MILICA BLAGOJEVIĆ

IDEJA

            Ona stvarno ume da me iznervira. Deluje malo potuljeno, izgleda ojađeno, priča rastegljivo i vriskavo, poskakujući glasnim žicama. Priča i skače mi po glavi. Od nje sam imala bar stotinu nervnih slomova. Dobro je da sam ostala živa.
Ona dolazi kada je niko ne zove, a zove me uvek kada mi neko dođe. Presreće me na vratima, ako bih polazila. Sačekivala, ako bih dolazila. Uvodila me je i izvodila. Iz kreveta me snenu pričom iznosila, u razgovore drske uplitala. Iz mene je izvlačila  nekontrolisane krike i urlike, ljutila me srećnu, hranila situ od muke, mrakom me pustim ugojila, sa đavolom crnim spojila... Svlačila me iznutra bez srama i stida, uživajući kako mi tajnu po tajnu kida... Srce mi je ona u kamen pretvorila, kostiju mi se golih nabrojila... Zbog nje sam gubila i dane i živce, ispijajući kafe i prazneći lonce, umnožile mi se noćne ovce... Trovala se nikotinom i dimom... Sebe sam samu ždrala i u tesnac vremenski zarobljavala.
Posle kontakta sa njom to više nisam ja. Ja koja sam bila čovek, a ne Bog, izgledala bih kao da me je pregaziio brzi voz, kao da mi je vreme isteklo skroz. Ona je bila moj vlastiti vampir, demon svake moji noći, natprirodne snage i moći. Moje minute kašikom je polako srkala, dok sam ja već sve pobrkala. Kako se zovem? Šta sam ono htela? Gde sam juče bila? Ko sam da sam, šta sam ustvari ja? Od ogledala sam bezglavo bežala, nisam se više nimalo smejala, jedino što sam umela – tuga sam gola postala. Sama. U mraku. Izgubljena... U vakuumu vremena svog.
U dubokoj tami stoički sam sama brojala minute i sate, i tuđe, i svoje, kako se krate. Dok ona priča kao da sam i ja usta otvorila, iako ništa nisam govorila. Gledala sam je kako mi krade minut po minut, dan po dan, od sna, odmora, buke ili tišine. Uzimala je sve sa ili bez prašine. Da je prijavim policiji?! Da pokušam? Ne mogu, znam. Trebaće mi dokaz! A vreme? To nije stvar! Kome da dokažem da je bilo samo moje, kad ga više nema, kad svako ima svoje?! I kako onda da je tužim?! Odakle njoj pravo? Neka je uhapse! Neka joj sude! Neka je bude sram! Neka je uhvati neko na delu! Evo, sada mi krade, minuta čašu punu, celu! Zar niko ne vidi? Kako da dokažem da mi kradljivica jedna uze život ceo, deo po deo?
Nikako! Ne znam ni sama. Samo da znate, neću ovu stvar ostaviti tako olako. Gledaću da je zatvore. Kao lopova pravog! Gledaću, ali kako?
Umesto da je zaključaju daleko od mene, da mi više ne krade vreme, gledam je u oči, i dalje mi otima bez ikakve mere, krade me i sada, kroz moje vreme se vere i ždere.
Podvlačim crtu, stojim ispod nje, daleko od ogledala, sabiram i oduzimam sve. Rezulatat je kratak i jasan, gotovo glasan: ona mi je ukrala prošlost, otima mi sadašnjost i grabi moju budućnost. Ote mi život! Uze mi sve!
Imam utisak da je svo moje vreme strpala u crni kofer. Teško je to breme! Iz kofera je ponekad izvlačila nešto vremena za sebe, kad god joj treba. Ona je uzimala, nije se davala i tako je običavala da me, ne samo mene, već i mnoge druge za sebe uzme. Prerušavala se u druga, sestru ili brata... Nesvakidašnjom se i dragom svima činila, činima retkim nas opčinila i prisvojila, kap po kap, vremena bitnog, što neumitno teče sitno. Iz česme moje i tvoje, njene usne života poje. Njena je duša vazda prazna i gladna tuđih sata, a telo joj besmrtno i čilo, razgovorno i uvek mlado bilo. Istog je belog lica, mladosti puna, i juče i danas bila. Zar je ona uvek mlada? Zar je živa? Nije ni čudo da starica neće biti, jer vremena ima koliko hoće da se kiti! Mladost neka vrati svoju, neka uzme moju ili tvoju, sate ne mora ona da broji. Kradljivica jeste ali vreme joj služi. Tako to stoji! I ja. I ti. Svi smo joj kao dužni! Da nas pokrade, starosti uči, a mladost je njena jedino vredna: večna je ona, mila i čedna.
Dugo sam se rešavala, dugo sam htela, a nisam znala, ni smela da je se otresem. Nisam mogla da je podnesem! Na nju sam gnev sav bezdušno obrušavala. Ni onda kada sam joj rekla najgore stvari, obmanjivala me je da uopšte ne mari. Tada je plakala i molila me da stanem, da se pokajem i jezikom je samo skakala, landarala. Oprostiće sve, nije mi lako! Kako sam mogla?! Kako sam smela?! Ona je moj život, dar sa plavog neba, drugarica dobra uvek za mene bila! Htela je i dalje za ruku da me drži, da mi još koji minut života sprži.
Ali nisam joj dala.

- Ne dam ti više ni minut, ne dam ni čas! Beži od mene da ti ne čujem glas! Pred ogledalo stani i dobro gledaj, ako ja budem tamo, ti onda, hajde, hodi, vrati se u moj stan! Dotle ne želim za tebe da znam! Znaš ti zbog čega! Nek te je sram!

