tuku me oni indijanci, albančerosi... ne mogu da se igram u našem dvorištu... Samo se ti sinko nastavi igrati klisa sa društvom, jes’ da je malo al’ je odabrano... Tata će ionako poslati peticiju „Ujka Semu“, a mislim da će uložiti protest, visokom gospodinu Džozefu Bajdenu, nismo valjda za džabe prljali crveni tepih za dibrodošlicu...
Obuze me neka mlohavost... opustih se, pa zaspah... no, ne zadugo... Košmarni snovi vitlaju vijugavim strnjištem pamćenja. Gledam sina, još koju godinu pa će u vojsku... stresem se... čiju vojsku, zar u janičare... po belom svetu, a ni školu nije pohađao... zbog čijih interesa... Zajedno sa onima... u vojsku sa njima, sa Alili Alijem, koji me pred ljudima omašario... onako zverski, neljudski, samo što sam nosio šajkaću... To mu neću zaboraviti... mora da mu je mozak prokuvao pod kečetom... do juče ga nije nosio... osilio se, kaže: Miloš Obilić je albanac... stvarno je prokuvao, nikako da shvati da na prazno tenđere ne stavlja poklopac... crkvu je spalio, plamen je kuljao do neba... Vi ste božiji narod, što vam ne pomogne... smeje se sopstvenoj gluposti, a  klanja se... vernik, eh vernik... Ko tuđu istoriju prisvaja svoje se stidi, a ima i zašto... uzeli su danak u krvi, božuri će i dalje biti crveni... Zlo se zlom vraća Ali! Prepadnem se zvekira... neko je na portima... u kući nema svetla... otvaram...
- Komšija, tako ti boga, sakri nas kod tebe... haračlije nas proterale, uzimaju sve što im padne pod ruke... dece radi... razumeš...
- Uđi, bolje da smo zajedno, ista muka nas muči...
Američka konjica, koju predvode albančerosi, nije se pokrenula, trubač je gostovao u Guči na pripremama za svečani nastup, svi oni vele trubu – tradicionalisti se sećaju Luja Armstronga, sa nostalgijom Kju-klus-klana.
Pijana pošast je prošla, kako je i počela - na jedared... Aliliju nisam ništa rekao. Zastali smo kraj prozora, dok je sa minareta dopirao glas mujezina „La illah illa illah...“.
Crkvena zvona više se čuju, ona su ukradena zajedno sa krstom. Mesec je i dalje širio senke, ostali smo bez reči, ni sam ne znam zašto, zašto nam je sve ovo trebalo.

VICEVI IZ SEHARE GRUJE LERE

Hrabar:

Kada dodješ usred noći pijan kući, žena je već u krevetu, ali još ne spava.
Uzmeš stolicu i sjedneš ispred njenog kreveta.
Na njeno pitanje:
- "Šta radiš?",
odgovoriš:
- "Želim da sjedim u prvom redu kada počne cirkus."

Hrabriji:

Kada dodješ kući usred noći dobro pijan, žena te čeka sa metlom u ruci, a ti je upitaš:
- "Čistis ili se spremaš da nekud odletiš?"

Najhrabriji:

Kada dodješ kući usred noći, mirišeš na parfem i imaš sminku na košulji.
Opališ ženu po dupetu i kažeš:
- "Ti si sljedeća!"

Sjede Mujo i Fata na usamljenom parkiralištu

Mujo:
-"Nego, reci bona šta ti misliš o situaciji u Iraku?"

Fata:
-"Ma, jebe mi se!"

Mujo:
-"Odlično, i meni, samo nisam znao kako bi te pit'o!"

Nije mi milo što

se upuštam u

politiku, ali

teško je satiru

ne pisati.