Tada je poslednji put prešla moj prag, i od onda joj se izgubio svaki trag.
Dugo ništa nisam čula o njoj, znam samo da je promenila broj.  
Skoro mi neko reče da je drugu žrtvu našla. I dalje je ona ista, mlada i čila. Kradljivica vremena, kao što je i bila.

MARA I NJENA FILOZOFIJA

Došla Mara kod mene pre neki dan do pijemo kafu. Pričamo mi tako o svemu aktuelnom što nam se dogodilo tog dana. Pretresamo sve moguće i nemoguće teme, kad odjednom Mara kaže:

- Ovaj život je stvaaarnooo jeeednaa veeeliiikaaaa zajebaaaancijaaaa!!!

- Hi, hi, hi! – Nasmejem se slatko. Znam ja da je to istina što Mara kaže ali ne mogu da verujem sa koliko ozbiljnosti ona govori o tome. Muvam Maru u rebra da se i ona malo nasmeje ali ćuti Mara kao zalivena. Odjednom, bez reči, usta i ode.

Bilo mi je žao Mare, i života, i taman što pomislih da je ljuta na mene i da više nemam sa kim da pijem kafu u dva popodne, eto Mare opet u isto vreme. Kao da se ništa nije dogodilo.
Pričamo mi opet o svemu aktuelnom, ja malo sporije govorim, pažljivo kao da hodam po jajima, da je ne uvredim. U jednom trenutku Mara napusti temu koju smo istresale i iznebuha viknu:

- Ovaj život je stvaaarnooo jeeednaa veeeliiikaaaa zajebaaaancijaaaa!!!

- Hi, hi, hi! – Nasmejem se slatko. Odmah se pokajem i taman što htedoh da je pitam da li ima neki problem, Mara usta sa stolice i izađe iz stana.

Ovoga puta bila sam sigurna da mi Mara više nikada neće doći. Ostaću sama, neću više imati s kim da ispijam kafe u dva popodne. Moj život će biti tužan i jadan bez Mare. U jednu ruku, likovala sam samoj sebi: što ne umem da držim jezik za zube, što se smejem uvek kad čujem da je ovaj život jedna velika zajebancija? Šta je tu uopšte smešno?! Iznervirana svojom stupidnošću i neozbiljnošću, odlučim da sada i odmah odem kod Mare i razrešim ovu situaciju oko života. Nije život baš tolika zajebancija!!!
Pozvonim lepo, Mara mi kaže da uđem. Sednem polako, kao na jajima, da ne oborim tišinu koja visila na zidovima poput načičkanih krasuljaka, nepotrebnih, a slatkih.

- Šta te muči, Maro? – progovorim i tako krenem u prve bojne redove. Za mnom će i Mara.
- Ništa, Ana. Kako si ti?
- Dobro.
- Šta rade deca?
- U školi su. Deca kao deca, znaš kakvi su.
- Nisi još uvek našla posao?
- Nisam – Priznajem. Sve je crno!
- Jesi li srećna, Ana?
- Jesam. Čini mi se da jesam. – Kažem napregnuta od promišljanja na tu temu, jer istina je da nikada i nisam o tome razmišljala. To je valjda ono što osećam u biti života.
- Kako, kad imaš toliko problema? – čudi se Mara.
- Kad god mogu, radim ono što volim ili hoću. Izbegavam obaveze, trudim se da eskiviram crno bele ekrane, mikroskope i enciklopedije. Čitam isključivo ljubavne romane i slušam muziku koja ima utešnu konotaciju. Ne gledam španske serije, vesti i vremensku prognozu.

Taman što sam pomislila da je naš nesporazum izglađen i gotovo da sam se pridigla sa stolice, začuh ponovo Maru i njenu čuvenu rečenicu:

- Ovaj život je stvaaarnooo jeeednaa veeeliiikaaaa zajebaaaancijaaaa!!!

- Jeste, Maro, ali niiismo ni mi naivni, znaš?! – Rezignirano sam ustala sa napujdane stolice i napustila Marin stan u nadi da će već sutra i ona početi da se smeje i razmišlja od danas do sutra. Tako se mora. Život nas je tako naučio. Zar nije život jedna velika zajebancija?!

VAKUUM

            Marko je najbolji čovek. Prijatelj. Savetnik. Podsetnik. Moja savest. Podrška. Marko ima uvek napregnuto lice kao da je upravo smislio epohalno otkriće ili samo što je izustio da iskaže svoju genijalnost. Nigde bore na njegovom čelu. Pogled uvek sačuvan od tuge, bistar, oštar ili topao. Ponekad sam u stanju da mu čitam iz očiju, ponekad su njegove zelene oči sapete da u njima vidim samo prazan prostor, proždiruću alu. I uplašim se.
Marko je jedini na svetu koji ume da me zastraši istinom. Ta istina, surova i ogoljena koju mi on servira svakodnevno ne da mi da prošetam u izmišljanje i laži, obmanu i maštu. Previše je ozbiljno shvatio život, sve je izanalizirao, svaku laž eliminisao, detaljno me pretresajući i izvlačeći iz mene začetke maštarija, početke ludorija... Svaki smeh je za njega stupidan, a lek za smeh je u prepuštanju praznini koja oslobađa telo od slobodnih radikala i smrti.
Ponekad ne razumem šta mi govori, zbog čega je takav i šta je sledeće što će Marko pogurati u prazan prostor koji je kako on kaže svuda oko nas.
Danas je dolazio kod mene. Bio je smiren, ozbiljan i decidan.

- Voleo bih da budem vakuum – rekao je ne skidajući ozbiljnost sa lica.

- Što?! – Zblanuto sam ga gledala, nestrpljivo čekajući odgovor.

- DA ME NIGDE NEMA! – uzviknuo je i ushićeno i bolno istovremeno, pokazujući varnicu malog ludila vešto skrivanog, čak i od njega samog, dugi niz godina. A znam ga još kad smo se kao deca igrali u pesku. Ja sam tada tvrdila da je peščana kula moj dvorac, a on je govorio da je mali svet - mala iluzija, a veliki svet - velika iluzija.

- Nije tačno! – rekla sam ljutito.

- Ćuti! Progutaće te vakuum! – plašio me je moj drug Marko.

Sabahudin Hadžialić

BOLNICA NA KRAJU GRADA...SJEĆANJA

Nisam tražio ništa drugo od njih do da mi vrate sjećanja. Bolna. Ljudska. Platio sam visoku cijenu traženu na tržištu duše. Nisu se dvoumili. I uspjeli su u tome. Vratili su mi sjećanja, a uzeli. Dušu.

IMAGINARNA PRIČA

(a šta ako se zaista desi?)

Danas je toplo. „Prošetaću do bazena“, rekoh sinu svome. „Pripazi malo, kažu da nema hlora dovoljno tamo.“, veli on meni. Promrljah nešto u odlasku odobravajući njegove riječi i bijah to popodne tamo. Sarajevo je buktalo tih dana. Tri stotine mladih i starih je nahrlilo u najbliže Domove zdravlja. Svrbež, nesanica, glavobolja. Bazeni su zatvoreni, očišćeni, okupani i ponovo otvoreni. Za petnaest dana se desila ista stvar. I meni. Sve dok jedno dijete pored otvorenog bazena u usta nije stavilo rascvjetanu Ambroziju, tu pakost ljetnih ali i drugih dana. „Dobro je...“, odzvanjalo je u katakombama bivšeg razuma u tamošnjem NSP-iju. Naredite rasprskavanje širom Bosne (iHercegovine). Njima je voda strano tijelo, akamoli, Ambrozija.

Vladislav Pavićević

OD HUMORA DO UMORA

One što prepisuju lako čitaju!

Slava je prolazna
a iluzija je - povratna!

Mnogo je pisao, pisao,
dok nije izgubio smisao!

Od kad nijesmo drugovi
izrasli nam - rogovi!

Ili jesi ili nijesi, pokaži se - čiji si!

Jedan pisac traži ljepoticu
za ljubavni - roman!

Vladislav Pavićević rođen je u lalevićima kod Danilovgrada, Crna Gora.
Živi i radi u Baru.
Knjiga od Humora do umora je peta knjiga iz oblasti humora.

OD HUMORA DO UMORA, Medeon, Podgorica, 2009.

VICEVI IZ SEHARE GRUJE LERE

Pošla grupa ljudi u lov. Rezervisali su dvokrevetne sobe, ali niko nije hteo da sobu deli sa Perom, koji je užasno hrkao. Odlučili su da nije pošteno da jedan isti sve vreme bude sa njim, nego će se smenjivati.

 Posle prve noći uz Peru je jedan od njih ustao sav razbarušen i sa ogromnim podočnjacima. Ostali su zabrinuto pitali:

 "Čoveče,šta se desilo?"
Odgovorio je: Pera je toliko hrkao da sam cele noći sedeo u krevetu i gledao.

Sledece noci je drugi bio na redu. Ujutru isto- izgledao je strašno bled, naduven, jedva se držao na nogama. Pitali su: "Kako je bilo? Izgledaš grozno!"

Odgovorio je: "Bilo je nepodnošljivo. Pera struže  k`o testera. Cele noći  sam ga samo gledao.

"Slično su prošli i ostali. Onda je na red došao Mujo. Ujutro  se pojavio odmoran i čio, uređen i

odlično raspoložen. "Dobro jutro, družino!" Nisu mogli verovati svojim očima. Pitali su: "Kako sad to?" Odgovorio je: "Dakle, spremali smo se za spavanje. Prišao sam Peri, zagrlio ga, pipnuo mu zadnjicu uz nežan osmeh i poljubio za laku noć. Posle je cele noći sedeo i gledao me."

Ofucani kondo(m)r

Ernest Bučinski Erni

U tvojojh su krvi geni Džingis-kana
kad bi mog’o vladao bi sve do sudnjeg dana
tvoja je fotelja centar cijelog svijeta
bila bi i galaksije da NATO ne osmeta

Od početka do kraja mandata
pojeo si sto slavskih kolača
račun stiže, golema je kamata
iz novčanika svog ti se ne plaća

Igrao si šaha pijunima živim
cijelu zemlju ofarbao crvenim i sivim
stigla te je kletva imao pa nem’o
nisi znao - sada znaš! da bez tebe možemo

Od početka do kraja mandata
popio si sto slavskih zdravica
račun stiže a premala plata
sad te steže teška žgaravica

Skupila se rulja oko tvoga stana
živi zid ti policija, a vojska odbrana
bubnjevi i pište u glavi ti pište
sakrio si se ko šupak da te ne unište

Od početka do kraja mandata
pojeo si sto slavskih kolača
pretjero si pa te muka hvata
od mučnine sad ti se povrača

Letio si ko orao, a kao vrabac pao
brzo si se povukao, jer si se usrao
kao svakog papučara sad te žena tješi:
- Jebeš fotelju dragi koja može živog da oleši!

Od početka do kraja mandata
popio si sto slavskih zdravica
najveći si uzrok ovog rata
za vratom ti visi optužnica

BEĆARAC

Andrej Glišić

Joj, al’ smo se skupili bećari,
Pa ni jedan za kuću ne mari“.
Kućo moja šuplja ti je hazna,
Pristigla nas demokratska kazna.