Živojin Denčić

PAŠO, IZVINI ŠTO NIJE

PO REDU

Jasmina Šikić Jašiki 

Subota jutro, ova prošla subota. Budim se negde oko pola jedanest i iskačem na terasu da se protegnem i pogledam kakav je dan.
Vidim dole, u dvorištu, kod tatine “letnje kućice”na tremu sede. Četvoro.
Malo protrljam oči, i prepoznam moju tetku Joknu iz Boleča i teču Bođu.

Šta ću, umijem se, stavim kačket preko onog haosa od kose i siđem. Red je da ih pozdravim.
Silazim s velikim osmehom, u stilu dragomijestostetuusubotuujutrupredoručka.
A, drugo, radoznala sam. Kog su vraga potegli za vikend  do ovde. Mora da postoji neka priča....

A, ja volim priče.

“Opa, ustala devojka!?”, grli me tetka Jokna i kezi se, verovatno zblanuta celom mojom životnom pričom...Eto sve ima, a trideset i kusur godina (u pet “gađa”, pojma nema koliko imam stvarno), a još devojkuje.

Ma ja, tačno znam šta se mojoj Jovanki mota po glavi.

“Udaje se moja Dragana, pa da kitiš.”

“Šta da kitim ?”

“Pa kako šta, svatove?”

“Ja sam dosta okitila.”

“Pa takav je red, sestra neudata…?”

“Ma, nije to za mene.”

“Običaj je.”

“Moj nije.”

Tetka gleda zabrinuto i upitno u svoju sestru, a moju majku, u fazonu, s ovom tvojom nešto nije u redu, reci joj ti.

“Aj, kitiću da ne remetim.”

Tu je već mogla da dođe kafa, sredili su me po običaju.

Nastavljamo da pričamo o pripremama za svadbu, drugim običajima i ostalim sranjima.

Teča se bolje snašao. Poteže sa stola bukliju, pa mi objašnjava da triput cugnem:

“Ne moraš mnogo, samo nagni, valja se.”

“Pa, čuj tečo, ja ne počinjem bez po’ kile, jel domaća?”

Vidim moju šalu, kako lebdi negde neprimećena.

Pa se okreće mom Joci, mome ocu, i nastavlja kao da ja nisam tu:

“Eto, pašo, obavismo običaj, izvini što nije po redu, moje se prve odvojiše, a mlađe su…”

“Ništa pašo, ovi moji odugovlače, ne znam šta im je.”

Joca opravdava mene i mog brata Iku, ko da smo malo blesavi,
a, ipak smo mu deca, pa mora da nas zaštiti.

Istog dana, par sati kasnije, čitam knjigu na tremu, a Joca novine u sobi.
Majka Rajka je otišla sa Joknom i Bođom u obližnje naselje, da “buklijaju” još neku rodbinu.

Taja i ja retko progovarimo, ne samo sada, nego i inače.
Ali se nas dvoje u tim nederočenostima savršeno razumemo

Počeo je da duva neki vetar,
čujem Jocin glas:

“Čij’ je ovo kišobran, polomljen, a oduva ga...?”

“Bođin, sigurno, zaboravio...taj nema ništa celo.”

“Odlete Bođa”, kaže Joca, “Da sečem lubenicu?”

‘Aj, al’ malo.”

Eto, kako se taja i ja kapiramo.

Bosna i Hercegovina uber ulles
ORGANIZOVANA ANARHIJA

Sabahudin Hadžialić

Onomad se pitah koliko ja, individua, što se čovjekom zove, mogu svojim poslanjem učiniti prostore na kojima obitavam boljim i sadržajnijim ,ne samo za mene, već i za osobe što društvo moje čine.
Onomad se pitah, zbog čega ništa, ama baš ništa, ne znači vapaj žednoga u pustinji ,odnosno, naglašavanje grešaka i mogućih alternativnih rješenja koje kao bolne žaoke čekaju da budu «implementirane» (gosp. Petrich- hvala ocu, hvala majci jer,..., nova riječ nas je održala- njojzi hvala).
Bezglavo hitajući u susret novom milenijumu, nadao sam se da deset godina «turbulentne demokracije» može konačno pojesti samu sebe, nestajući u magli sopstvenih zabluda, no...Iznenada se probudih jednoga jutra Anno domini 2009., mjeseca sedmog a dana dvanaestog, protresen saznanjem da se nalazim unutar prostora kojima i ništa drugo nije predodredjeno do da bude nikada do kraja iskorišteni poligon za probe svakojake vrste. Primjeri, dragi moj studente, primjeri? Nema problema, profesore, rekoh svome alter egu i nanizah nisku čudnoga biserja, ali unutar pitanja samih:

- Ima li zemlje na svijetu sa 0 %, ili najmanje 0,4 % inflacije a da istovremeno više od 40 procenata radno sposobnog stanovništva ne radi?

- Da li je moguće da u medjunarodno priznatoj nam domovini ,političari jedno govore, drugo rade, treće misle a četvrto..., e,  četvrto...virtualno implementiraju?

- Ima li zemlje na svijetu u kojoj postoje tri jezika kojima govore tri naroda a da razlika medju jezicima nije veća od 5 %, lingvistički kazano (podvlačim- medjunarodni dušebrižnici to rekoše, i to analitički rečeno) uz naznaku da su Ustavom zaštićeni i narodi i jezici (ili jezici i narodi?)?

- Postoji li zemlja na vascijelom dunjaluku koja ima tri vojske, pardon dvije, ili četiri...?

- Ima li zemlje na svijetu u kojoj političari čine najveći dio zaposlene populacije- ili mi se samo čini?

Pitanja se nižu u nedogled, u nadi da ću konačno dobiti prave odgovore, no, jednom je jedan vrli pitac neki rekao da se unutar samih pitanja kriju sami odgovori, jer «Kto je ta, da prostiš...?»
E, prijatelju moj dragi... i ti profesore... i ti studentu...sve manje je ima...topi se država..Bosna i Hercegovina. Lagano nestaje pred smiraj čudjenja jer ni ja ni Vi ne učinismo ništa da ih spriječimo u suludoj nakani svojoj: Da oduzmu i posljednju nadu Vašoj i mojoj djeci da budućnost jeste ispunjena svjetlom i svježinom proljetnog cvijeta.

A ko su ONI, upitaćete?
Propali djaci i lijeni seljaci.
I ništa više.
Ni manje.