Smanjismo se bićemo još manji,
Stanjismo se bićemo još tanji.
U dugove smerno smo upali,
Za budućnost niko i ne mari.

Svak’ se svakom za nesreću žali,
Žal’ za mladost, neće da upali.
Perspektivno mi smo narod mali,
U NOSP igri zdravno oguglali.

Srđba raste, iz besa u besno,
Zlo ne spava, sve je više tesno.
Pretakanja iz šupljeg u prazno,
Šlajpik prazan, porez nabrekao.
Premijeru zar ti nije žao?

Gučja svirka,
piknik brend,
Privreda nam,
folklor trend.
Srpska truba,
Diznilend.
Igraj Sitno, sitnije...
Saznaćeš najbitnije.

„Joj, al’ smo se sastali bećari,
Za fabrike niko i ne mari“.
Kupiše ih kućni zulumćari,
Lancima ih zdravo opasali.

Na ulice narod isterali,
Da se šeta i da zanoveta,
beše bolje pre mnogijeh leta.
A sad’ šteta, šteta, šteta...
Tranzicija mimohodom šeta!

Sabahudin Hadžialić

SVJEDOK-POKAJNIK

Obećali su da će mi, ako budem šutio, opraviti kuću, zaposliti ženu i djecu, kao i povećati penziju ocu. Razmišljao sam. Šta ako ne budem šutio. Druga strana će mi dati isto. Možda čak i više. Nisam se dvoumio. Otišao sam anamo onima. I postao svjedok-pokajnik. Danas sam negdje sa nekim, i imam sve to, pa čak u duplo, dok moja porodica nije htjela sa mnom ići. Ne vole strane zemlje a ni mene više. Jer sam izdajnik.

Naravoučenije: Kada već to radiš, uradi to bez svjedoka-pokajnika! I izdajnika!

DJEČIJA IGRA

Lopta je išla direktno u moju glavu. Čučnuo sam i završila je u prozoru, odnosno staklu stana na prvom spratu zgrade ispred koje je bilo imrpovizirano dječije igralište. Krhotine stakla su uletjele u unutrašnjost stana i zabile se u oko starca koji je blaženo sjedio i čitao novine. Dva dana kasnije je umro od komplikacija i trovanja sepsom. Pitam se šta bi bilo da me je lopta udarila u glavu?

Jasmina Šikić Jašiki

BAJKA    

Jednom davno, u nekoj divnoj zemlji, prekrivenoj šumama, pašnjacima i proplancima, živela je princeza. Svako jutro ona bi odšetala na najlepši vidikovac, neće li sa njega ugledati svog princa, princa na belom konju, svakako.

Tako kaže bajka.

A,  u stvari, danas kada prinčevi ne jašu konje, već voze neke motorne četvorotočkaše i ne mare mnogo za prirodne lepote, ekologiju i pošumljavanje, danas su eto, za opravdanje svojih neuspeha kod devojaka,  preslikali tu devojačku želju iz bajke, u zgodnu, savremenu priču,
pa ispada da se cure nećkaju, jer traže neke nestvarne princolike osvajače njihovih srca, pa ih zato neće...

 U redu, ‘ajde, ta farsa s bajkom, ali, gde su im nestali maniri, gde je lepo vaspitanje, gde su male pažnje, jedan cvet, na primer, šetnja pored reke u tiho predvečerje, dve tri nežne reči, ne mora više...

Ni konji, ni dvorci, ni kaljevsko imanje, samo malo brižnosti, malo posvete...

Da li je to evolucija pojela bajku, za rad proste linije produžetka vrste, da napravi shortcut do naslednika, koji će opet još kraćom prečicom stići do svog nemuštog potomstva.

 Romantika. Kome to danas treba. Zvuči tako arhaično. Demode. Out. za te reči romantika, stoji jedan niz epiteta koji su odraz poštenja, vaspitanja, odanosti, učenosti, pouzdanosti...Stvarno jedna obavezujuća i opterećujuća reč.

Mnogo je lakše da se množimo i trebimo kao buba švabe, ne izlazeći iz svojih tvrdih oklopa.

A, bajke, pa čitaćemo ih našoj divljoj deci, kao viceve i neslane šale:

“Vidi sine, kako su se nekada prinčevi satirali oko jednog devojačkog srca...smešno!”
Komplikovani recept za osvajanje devojke iz bajke

1 ruža
1 osmeh
1 šetnja pored reke
1 odlazak u bioskop ili pozorište

Poljubiti je onda i predložiti da se vidite sutra.

(S posvetom mojoj dragoj drugarici Duški)

ĆERKE SE NE VAŽE

...

Sretnem preključe kolegu iz neke firme, u kojoj sam radila pre 10-12 godina, a nisam ga videla ima bar šest-sedam…

On Bosanac, trideset peta mu je, kao I meni…

"Miki, sta ima jesi li se oženio?"

"Jesam, još '2003."

 "Pa, imate li dece?"

 "Nemamo.

Ništa… samo ćerkicu."

 ?!

ZANIMLJIVA GEOGRAFIJA

U naše dvorište doselili neki Rusi.
Kupili pola kuće, a u drugoj polovini živi i moj komšija sa svojom porodicom.

Rusa je troje, baba Kaćuša, ćerka Anuša i unuk Sergej.

Došli sa Urala, tačnije iz grada Jekatarinaburga, a to je nekih dvestotinak kilometara od planine Ural, kako mi je jednom, uz gruzijski crni čaj i “srpski” ratluk,  Sergejeva “babuška” ispričala.

-Znam, kažem. Reka Ural i planina Ural, “Zanimljiva geografija”,
na slovo “U”.

-Ne panjimajem?

-Nisam ni ja, al’ sad mi je jasno, daleko je to. Ma, dečja igra sa slovima i geografskim pojmovima, pa ste me podsetili...

-Ne panjimajem.

-Nisam ni ja onda, al’ zgodno mi bilo da stavim na “U”...

Tu se već zasmejem, a Kaćuša prihvati:

-Panjimajem, panjimajem...Ural daljeki, haha!

 Al’ ko u velikoj Rusiji gleda u 200km. Tamo je kažu, sve veliko, pa mi je gospođa Kaćuša još pričala, da je od ulaza u njeno dvorište, pa do kućnog trema trebalo jedno 20 minuta hoda, ako čovek žuri baš.

Oni tamo metre i nemaju, sve im je u kilometrima.

A, ovde su ti Rusi došli u naše zajedničko dvorištance, tek par kvadrata ispred kućnih vrata ima svako, a za šetnju se mora iza kapije,pa ulicom.

Mala je ovo zemlja, mala su i dvorišta, veliko je ovde 200 km.

U dvorištu su sem novih Rusa i njihovog “po pola kuće komšije”, još i podstanari, pa još jedan samac, vlasnik stančića u drugoj zgradici, pa je tu i letnja kućica nekih ljudi, koji su nasledili roditeljski plac.

A, da i ja sam tu, iznad podstanara i onog samca, na spratu.

Ima nas što se kaže dovoljno, da možemo slavimo zajedno, a da nikog više ne zovemo.

Ali ne slavimo...

Svako vodi svoju politiku, brine svoju brigu...Ne, kažem, popijemo mi po neku kafu “zajedničku”, ali tako, u glavnom se samo pozdravimo kad se sretnemo.

Rešio tako Ruskinjin “po pola kuće komšija” da adaptira svoj stambeni deo, nešto srušio, nešto dozidao, pa mu zasmetao komšijski prozor na verandi. Gleda mu u stepenište.

Zovne on svog majstora-zidara

-Zatvaraj!

-Pa kako ću, to je “ruski” prozor?

-Ma, zazidaj i ne brigaj moju brigu.

Šta će majstor, malter, ciglu, pa sve u otvor prozora.

Ruskinja je tek sutradan, kada je podigla “venecijaner”, primetila da joj ste strane nije svanulo.

Navikla je ona možda, na “bele noći”, tamo u svojoj domovini, ali u Srbiji, u podne da je sastavi mrkli mrak, e to je već čudno.

U neverici, sva usplahirena, na nekoj mešavini ruskog i srpskog jezika, koja njenom besu daje neku neozbiljnu i smešnu konotaciju,  krenula je da ispituje prvog komšiju, šta se to desilo sa njenim prozorom.

-Ma šta će ti ovaj prozor, kad imaš na drugom zidu dva?

Počela onda Ruskinja da preti komunalnom inspekcijom i da će ga tužiti za pretrpljenu duševnu bol...

Komšija se smeje.

-Ti komunlci kod nas slabo funkcionišu, kuće smo zidali bez projekata, a ta bol koju si pretrpela, to ovde u Srbiji ne postoji.

-Kako ne postoji, ne panjimajem?

-Tako lepo, ne postoji, ovde baš nikog ne boli, što nekog boli.

                                               ---

Ko s nama Srbima nije rastao i ko se nije igrao naših igara, teško da će ikad da nas razume.

“Zanimljiva geografija”na slovo “S”

Zemlja-Srbija.

P(R)OPUST

- Kako si, šta si radila juče?

- Jaoo, haos i ludilo kod mene, uvek! Ne stižem ništa, ne pitaj me! S posla sam u “Nero”, po neku “kućnu hemiju”, a tamo neke akcije, sniženja, pa sam uzela ove džidže, pet po ceni jedne, ne znam šta ću sad s njima, al’ nek se nađu.

- Kako si, inače?

- Ma, kažem ti s vremenom sam u cajknotu, a hoću sve da te nazovem, da se vidimo.
Eto, preključe sam baš mislila, a ovi iz “Nare” ko za inat stavili popust, preko celog izloga. Svratim, samo da zvirnem, a u lokalu milion ljudi, sve sam se laktala da se probijem do nekog rafa. Stvarno, slatka, kao da je džaba, što je bre taj narod lud, navalio ko da dele besplatno. I tu sam pukla dva sata, našla sam dve tri pamučne majčice, znaš one s tankim bretelama, to uvek fali.
Pitaj me kad sam kroz onaj haos od saobraćaja došla kući?!

- E, pročitala sam onu knjigu, što smo pričale...

- Ma i ja sve hoću da je uzmem, ali da mi vidiš kosu zblanula bi se. Ovi moji frizeri hoće baš sada da letuju, pa ih vrebam ove nedelje, da me srede, pa ne mogu tek tako da mi nestanu na petnest dana, a ja da se šetam po knjižarama s izrastkom od pet santimetara. Bruka!

 - Šta još ima još kod tebe, šta planiraš?

- Idem sutra do “Melte”, tamo su neki vanredni popusti, pazi kad imaju foru, da bez reklame naprave sniženja. Al’ ja, srećom, imam ortaka koji im drži parking, pa je procurelo do njega.
Moraću baš da zapnem na poslu, da izađem na vreme, da ne proberu sve.
Jao, slatka, ne mogu da se sastavim više.
Vidiš kako mi je, a sve hoću da se vidimo.