Nije ljudski šutjeti

DESILO SE ZLO

Admir Deljković

Danas se Hamed Smajić ili djed Smajo, kako su ga u komšiluku djeca zvala rano digao . On je bio koliko za jednog djeda bogat čovjek , imao je kuću sa radnjom u kojoj bi opravljao cipele. Žena Mevlida bila je nerotkinja. Bio je malog rasta , širokih prsa i tanka struka. Sada se digao iz kreveta izmolivši jutarnju molitvu dok mu je žena pripremala ono sitnica potrebnih za njegov dugoočekivani odlazak u Meku, kako bi vidio to božanstvo o kojem mu je još kao dječaku pričao djed Hazem, ne obazirujući se na ženino moljakanje da odustane od takvog puta ,zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja.
- Znaš Mevlida, govorio bi joj ono što se duž ulice govorkalo o čovjeku iz Banovića koji je po povratku iz Meke, nastavio spravljati rakiju ili o onom što je mještanima u Vogošći uvaljivao i trulo povrće na pijaci, a ja, ja samo želim da se uvjerim da li je djed, govorio istinu. Naime Hamedu su prije petnaest godina u Prištini u kojoj je zajedno sa Mevlidom boravio pune tri godine uradili transplataciju jetre pošto je njegova sopstvena bila zaražena cirozom i gdje da ga Mevlida nije kumila da pristane na operaciju ili bi izdahnuo. Tačnije nad njim je izvršeno presađivanje jetre svinjskog porijekla, ne nekakve druge kako je bilo predviđeno. Jer na osnovu mnogih pretraga kojih se sam Hamed užasavao , vozeći se u kolicima s jednog na drugo odijeljenje, koji su ukazivali da samo takvom jetrom može sebi produžiti život. Danas poslije toliko godina oboljelo mu je i srce ali za operacioni stol više nije htio da čuje . Nakon četiri sata vožnje našao se ispred ulaznih vrata, Sarajevskog aerodroma. Potom je već bio sa grupom ljudi i žena koji su jedni za drugim prolazili kroz vrata, koja nisu bila ustakljena, kroz koja na kraju prođe i on .Ali jedino se na njegov prolazak ogluši alarm.Piiiiiiiiiiii!!! Piiiiiiiiiiiiiinnnnnnnnnn!! Piinnnnnnnnn! Pokretna traka udaljavala je torbu bež boje, od njegovih tmurnih očiju.
-Gospodine da li uza se nosite bilo kakvu hranu, upitala ga je djevojka krupnih očiju, koščatih obraza, malenih usta, dugačke svilenkaste kose s druge strane prilaza.
-Ne, reče Hamed, mada mu je to bio prvi put da je na aerodromu, ali na tu vrstu pitanja nije ni pomišljao.
-Znate, ovaj alarm je zbog današnjeg leta baš ovdje postavljen te reaguje na živežne namirnice.
-Zar i takvo što postoji upita Hamed ,sav iznenađen dokle je sve tehnika došla , sjetivši se pri tom da u unutrašnjem đzepu sakoa ima pakovanje osvježavajućih bonbona ,spustivši ih na pult ,presvučen kožom, te po drugi put prođe kroz alarm. Piiiiiiiiiiiinnnnnnnnn!!Piiiiiiiinnnnnnnnnnnnn!!! Djevojka sleže ramenima neznajući što bi rekla.
-A da ovaj vaš alarm, nije koji slučajem pokvaren ?
-Nije gospodine.
Djevojka sleže ramenima.
-Šta sad?upita Hamed
-Gospodin Sejdić ! Gospodin Sejdić ! Začu se muški glas, koji je dolazio iza djevojkinih leđa.
-Ja sam, reče Hamed .
-Pa ... gospodine samo vas još čekamo.
-Alarm se oglašava , kada ovaj gospodin prođe pokraj pulta reče djevojka.
-Kako oglašava?
-Ne znam ni sama.
-Ne razumijem, reče čovjek koji je bio ujedno i vođa puta .
-E pa gledajte, reče Hamed te nanovo prođe i nanovo se alarm ogluši.
-Dragi gospodine ovaj alarm je donacija UAE i oglašava se isključivo na one ljude koji su konzumirali hranu svinjskog porijekla.Prošle godine nam se da je jedan od putnika koristio takvu hranu neposredno pred sam polazak...Zbog čega je let kasnio čitavih sat vremena.
-Pa sada sve shvatam.
-Šta to gospodine?
-Pa...Znate..Ovaj...Meni je zbog oboljele jetre stavljena takva jetra.
-Kako to mislite takva?
-Ama znate svinjeća.
-I vi tako želite da otputujete.
-Da.
-Sram da vas je bilo.
-Zašto?Pa meni je spašen život.
-Nedolazi u obzir da vi otputujete,bar ne našom agencijom.
-Ali ja sam sve uplatio.
-Novac će vam biti vraćen.
-Ja želim da otputujem jer mi je djed...
-Briga me za vašeg djeda nego izvolite vi do naše agencije.
S druge strane zgrade pilot je kroz prozor iščekivao vođu puta sa posljednjim
putnikom najavljenog leta.
Neznajući više što bi rekao čovjeku koji mu se okrenutih leđa udaljavao ka izlazu
pri tom zaboravljajući na svoju torbu.
Jedine riječi koje je uspio reći Mevlidi vrativši se kući bile su...desilo se zlo.