Satanizam u narodnjaka

Ernest Bučinski Erni

Bog je danas mnogo popularan. Mnogo se spominje ne samo u okvirima institucija čijim je činovnicima posao da ga spominju, nego se interesovanje proširilo i na druge društvene sfere: politiku, ekonimiju, kulturu...
U Boga svi vjeruju, a naročito se u njega kunu ljudi sa estrade (mislim na estradu sa prostora bivše nam domovine SFRJ).
Oznake i religijski simboli vise na sve strane. Po pupčanim vrpcama, pirsevima, nosnjačama, ušima i obrvama, nema đe ih nema. Estradni umjetnici su veliki bogomoljci. Oni oko vrata kače toliko teške krstače i mjesečeve polutke da ne mogu hodati kao normalni ljudi, već su savijeni kanda boluju, nedobog, od celebralne paralize. Kažu kako im je Bog darovao talenat te da se zbog toga nekako Bogu moraju odužiti.
Ali uzalud im je svo to busanje i prsenje, jer gdje se Bog u tolikoj mjeri spominje znaj da tu Boga nema. I ne da ga nema, nego je tu sam vrag upleo prste. Nije njima Bog talenat dao, jer među njima najmanje talentovanih ima, nego su oni sa vragom ugovor potpisali u tome je stvar.
Kako vjerovati jednoj plastičnoj lutki od 40 kilograma žive vage i 20 kilograma silikona pride da je vjernik kada u tekstovima ne vadi onu stvar iz usta?! 
Pjeva "prc, prc, kvrc šmrc, prc…", pa poslije udari po Svetom Jovanu, naglašava kako ga voli i obožava, slavi i mimo slave mu se obraća pet puta na dan moleći ga za oprost 365 dana u godini (a uh, pa ovo nije lako ni zapisat a kamo li ispoštovat!).
  Ne ide to tako lako, drugovi pioniri!!!
Npr. jedna debela popularna koza iz Semberije mješa vino sa sve aspirinima, kafetinima i bensedinima, opjevava ljubavne jade sa preko dvadeset mladića sa kojima je u vezi u isto vrijeme, a onda u novinama izađe slika kako pola novca od koncerta daje za obnovu nekakvih bogomolja.
Pazi molim te, ala je samosvjesna. Iz lijepe kuće, reko bi moj komšo Ćiro.
Pih, trice i kučine, sranje......kenjaža!!!! - reko bih ja.
A onu kučkastu Dalmatinku koja bi da ne koristi kontracepcijska sredstva trebala do sada izroditi najmanje 101 Dalmatinera ne smijemo ni spominjat ako želimo jezika ne ogadit. Ta persona je iz svih knjiga izašla i postala personifikacija i Sodome i Gomore u istom paket aranžmanu.
Njena životna priča je biblijska, novozavjetna. Može se porediti sa životom Marije Magdalene. Preko svih javnih sredstava informisanja nam je pokazala kako se radi onaj posao i da je prvoklasna kurvetina koja nema stida ni pred Bogom ni pred narodom, a onda se pokajnički odstranila neko vrijeme u stilu velikih zvijezda sa zapada. I kada se narod poželio njenih sisa i guzica, eto ti nje  nevine, čedne i pobožne.
Ali molim vas lijepo Isus je rekao - "Ko griješio nije neka prvi kamen baci", e pa hajde stisni frajeru, pa baci kamen ako imaš muda.
Da je tu o đavolskoj raboti riječ govore i tekstovi pjesama ove hibridne i nadasve hiperaktivne muzike.
Kao primjer navešću refren jednog hita koji je zapalio mnoge folklorneteke:
 
Tekst pjesme glasi:
   
Takni me takni,
polako se primakni,
nježno dodirni,
ĐAVOLE nemirni.

I šta očekivati poslije ovakovog snošaja, poslije ovakovog bezbožničog orgijanja i nemorala. Ništa dobro, jarane moj. Najmanje zlo koje se može izroditi iz ovoga je ROZMARINA beba.

KAFA i CIGARE

Drugovi i drugarice, braćo i sestre!
U teškim trenucima nemilih događaja: hipokrizija, raznih belaja, lokalnih i svjetskih ratova, sječe knezova i kalemljenja careva, danaka u krvi, vodi, ulju, šećeru i struji... Atentata, raznoraznih kuluka i nameta,  oporezovanja na dodanu vrijednost (a sve preko naše jadne grbače), čemu je još ostalo da se nadamo i šta možemo da činimo kako bi se koliko toliko osjećali kao normalni ljudi?

- Dnevna štampa?
- Jok, brate, nije neophodno, može i bez toga.
- Daklem, može i bez dnevne štampe al bolje je kad je ima!
- Ma jok, brate rođeni, dogovorićemo se da nam nije neophodna - namet manje!
- Dobro, de. Daklem, uzmeš limeno lonče, napuniš ga vodom i pristaviš na tek podgrijan šporet...
- Nastavi, jadan ne bio, nastavi, evo mi voda na usta počela da curi!!!
- ... vatra u šporetu pucketa, lončić na plati krčketa - milina božija!
- Uh, uh!!!
- U drugo lonče, ibriče, nadodaš dva tri peciva nebeskoga praha od čijeg mirisa ti se koža ježucka, a u stomaku milina pravi.
- Jah, jah, to, to....
- Kad voda provrijucka, a ti skineš lonče sa šporeta, prineseš ga ibričetu, pa zaliješ prah mirisni tek provrelom vodom. Voda prelije prah, prah opraši vodu, sve se vine ka vrhu pa se polagano spusti. Prirodna akcija - hemijska reakcija, rajski napitak je načinjen - kafica je spremna za ćejf!
- A joj jesi ga opis'o ovaj spoj kao da su se Romeo i Julija na sećiji da izvineš... ono... zasećijali.
- Zavališ se pored furune u svoje kanabe, izvučeš tabak duvana,  pripališ...

NEKA BUDE ĆEJF i čovjek sebi stvori ćejf, a nameti i kuluci neka popričekaju malo, bar još par srkova - nigdje nam se ne žuri. Pa zar nije tako, drugovi i drugarice?!

Ne može svak' bit' junak

Ko to može Srbina da nadjača? Ko to smije Srbina da nadglasa? Ljudski pitam i u oči gledam: Imal ko da stisne, pa da se sa Srbinom potuče, uhvati u koštac, počepuša? Načini kavgu u najmanju ruku.
Nema brale, ne smije to niko, jer Srbin je junak. A zar ima od Srbina većega junaka? Neka kaže neko, slobodno, nećemo mu ništa! Da li se i gdje takav junak rodio?! 'Ajde nek digne dva prsta, neka se javi ako smije! 

Naravno da se niko javit neće, jer junačine do momčine srpske i ne postoji niđe, nit' će ikada postojati! Pa đe more od Srbina junak veći biti? Od kakvoga se čelika taj dasa može iskovati, od kakvog mermera isklesati i kakvom vatrom prekaliti, a Srbinom ne nazivati? Smijurija je i pomisliti da se takvo biće igdje naći može.

Da nije, more bit, to nekakav Švaba? HE, HE, HE!  Ili Turak da nije slučajno? Ajd' neke neko i veli da se Švaba kak'im čudom svemogućega do koljena Srbinu po junaštvu popeti more, ipak je Švabo rimsku imperiju razjebo,  al ko mi kaže, ili samo zucne, da je Turak do nožnoga prsta Srpskoga nek' se odmah etnički očisti odavlen!

Ili da to nije nedobog onaj šugavi Enjglez što od pamtivjeka slabije od sebe kinji i omaložavljava i crnoga čovika u pamuk utura. E ko mi veli da je Enjglez i j od junaka, e ko mi to veli neka se i taj namah etnički očisti odavlen, al' ne u Sjevernu Jevropu jer sustiću ja njega do tamo, nego nek' se čisti u Tunguziju đe ga moje oči za vjeke vjekova viđet neće.
Čuj molim te Enjglez, a junak da bude. Ha, ha, ha.... udari me da zaplačem, jer od smijeha krepaće mi duša.

Amer'kanac! Dal' to neko veli Amerikanac ili me možda  uvo štreca? Čuj, Amer'kanac! To kravlje krmče što je po vascijelom svijetu šenlučilo i Indijansku čeljad prepadalo, te ih naposlijetku i u viječna lovišta oćeralo. Ma ko mi bude kazo, ma ne kazo, kome bude na vrh jezika da izusti kako je Amer'kanac ne junak nego čo'ek more stvari pakovat i u Amer'ku namah emigrirat. Zucne li ko da Amer'kanac govedo nije nek' se sa zemljine kore katapultira.

Čuj Amer'kanac, pa čoek, đe to more bit? Vid'jo sam jednog preko gajtanske televizije zavalijo se pred tevejom i jede neku okruglu kiflu od 17 inči i u njoj uturen šnjicl od pet kila žive vage, nepečen. Sjedi za sofrom, guta ne žvaće, sav ulitan oko ustiju od kečepa. Sa svojih dvjesta trijest kila na sve liči al na čo'eka nikako. Pa zar se tako čo'ek egzistencijom bavi, zar tako junak izgleda?

I sad usporedit svu tu silnu živad, svinjad, jarad sa, recimo, jednim čo'ekom, junakom i gospod'nom košto je Rus. Plav, mada može bit i garav ima i nas svakakvih, očiju plavih, mada ne moraju bit jer ima i nas raznobojnih, elegantan, šlank, u kondiciji. Nema ni manjka ni viška. Ne ije ni masno, ni nemasno, ni puno ni premalo, već onako kako valja i pasuje, po zakonu prirode i mjeri čo'eka. E, moj baćko, kako? Rus je Rus, to se poredit ne mere.

Prvo i prvo Rus je najprvi u svemiru bio i svakavih podvika, pride, načinio.  Zaustavio Napoleona, porazio ga unizio i ćoravu mu vojsku kući vratio. Pa ondaka, Rus se s Monjgolima po Monjgoliji bo i za vratove vato, te sve ratove časno i pošteno dobijao. Nikada nejač diro nije. Ako neće pomoć neće odmoć, jer Rus je taki!
Malo li je to? – upit'o bi neki Rus.
Ma đe malo! – odgovorio bi pošten i časan Srbin.

Ondaka, Rus je Hitlera u bunker saćero i dobro mu ućero! E ni to ne more svako, samo Rus! Ondaka, Rus je Staljina trpio i istrpio i nije podlego torturi nego je stojički izduro diktaturu smrdljivog Gruzijana debeloguzijana i derikožu.

E moji sinovci! Rus je sila, kažem ja vama! Nepotkupljiv, nezajedljiv, nezajebljiv. Tuđe neće, a svoje, ako ne proda - ne da!
Da ne spominjemo intelekt u Rusa: književnost, filosofiju, političko znanje, te ono što ih krasi i što im zlatnim sjajem na časnost i poštenje ukazuje, a to je vjera u Boga i krst Pravoslavni.

Ipak ni to Rusu ne pomaže da od Srbina bude jači, jer ne može se jači od samoga sebe biti. To bi isto bilo kao kad bi neko kazo kako je Herkules od Herkulesa jači. Nije Rus Rus zato što je Rus, već upravo zato što je od Srbina poteko. Srbin je njegov prauzrok, izvorište, apeiron, alfa i omega... Romeo i Žulijeta. Srbin je Rusu Srbin, jer je Rus od srpskoga roda, krvi i duše. Rus je Srbin zato imade stabilne osnove za dobar kvalitet i karakter! 

I kojekude, poslije ovoga teksta junačkoga herojskom rukom ispisanog svim Rusima velim:
Ej, Ruski herojski čovječe, junače nad junacima, Srbine. Ako je Rusija Srbinu maćeha oduvijek bila, a ti vamo u Srbiju dođi - Srbija će Rusu majka vazda biti!

PROGNOZA....POLITIČKA

Sabahudin Hadžialić

         Na autobuskoj stanici u Sarajevu sretoh poznanicu, ne bih rekao čak ni prijateljicu, već čak poznanicu koja me je, dok čekaše, baš kao i ja, autobus, ali u drugom pravcu, upitala sljedeće: „Eto, ti si pametan čovjek, pametniji od mnogih koje znam. Voljela bih od tebe čuti političku prognozu za ovu zemlju. Eto, sad nam je topli obrok 1,5 Euro dnevno a bio je do jučer 7 Eura.“ Na trenutak sam se okrenuo u drugom smjeru, što je izmamilo njen osmijeh, jer sam pomislio da, kod one riječi pametan, upućuje pitanje nekom drugom a ne meni. Međutim, šta je tu je. Odgovorih joj:

„Ispričat' ću ti priču, ako imamo vremena?“-bilo je pitanje moje. „Radosno je odgovorila. Da. Može!“ Odmah sam nastavio, istovremeno otvarajući flašicu prirodne izvorske vode, nečega što još uvijek bješe netaknuto na ovim prostorima, ali neće ni todugo:“Elem, bio jednom jedan hodža koji je mislio da zna sve o svemu. I hodao je taj hodža od sela do sela. I kada bi došao u selu gdje su bile zavadjene džematlije, on bi sa njima posjedio, popričao i otišao dalje. Naravno, uz njega su išli pratioci, njegovi vjerni dopisnici pravovjernih novina, televizija, internet portala i radio stanica. Sve zapisivali i, koliko sutra, već objavljivali u svojim i na svojim medijima. No, gdje god bijaše taj hodža, veselje i radost pomirenja je kratko trajala,. Desetak dana iza toga bi izbili još žešći sukobi i svađe i hodža bi opet dolazi da miri. I sve bi bilo lijepo i krasno, da se krug šetnje nije zatvorio. Nije imao više ko da zove hodžu! Zbog čega? Jer ni vjernici više nisu što su bili. Pola ih se odselilo put Turske i islamskih zemalja, 25 %  je skratilo pantalone i pustilo bradu dobivši 100 Eura mjesečno od braće iz Saudije (a kad već imaju pare što bi se svadjali i sa kim?!), dok je 15 % džematlija otišlo put zapadnih zemalja, trbuhom za kruhom, ostavljajući i zemlju i vjeru nekome drugom. I šta bi sa onih mizernih 15 % što je ostalo na svome i u svome? Nisu znali kako da pozovu hodžu. Para ni za telefon nisu imali a o SMS porukama i pismima da ne govorimo. Jadnici, skapavali su od gladi, a od govora i riječi se ne živi, pa ga, i da su imali novca, sigurno, ne bi ni zvali. Kako hodža, preživi, sigurno se pitaš? Otišao je malo do susjednih zemalja. Gdje još uvijek ima muslimana, da zavadi i to malo raje što ostade! Eto, to ti je moja priča, prijateljice draga.“

Na trenutak je zaćutala, okrenula se oko sebe i ljutito progovorila pretvarajući dosadašnje samo namrgodjeno lice u jeku surovih nadanja: „E, za ovo će reis ćuti, bogami.“ Okrenuh se od nje i odoh do obližnje kafane da popijem i kaficu, jer je moj autobus trebao doći tek za petnaestak minuta. Odlazeći, blago sam joj kazao:“Sačekaj dok se vrati. Iz susjednih zemalja.“

REMINISCENCIJA
-podsećanje-

ANDREJ GLIŠIĆ

Zloba širi vonj, podmuklost je krasi.
Zavist neužegla, topi se u slasti.
Nezajažljiv okot, nameru ne krije.
Nadmen je i pendrek, dok plavac bije.

Molitva na sudu, krivdu je priznala.
Pomirljivost sumnje, jade ojačava.
Tuga zaridala, nad svetom je tama.
U zori ne bukti, duh radničkog plama.

Utihnula volja, bezizlazna zbilja.
Pakost rascvetana, cinično se smeši,
Nada usahnula, ničim da nas teši.

S crvenog božura i boja je spala,
Svetom komanduje belosvetska ala.

Vera u mormone, rajska igra zmije,
Palaca jezikom, istinu da skrije.
Halapljiva pohlepa, tovi ulizice,
Čak ni žreci više, ne skrivaju lice.

***

Missing text

Jasmina Šikić Jašiki

Baš ti lepo stoji nova roba,
kaže meni neki kad-kad frend,
stvarno ti je super garderoba,
daj da vidim koji piše brend.

Brend na robi, ma mene to žulja,
neka firma, pisalo je nešto,
i tu marku što neko našvrlja,
znam da secnem ja do šava vešto.

Pa kako će ljudi da poznaju,
dal je Mona, Timberland, il' Mexx,
po brendu se gradske face znaju,
lepo sve je, ali missing text.

SABAHUDIN HADŽIALIĆ

Pjesnik i liska

Šta je poezija,

Ujeviću moj?

...upita pjesnika

u Mostaru

liska jedna, dok

polako

pretakaše iz flaše

šljivu, al'domaću,

pjesniku

u

malenu

    čašicu...

do pola.

...

Tin ga pogleda

i sa osmjehom

odgovori:

„...punija je,

    od čaše ove,

al', bogami, i

čudnija,

Omere moj..!“